Romansa mesečarska
Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa senkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S očima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog meseca,
Stvari sto je posmatraju
Ona ne moze da gleda.
Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvezde
Dolaze sa ribom sene
Što svitanju put prostire.
Smokva se uz vetar tare
Grubom korom svojih grana,
A šuma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko će doći? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.
Kume ja menjati želim
konja svog za kuću njenu,
konjsku ormu za zrcalo
I svoj nož za njezin veo.
Iz kanjona Kabra kume
Krvareci stigoh evo.
Kad bih ja to momče mogo
sporazum bi sklopljen bio,
ali ja više nisam ja
kuća všse moja nije.
Kume umro bih na odru
ako može od čelika
zastrtom holandskim platnom
dolično, ne žaleć sveta.
Zar ne vidiš moju ranu
Od grudi do grle cveta!
Tri stotine crnih ruža
na belini tvog prsnika.
Mirisna ti krv natapa
Pojas oko struka gipka.
Al’ ja nisam više ja,
Nit je kuća više moja.
O pusti me da se uspnem
do balkona visokoga;
pusti me uzaći pusti
do balkona zelenoga.
Do balkona mesečeva
Odakle se voda sleva.
Dva kuma se već uspinju
Ka visokim balkonima,
A za sobom ostavljaju
Trag od krvi i od suza.
Trepere na krovovima
Laki limeni ferali.
Hiljadu kristalnih defova
Zoru sto se rađa pali.
Zeleno, volim te zeleno,
Zeleni vjetar i grane.
Dva su kuma uspela se.
Raskošni vetar ostavlja
Čudan okus na usnama
Mente, zuči i bosilja.
Gdje je reci meni kume
Tvoja ćerka miljenica?
Kolko puta čekala te
Na balkonu zelenome!
Kolko puta čekat će te
Crne kose hladna lica!
Iznad zrcala studenca
Ciganka se njiše jedna.
Puti i kose zelene
Očiju od srebra ledna.
Nad vodom je podržava
Smrzla siga mesečeva.
Noć je postala intimna
Kao neki trg maleni,
A na vrata udaraju
Grubo pijani žandari.
Zeleno volim te zeleno.
Zeleni vetar. Zelene grane.
Barku na moru zelenom
Konja u gori zelenoj.
Federico García Lorca