Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Radoslav Zlatanović – pesnik juga, ljubavi i rodoljublja

 

TAJNI GLAS ANDJELA

Radoslav Zlatanović je pesnik juga, ljubavi i rodoljublja. Moja poezija je tajni glas anđela

 

 

Ceo svoj radni vek Zlatanović je proveo u „Jedinstvu“ kao novinar i urednik. Moja vera da smo mi i Rusi braća i da u toj ljubavi i veri treba crpeti energiju je nepotkupljiva, kaže Radoslav Zlatanović.

Radoslav Zlatanović pesnik sa Kosova
Radoslav Zlatanović

Nije lako praviti novinski razgovor sa Radoslavom Zlatanovićem, poznatim srpskim piscem, čelnim pesnikom srpske poezije koja se stvara na Kosovu i Metohiji, iz razloga njegove nezainteresovanosti za medijsku reklamu. Takvi su bili i njegovi prijatelji, saputnici, braća po peru koje voli da spomene – Vuk Filipović, Rade M. Nikolić, Vladeta Vuković, Lazar Vučković, Mirko Čupić.

Ovaj pesnik proveo je ceo svoj radni vek kao novinar i urednik u „Jedinstvu“.

Kako ste uspevali da pored teškog, odgovornog i stresnog novinarskog i uređivačkog posla postanete poznat pesnik i književnik?

Nije bilo lako. Pisati za novine jeste stresno, ali i strasno. Ako vas taj “virus“ zakači, nema vam spasa. Naime, to je manje-više, svetska praksa. Pomenuo bih, ovde nekoliko svetskih, a i srpskih imena koja su pre nego što su, i izvan granica svojih zemalja, postala slavna književna pera, zarađivala hleb nasušni kao novinari: Mark Tven, Danijel Defo, Ernest Hemingvej, Volt Vitmen, Maksim Gorki, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Grigorije Božović, Branko Miljković, Lazar Vučković i drugi. Ja sam imao sreću da u Redakciji lista “Jedinstvo“, još kao prizrenski đak, učim tajne novinarskog zanata od velikih lektorskih vukova, kao što behu Milutin Vugdelić i Milisav Lalić (rođeni brat pisca Mihaila Lalića), a i starijih vrsnih novinara toga lista – Radonje Radonjića, Dragana Ristića, Danila Erakovića, Milorada Đokića, Zarija Vukićevića. To je kao da ili naučiš da skijaš, plivaš ili voziš bicikl u detinjstvu, ili – nikad!

Sećam se, ja sam na kolenima u autobusu od Kosovske Kamenice (preko Uroševca) do Prištine, napisao više poetski, nego novinski tekst, o odlasku srpskih mladića u vojsku. Kad ga je uzeo u ruke Milutin Vugdelić, rekao je da sam ja to veoma lepo napisao, ali da sednem pored njega, da nešto “ovlaš“ doteramo kako žurnalistika “naređuje“,pa je pitajući me sve vreme da li je tako bolje, rečenicu po rečenicu ispravljao-prepravljao u mom tekstu. Pošto je bilo tako, a po mom mišljenju tekst je bio nagrđen, i predat na prekucavanje prelepoj daktilografkinji/sekretarici Desanki Lazić, sav crven u licu od stida, izleteo sam iz redakcije na prištinske ulice. Usput sretnem moju veliku ljubav, prelepu Obilićanku Gordanu Dragojević, tada učenicu Medicinske škole. Kažem joj da sam napisao nešto o odlasku mladića u vojsku, ali da ništa ne valja i da će mi tekst, sigurno, završiti u redakcijskom košu. Sutradan, pogledam “Jedinstvo“’, a ono, moj tekst objavljen u njemu kao tematski uvodnik (“Rado Srbin ide, ujesen, u vojnike“, zar ne ?)! Ponovo sam pocrveneo, misleći da svi čitaoci sad znaju da od mog prvobitnog teksta nije ostao ni kamen na kamenu! Ali, to je to. Tako se kalio zanat, ako si hteo učiti.

