Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Лингвистика – др Милош Ковачевић

 

Лингвистика – др Милош Ковачевић* – Jедан текст и један интервју – Не пропусти овај прилог!

Први текст:

МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ: СРПСКИ КАО ВЕЋИНСКИ И МАЊИНСКИ ЈЕЗИК

 

Није необично да у различитим државама један књижевни језик има различит статус: да у једној буде већински а у другој мањински. Али је свакако више него необично – да један језик истовремено у истој држави буде и већински и мањински. Такве примере (социо)лингвистичка литература, колико нам је познато, и не бележи. Како би их и бележила кад су они својеврсна негација свих лингвистичких и социолингвистичких законитости. Али, ето, такав је случај са српским језиком.

др Милош Ковачевић српски лингвист
др Милош Ковачевић српски лингвист

Код његовог творца Вука Караџића, српски језик, био је и именом и суштином један и јединствен српски језик, а из политичких разлога у државицама насталим распадом бивше СФР Југославије добио је више различитих назива: „хрватски“, „босански/бошњачки“, „црногорски језик“. У подлози тих назива, међутим, не стоје научно утемељени различити језици. У питању су искључиво варијанте Вуков(ск)ог српског књижевног језика који је у свом стопедесетогодишњем ходу називом најпре постао српскохрватски, а онда – применом критеријума „правног насиља“ – „хрватски“, и „босански“, и „црногорски“!

Већински језик и мањински језици…

Прихватање тих несрпских назива може довести, а и доводи, до невероватног научног апсурда – да се један те исти лингвистички језик у истој држави може јавити и као већински и као мањински! Најрепрезентативнији пример том даје Република Србија с научном инкомпатибилности одредаба о језику у свом Уставу и свом Закону о правима мањина. У Уставу Србије, у члану 10, стоји да су „у Републици Србији, у службеној употреби, српски језик и ћириличко писмо“ и да се „службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава“. Српски језик је, по Уставу, у Србији, будући једини службен, нормално већински језик. У Закону о мањинама су од 2006. као мањински језици наведени: „албански, бугарски, босански (sic!), мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик (sic!)“. Ту су, како се види, и „босански“ и „хрватски језик“, и то због тог што у Србији постоји хрватска и бошњачка национална мањина. Значи ли то да свака нација и национална мањина нужно имају и свој посебан националан језик? Имају ли посебан језик различит од енглеског Американци, или Аустралијанци? Имају ли посебан језик различит од немачког Аустријанци? И да не набрајамо, више.

О идентитету мањинских језика, управо се говори у Европској повељи о регионалним или мањинским језицима, на основу које су, каквог ли апсурда, „хрватски“ и „босански“ и проглашени мањинским језицима у Србији. У тој повељи се, наиме, у њеном члану 1, именованом као „Дефиниција“, а који је сав посвећен одређивању регионалних или мањинских језика, каже: а) „регионални или мањински језици“ су језици који су „различити од званичног језика те државе, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната“.

Из наведене повеље се нужно закључује да два или више идиома који се не разликују, не могу лингвистички (научно) бити посебни језици што ће рећи да један не може бити већински а други мањински…

Али, ето, у Србији, може, јер се српски језик јавља и као већински и као мањински језик. Истина, он се као већински назива српским називом – зове се српски књижевни језик, док се као мањински назива несрпским називима – зове се „босански“, и „хрватски књижевни језик“. Те промене назива немају никаквог научног – ни лингвистичког ни правног – упоришта, па, следствено том, и не могу негирати српски карактер несрпски названих варијаната српског језика, које су само због тог (несрпског) назива проглашене посебним „мањинским“ језицима.
Валидни су само лингвистички критеријуми…

Да би два језика били посебни језици, (они) морају бити различити по лингвистичким критеријумима (генетском, структурном и комуникативном). То није случај с „хрватским“ и „босанским језиком“ кад се они посматрају у односу на српски језик. Будући да Европска повеља о регионалним или мањинским језицима прописује да се мањинским језиком може прогласити само језик који је „различит од званичног већинског језика те државе“, а да су српски, „хрватски“ и „босански“ само различити називи истога језика, јасно је да „хрватски“ и „босански језик“ не могу у Србији имати ни лингвистички ни правни – него само симболички – статус посебног језика, па се на њихове говорнике не могу применити „уставом и законом загарантована права да се судски и управни поступак води на матерњем језику странке“ јер се поступак на том језику води и кад се тај језик зове српским. Називи језика без лингвистичке идентитетске подлоге представљају само симболичку, а не комуникативну, функцију језика.

Зато за „језике“ који по Европској повељи и нису мањински језици јер су подударни са српским као већинским језиком нема никаквог основа производити некакве „тумаче за босански језик“, нити на њима организовати посебну наставу нити правити за такве лингвистички непостојеће језике посебне уџбенике јер сви који знају српски језик, знају подједнако добро и „хрватски“ и „бошњачки/босански“ и „црногорски“, који такође тражи статус мањинског језика у Србији. Влада и државне институције морају тог бити свесни и у складу с тим морају и деловати.

_________
*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и ФИЛУМ-а у Крагујевцу

Извор: политика.рс

Приредио: дипл. фил. Велибор Михић, пф.

Sledi drugi tekst:  SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter