Matija Bećković – Priča o Svetom Savi

Vrhovi srpske poezije

MATIJA BEĆKOVIĆ: PRIČA O SVETOM SAVI

Priča o Svetom Savi

Kad je Sveti Sava išao po zemlji,
Još pre svog rođenja,
Dok se zvao Rastko,
Kao što ide i sad,
Samo ga ne vidimo,
A možda je to bilo i docnije.

Krenuo je Savinim stopama,
Ka Savinom izvoru,
Na Savinom vrhu
Kud i mi idemo,
Jer drugog puta i nema.

Kad je negde oko Savina dana
Naišao Savinom stranom,
Napali su ga psi
Kao što i sad napadaju
Svakog ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta
Kako je odredio da se i mi krstimo
Plašeći ih zakonom
Od kog su još više pobesneli,
A ni do danas nisu uzmaknuli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen,
Ali kamenje beše zamrznuto,
Svezano za zemlju studenim sindžirima
Jer beše jaka zima
Kao i ove godine,
Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala,
Savin kuk i Savin lakat,
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet,
Kad je Sveti Sava otpasao mač usta,
Jedino oružje koje je nosio,
A koje je i nama ostavio,
Govoreći ove reči:

— Nek je prokleta zemlja u kojoj su
Paščad puštena, a kamenje svezano!

Matija Bećković