ČOVEK OD STAKLA
…Obreo si se u neodlazno, prijatelju moj.
Čini se juče, ali… Gospode, kako vreme neumoljivo prolazi… Zamerio nisi, nikoga osudio, samo si otkoračao… U one negdine od kojih i nepovrat strepi, pod svodove one o kojima se ne usuđujem da progovorim, kukavan i ubog.
I kako to čine samo oni koji su spoznali najdublji bol, izgovorio si nemo poslednju istinu. Još ječi vaseljenom taj muk. O istini svih laži, čega se i sama laž stidi. Prošaputao i nestao. Tiho i blago kako si i postojao. Odlučio si da zaćutiš zauvek, spokojno verujući da će tišina nastaviti da priča.
Nedostojan i malen, hoću li uspeti da ispratim putanju kamička koji si bacio? I morati opet Kortasara pred san…
…Listić drski što je na vetar isukao mač. I čovek od stakla…
Mili moj…
…Mili moj, zaustim često, slutiš li, koliko često… uzdahnem samo…
Suvišno je da te pitam koji odgovor si pošao da tražiš?
Stanimir Trifunović