Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

ČOVEK OD STAKLA

 

…Obreo si se u neodlazno, prijatelju moj.

Čini se juče, ali… Gospode, kako vreme neumoljivo prolazi… Zamerio nisi, nikoga osudio, samo si otkoračao… U one negdine od kojih i nepovrat strepi, pod svodove one o kojima se ne usuđujem da progovorim, kukavan i ubog.

Čovek od stakla

I kako to čine samo oni koji su spoznali najdublji bol, izgovorio si nemo poslednju istinu. Još ječi vaseljenom taj muk. O istini svih laži, čega se i sama laž stidi. Prošaputao i nestao. Tiho i blago kako si i postojao. Odlučio si da zaćutiš zauvek, spokojno verujući da će tišina nastaviti da priča.

Nedostojan i malen, hoću li uspeti da ispratim putanju kamička koji si bacio? I morati opet Kortasara pred san…

…Listić drski što je na vetar isukao mač. I čovek od stakla…

Mili moj…

…Mili moj, zaustim često, slutiš li, koliko često… uzdahnem samo…

Suvišno je da te pitam koji odgovor si pošao da tražiš?

 

Stanimir Trifunović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: