SUSRET SA ŽELJKOM
Događaj iz pivnice ili Mišin mantil i Arkan
Osamdesetih, bilo je mnogo mesta za izlazak, naravno neuporedivo manje nego poslednjih deset godina. Moglo se birati i bilo je za svakog poneko mesto u kome se osećao dobro ili je mislio da mu je dobro. Stilova je uvek bilo i u svako vreme.
Izbor te večeri je pao na odlazak, ne u neki kafe, klub ili restoran, već u pivnicu „Amadeus“ kod Vuka, koju je držao Arkan, a to Miša nije znao.
Željko Ražnjatović Arkan, Zoran Djindjić, Milovan Ilić Minimaks i Zoran Živković
Miša je bio sa devojkom Jelenom, a Sale sa Jasnom. Ta pivnica je bila poznata najviše po vlasniku, a ne po atmosferi ili bilo čemu drugom. Sišavši niz stepenice ostavili su kapute, jakne i Mišin mantil. Nije to bio običan mantil kupljen u Beku RKB, Muri itd, već to je bio Boss zimski mantil sive boje, a možda i srebrne, zlatne za Mišu, jer je to bio znak stila i dobrog stajlinga. Miša je mnogo polagao, držao do stila.
Dobili su po parče papira na kome su bili brojevi na kojim mestima je ostavljena da visi njihova garderoba.
Razgledali su malo unutrašnjost („enternje“) lokala koji nije bio ništa posebno, ali su odlučili da sa devojkama overe i to, mesto na glasu, ponajviše jer ga je držao Arkan. Poručivši piće, vodili su uobičajen razgovor i razgledavši ima li koga poznatog, sa kratkim pauzama za đuskanje, i tako oko 23 sata beše im dosadilo i odlučiše da promene mesto.
Plativši, odoše do garderobe po svoje obešene delove teže odeće, a Miša po Boss-ov mantil. Prvi su bili Miša sa Jelenom, a posle njih Sale sa Jacom jer je čekao kusur od konobara, kasnili su oko 5-8 minuta. Dadoše svoje papire sa brojevima, a devojka koja je zadužena za primopredaju istog, vratila se sa Jeleninim kaputem i nekom jaknom. Jelena se obukla, a Miša ostade zabezeknut!
„Pa šta je ovo, ovo nije moje, gde mi je mantil?“.
Devojka se branila, pa ja sam vam dala sa vašeg broja. Miša nije verovao da mu je gotovo nov mantil zamenjen ili šta god.
Hoću svoj mantil, ponavlja i već sa povišenim tonom, uneo nervozu među okolinom. Jelena se trudila da pomogne i pojasni da je njen dečko imao sivi do ispod kolena mantil i da jakna nije njegova. Devojka otide još jednom da pregleda, ali se vratila sa istim odgovorom, nema mantila, to je vaše. Miša se jako unervozio i ljutio, ma kakva jakna, ja sam došao u mantilu, a za takav isti morali bi da platite 200-300 DM.
Devojka se ponovo odupirala i sama sada nervozna, šta bre ovaj hoće, dala sam mu ono što je bilo na njegovom broju.
Miša nije odustajao od svog Boss-a, i ponavljao, hoću svoj mantil, nađi ga, već sa dranjem. Situacija se već zakuvala, a ostali nisu više radili ono zbog čega su došli jer je sada ovo bilo mnogo zanimljivije, posebno jer je tu Arkan, i šta će sada biti.
Miša nije zapravo nikad ni video pravog Arkana, već „lažnog“. Odlazeći do kafea u Vuka Karadžića mnogo puta je video žestoke momke poznate užoj javnosti koji su dolazili besnim kolima. Povremeno je viđao američki braon Kadilak kao iz filmova. Iz njega je ulazio i izlazio visok, jak, crn muškarac od 195 cm, crnogorski tip, i čuo je u kafeu da je neko pomenuo Gišku, a Miša je taj lik povezao sa njim.