Kada sam počeo da radim u “Jedinstvu“ kao profesionalni novinar, da bi ostalo vreme još za pesničke inspiracije, trebalo je imati pored talenta i literarnog obrazovanja (trebalo je mnogo knjiga pročitati!), i poprilično fizičke snage – morao si zore dočekivati nad knjigom, papirom. Mi smo tada, kao novinari, posetili skoro svaki grad i svako selo na Kosovu i Metohiji, dokle smo stizali, najčešće pešačeći. I, svi ljudi su nas, na celom Kosovu i Metohiji, poznavali – Srbi, Šiptari, Turci, muslimani, Cigani, svjedno! Bio je to neponovljiv entuzijazam.O svima smo pisali iskreno, toplo, istinito, s ljubavlju, kao pravi humanisti, internacionalisti. Takav trend “Jedinstvo“ je, što je dobro, zadržalo do današnjih dana – znam da naši novinari iz mitrovačke Redakcije, kao Zoran Vlašković, Sonja Ivković, Radićeva, i drugi – ka što to, na primer, čini i vredna Dragana Zečević iz “Večernjih novosti“, koju namerno pominjem – i danas idu, izlažući svoje živote otvorenoj opasnosti, i u najudaljenija kosovska i metohijska sela i zaseoke i beleže upečatljive, često potresne informacije i reportaže o još živim srpskim dušama u njima, čija je jaka želja, volja i, hvala Bogu, počesto, i moć da ostanu i opstanu na svojim vekovnim srpskim ognjištima!

Smatra se da ste srpski pisac s Kosova i Metohije koji je dobio najviše prestižnih nagrada (Vukova nagrada, Zlatni krst cara Lazara, Bazjaška povelja, Gračanička povelja, Borski grumen, Povelja za životno delo UKS, “Lazar Vučković?, “Dimitrije Kantakuzin“ itd. i da je ujedno Vaša poezija pretežno ljubavna i rodoljubiva. Koja je tu kopča?

Eto, nekada se rodoljublje cenilo, a i ljubav, takođe, za rođenu zemlju i za ženu. To je neodvojivo. I to su večite teme. Ne znam, na primer, šta je u prirodi Bog lepše stvorio od žene, koja je, ujedno i majka. Sve je, tim, rečeno. A moja poezija je tajni glas anđela!

Vaši prijatelji i poštovaoci Vaše poezije kažu da o ženi nikada niste izgovorili lošu reč?

To znači da me, prvi, dobro poznaju, a da su me drugi dobro pročitali.

Borili ste se i rečju, i perom, za lepo i dostojanstveno Kosovo i Metohiju i mnogo pre 1999. godine, kada je Srbija bombardovana, i pre ove, 2015. godine, u kojoj srpski živalj ponovo, strepi za goli biološki opstanak, a tu je nova opasnost i po manastire srpske i druge srpske svetinje?

A, šta smo mogli drugo i očekivati od onih koji su nas bombardovali, ubijali nam sinove i kćeri, rušili škole, bolnice, mostove, čitavu privredu i poljoprivredu, zatrovali njive, šume, vinograde, vodu i vazduh, plus rušili duhovno bogatstvo u liku srpskih manastira? Borio sam se i pre pomenutih datuma za Kosovo i Metohiju, ali ne sam nego zajedno, recimo, sa braćom Petrom i Nikolom Sarić, Slobodanom Kostićem, Ratkom Popovićem, Srećkom Todorovićem, Mirkom Čupićem, Darinkom Jevrić, Radosavom Stojanovićem i drugim uspravnim Srbima. Ali, to nam je, u najnovijim vremenima, upisano kao negativni bilans, kao pogrešan trud. Sreća je što nisam poslušao glas prozapadnih (čitaj: CIJINIH) nevladinih organizacija, te ću borbu nastaviti i u ovim godinama, i u ovim i budućim vremenima. Moja vera da smo mi i Rusi braća i da u toj ljubavi i veri treba crpeti energiju je nepotkupljiva. Tu su i temelji vere da ćemo pobediti.

Kako ste doživeli najnovije događaje u vezi sa pritiskom da Kosovo postane član UNESKO-a i pobedu Srbije?

