У традицији црквене литературе, с модерним изразом, Матијa Бећковић је спевао поеме: „Господе, помилуј“, „Учини ми љубав“ и „Слава, Теби, Боже“.
Песнички огледи о Богу, или разговори с Богом, како их је окарактерисао књижевни критичар Стојан Ђорђић, поеме академика Матије Бећковића, „Господе, помилуј“, „Учини ми љубав“ и „Слава, Теби, Боже“, осликавају ауторово Свето Тројство – похвалу Богу, животу и језику. Дакле, збирку чине, како, то, наводе критичари, „вишеструко римоване лирске бројанице на религиозно-филозофске теме“… „Три поеме“ – песничке огледе о Богу… Матијa Бећковић је, обраћајући се публици, рекао да су „Три поеме“ „испјеване у непјесничко вријеме“, а у славу безвременог царства поезије, преносе београдски медији.
„Ово је апотеоза генију језика и временима кад од поезије и песника није било ништа битније. Успомена на доба кад је појава неке песме био најважнији догађај и датум културне историје. Публике има од сваке руке, а ми одлучујемо којој се обраћамо“, рекао је Матијa Бећковић.
ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ !
(ПОЕМА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА)
Господе, помилуј преко живих рана
Свих континената и свих океана
Карамракова и караказана
Твог мравињака и живистијана,
Свих упоредника и меридијана
До седмог неба на девет тавана
Овог и оног света измрежана,
Све што врви земљом по слову твог плана
Ако Један јеси – док је, још, зарана –
Такни јагодицом милоснога длана,
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана,
Помилуј, Светворче, све што си шест дана
Ткао без узора и без преседана
Док земља беше пуста несаздана
И из ничега још неизмозгана,
А тама испод и изнад бездана
Док је лебдео дух твој над водама.
Милуј, Христа ради, с оба блага длана
Бића кресивом твојим искресана
И из небића у биће призвана
И твојом десницом крстом крстосана
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана
Из свих понора где је завитлана
И на дно бездана богопосејана
И испод твога трона амбисана
У плаво подножје од твојих табана
Прашку земље издвој из праха звездана
И као кап воде стави на сред длана
И помилуј је, Оче, са свих страна
Да не погине непомилована
Непољубљена и неоплакана,
Неокупана и компромитована,
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана,
Крени од Индије, Кине и Јапана,
С Далеког истока до западних страна,
Од Јужног крста и Авганистана
До две Америке у три океана,
Око оба пола ледом окована
И полутара још неразобручана,
Патмоса, Атоса, Сиона, Мон Блана,
Од Овчјих врата и Медитерана,
Пећи, Призрена, Високих Дечана,
Од Зида плача до Газиместана
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана,
Ниње и присно пређи са два длана
Преко Библије, Талмуда, Курана,
Преко сура, тора, шива и шамана,
Муслимана, Јевреја, Хришћана, пагана,
Пепела Грчке и праха Римљана,
Мртвога мора и живог Јордана,
Матеја, Марка, Луке и Јована,
Пада Цариграда, тајни Ватикана,
Трица Азије, кучина Балкана,
Понижења Руса, полома Германа,
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана,
Помилуј јејину и врана гаврана,
Сакатог мрава, жапца окрастана,
Зебу, мрку луњу, петла наушљана,
Мече на Камчатки, на санти туљана,
Риђогрлог гњурца на грани џивџана,
Зелену жуну, орла самотана,
Гробног лептира, јарца ошугана
И тушта и тма и ала и врана,
Процватак пробио кроз покров катрана,
И црва из муља још неискобељана
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана
Док непоменици ума огубана
Таркају испод гаравог казана
Шири од Небеса искро сажимана
И у жижину жижу сажижана
А код куће си у зрнцу тамјана,
Нек се из тог зрнца, ко са неба мана,
Спусти рука Спаса заори Осана
И огласи са свих небеских екрана
Да је рђа с твога дела састругана
Имена твога ради опањкана,
Моли те душа само теби знана
Још неначета а испрепадана.
Матијa Бећковић
—
О Матији
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Рођен је 29. новембра 1939. у Сенти. Основну школу, завршио је у селу Веље Дубоко, ниже разреде Гимназије у Колашину и Славонском Броду, а Вишу гимназију с матуром у Ваљеву. Школске 1958/59. се уписао на Филолошки факултет, у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност. Прву песму, штампао је као гимназијалац 1957. у „Младој култури“.