To sam doživeo kao pobedu bratske Rusije, njene diplomatije.

Srpski pisci, pesnici, pre svega, nekada su se iskreno družili sa kolgama Albancima. Šta je danas ostalo od toga?

Uistinu je bilo jedno takvo vreme. Mi smo, na primer, na Pesničke susrete “Lazar Vučković“ zvali veliki broj šiptarskih pisaca, a i objavljivali njihove knjige u Izdavačkoj delatnosti “Jedinstva“ (NIJP “Panorama“). I Šiptari su objavljivali naše knjige. Ako se pojave takve nove mogućnosti, to treba pozdraviti. Ali, za tako nešto je potrebno da se svi mi Srbi, nas oko 300.000, vratimo u zavičaj.

Kakav trag ostavljaju srpski pesnici sa Kosova i Meohije u savremenoj srpskoj kulturi?

Nesumnjivo, ostavljaju veliki, duboki trag svojim stvaralaštvom, i pesnici i prozni pisci, i slikari i vajari, i muzički stvaraoci i naučni radnici, ali to se, na žalost, u Beogradu ne vrednuje na pravi način, nego se ignoriše. Pogledajte nove antologije srpske poezije, pogledajte kapitalni plan knjiga Matice srpske, pogledajte programe SANU – nigde nas, tamo, nema. Za nadati se je da će se sve to uskoro promeniti na polzu srpske kulture.

Vi ste po obrazovanju profesor engleskog jezika, a poezijom se bavite više od pola veka. Kakvo je to iskustvo?

Profesorski rad , čime sam se jedno kratko vreme bavio, bi mi, verovatno, više pogodovao za usredsređenost na književnost. Ali, ja sam se, takoreći, od detinjstva vezao za list “Jedinstvo“ i njegovu sudbinu. I, tu sam, gde sam. I ne kajem se. Zapravo, kad je u pitanju “Jedinstvo“, treba iskazati jedan fenomen: na stotine je danas poznatih pisaca i drugih umetnika, profesora i naučnih radnika, koji su bili njegovi radnici. Ništa im ne fali. Hvala Bogu da je srpska Vlada shvatila značaj “Jedinstva“ (i “Panorame“), ove velike kuće, jedinstvene velike matice srpske na krajnjem jugu Srbije, koja umnožava srpsko pismo i tapije na srpsku zemlju na Kosovu i Metohiji koja čuva identitet srpskog roda na tim prostorima, i da će doneti odluke o nastavku njenog života, neprocenjivog za srpstvo uopšte. Dakle, opet ćemo sejati pšenicu belicu!

Srbija i srpstvo će opstati

Kažu da se danas reči otadžbina i rodoljublje nedovoljno pominju. Zašto?

To je, za upućene, dobro znana stvar. Pošto je Srbiju, i drugde gde žive Srbi, alijansa sastavljena od vodećih zemalja Evropske unije, na čijem je čelu NATO pakt – a koji je pod direktnim rukovodstvom Sjedinjenih Američkih Država 1999. godine žestoko bombardovala, bez dozvole Ujedinjenih nacija, postalo je, odjednom, demode biti rodoljub u sopstvenoj, voljenoj zemlji. Na tlu Srbije radi (podatak je uzet iz naših najpoznatijih i najtiražnijih, nezabranjenih dnevnih listova, te ga kao takvog, legalno i legalistički koristim) veliki broj takozvanih nevladinih organizacija (tu su neizbežno, organizacije Nataše Kandić, Jelene Milić i Sonje Biserko koje bi u svakoj drugoj zemlji u okruženju, recimo u Hrvatskoj, bile rasturene i zabranjene u roku od 24 časa) koje, pod rukovodstvom država koje su nas bombardovale, i koje ih obilato i finansiraju, danonoćno rade protiv Srbije i srpskog naroda. Srpska ćirilica je potisnuta, nije “moderna“. Čak se i pojedini turistički prospekti i školski udžbenici štampaju bez ucrtanih teritorija Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Pa ipak, uprkos svemu Srbija i srpstvo će opstati.

Slavica Đukić

Novinarka Jedinstva

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280