Објавио је следеће књиге: „Вера Павладољска“ (библиофилско издање Радомира Стевића Раса, 1962), „Метак луталица“ (Просвета, 1963), „Тако је говорио Матија“ ( Просвета, 1964. и 1965 ), „О међувремену“ (Матица српска, 1968. и допуњена издања: Знање, Загреб, 1979, БИГЗ, 1985. и 1986, Матица српска 1990), „Че — трагедија која траје“ (с Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића, 1970, Рад, 1989), „Рече ми један чоек“ (Просвета, 1970, 1976), „Међа Вука Манитога“ (СКЗ, 1976, 1978), „Леле и куку“ (Просвета, 1980), „Поеме“ (СКЗ, 76. Коло 1983. и дивот издање Кола 1986), „Служба Светом Сави“ (Глас цркве, 1987. и 1989), „О Његошу“ (Глас цркве, 1988), „Косово, најскупља српска реч“ (Глас цркве, 1989), „Кажа“ (СКЗ, 1988, 1989), „Чији си ти, мали?“ (БИГЗ, 1989, 1990), „Двадесет и једна песма“ (Рукописна збирка Милић Ракић, Ваљево, 1990), „Надкокот“ (библиофилско издање, графике М. Капора, Дисово пролеће, Чачак, 1990), „Богојављење“ (Рад, 1990), „Изабране песме и поеме“ (БИГЗ, 1990), „Мој претпостављени је Гете“ (Разговори 1968 — 1990, Књижарница Обрадовић, 1990), „Служба“ (СКЗ, 1990), „Овако говори Матија“ (Дечје новине, 1990), „Сабране песме“ у шест књига: Метак луталица, Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Кажа, Чији си ти, мали? (издање СКЗ, БИГЗ; Универзитетска ријеч, 1990. и 1992), „Ово и оно“ (Дневник, 1995), „Потпис“ (библиофилско издање Јовице Вељовића, Хамбург, 1995), „Ћераћемо се, још!“ (Октоих 1996), „Покајница“ (Орашац 1997).
Бећковићеви прозни и поетски текстови, приређивани су за позориште и приказивани на домаћим и страним сценама.
У Савременом позоришту, у Београду, приказана је 1970/71. комедија Матије Бећковића „Београд, некад и сад“, с истоименим комедијама Стерије и Нушића.
Адаптирао је с Бориславом Михајловићем Михизом „Горски вијенац“ Петра Другог Петровића Његоша. Представа је приказана на сцени Народног позоришта, у Београду 1980. Драмска поема „Че — трагедија која траје“ (с Душаном Радовићем), преведена је на немачки 1969) и енглески језик (1970), а приказана је као радио-драма на многим станицама у Немачкој и у позоришту, у Вашингтону.
Записи из књиге „О међувремену“, преведени су на енглески (1970).
Матијa Бећковић је приредио за штампу (написао предговор и извршио избор из целокупног песништва) две књиге: ‘Петар Други Петровић Његош: „Пустињак цетињски“ ‘ (Слово љубве, 1979), ‘Сима Милутиновић Сарајлија: „Играљке ума“ ‘ (Слово љубве, 1981).
Видео-касету „Рече ми један чоек“, снимао је Петар Божовић, а звучну касету „Матија говори“, радиофонско издање Бећковићевих говора, објавио је Драгослав Симић.
На Филозофском факултету, у Никшићу, одржан је научни скуп посвећен књижевном дјелу Матије Бећковића, а затим је објављен и зборник „Поетика Матије Бећковића“ (Октоих, 1995). Објављен је и књига Стевана Кодрића „Његош и Матија“ (Унирекс, 1994) и Драгана Лакићевића „Рече ми један чоек“ (Ободско слово, 1996).
За своје пјесништво, Матијa Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Јован Марић, Лаза Костић.
За дописног члана САНУ, изабран је 1983. а за редовног 1991.
Награда Типар за 1996, додељена је Бећковићу за поему „Ћераћемо се, још!“ (Знање).
Приредио: Велибор Михић, књижевник
оОOo