Na izričito traženje da mu nađe mantil, Arkan koji je tu negde bio, videvši gužvu i viku, reši da dođe i vidi o čemu se radi i pomogne u rešavanju problema. Miša sav uzavreo, kad se ispred njega i devojke pojavi neki čovek ne mnogo stariji od njega, Arkana su nazivali nekim nazivom sa dečijim licem. Zaista lik mu nije bio ružan ni strašan, čak štaviše, prijatan. Arkan upita devojku, u čemu je problem, verovatno su ga omeli u njegom društvu. Ona prenese u suštini oba viđenja problema. Arkan je više verovao devojci koja je radila u njegovoj pivnici i reče Miši, evo ti jakna i što praviš problem. Miša, ponavljam, nije poznavao ovog čoveka, koji je izgledom, po Mišininom mišljenju, izgledao kao neki konobar, ili neko od osoblja.
„Nema mi mantila a njoj sam ga dao, a ona mi je donela ovu jaknu“, reče dosta povišenim tonom.
Arkan još jednom porazgovara sa devojkom, no i ona je bila sigurna u svoj rad, uzimala, davala po brojevima. Arkan još jednom reče Miši, ajde uzmi ovo i beži, naredbodavnim tonom, gotovo sve vreme mirnim glasom, ni jednom nije povisio ton. Miša se već upalio, pa zar neki kelner, vratar i slično da mu tako „reši“ mantil? E pa neće to tako. Miša nije bio nikada ni blizu ni po stasu, ni glasu, pretnja bilo kome. Nije se ni tukao sem u osnovnoj školi.
„KAKO SE TI ZOVEŠ“, izdra se na Arkana.
Arkan možda malo iznenađen, pomisli, ko zna čiji je sin ovaj mali? Ali ostavši miran, ništa mu neodgovori.
„PITAM TE ZA IME, IMAŠ LI TI IME“, još jače se izdra na njega.
Mirnim tonom reče: „Željko.“
E sada počinje problem sa Mišom, dobio je odgovor, a nije znao dalje šta će sa tim, pa ponovo se izdra:
„A PREZIME, IMAŠ LI TI PREZIME?“, valjda je mislio da će takav nastup uplašiti osoblje i da će se zauzeti da mu reše problem. No naravno sem buke i potrošene energije i doživljaja samog sebe, da je bar nešto pokušao ili uradio, ništa više od toga. Njegova je sreća bila da je Arkan video, doživeo toliko toga, do tog trenutka, da ovo dranje nije bilo veće, ni značajnije od običnog zareza u rečenici. Verovatno je odlično procenio Mišu i nije preduzeo ništa iz svog arsenala. Jedino što je po svojoj proceni odlučio i uradio je bilo sledeće.
Prislonivši svoja usta Mišinom uvetu i svoju desnicu njegovom stomaku, te uštinuvši ga, ujedno reče:
„A ti, kako se ti zoveš?”
Miša vide da ovaj baš i nije neki običan kelner, i nezainterosovano mu izgovori svoje ime, bez dodatnog pitanja o nepotrebnom i suvišnom, prezimenu.
Sve ovo su posmatrali svi iz pivnice sa znatiželjom, šta će dalje biti, kao i Mišin drug Sale, ali videvši da neće biti ništa posebno brže se pojavi sa svojim brojem od garderobe, i eto eureka, dobi tri umesto dva komada koji su visili na kuki. Dobro je bilo, kasnije je Miša pomislio da je on mogao da visi umesto tih jakni, mantila, kaputa o neku kuku.
Tada, devojka dok je Saletu davala njihovu garderobu i sam Sale reče, pa evo njegovog mantila! Zbrka oko previše teških komada za nositi i pomanjkanja mesta u pivnici zaista, mogla se loše izroditi po Mišu.
Obukavši svako svoje, Arkan mu reče:
„Da te ne vidim više ovde!”
„Uh, ala si me rastužio, pa ni neću nikada ovde više doći“!
Uspinjući se uz stepenice, Sale mu reče:
“Jesi ti lud? Pa je l’ znaš ko je on?”
“Baš me briga”.
Sale ponovi isto.
„Pa bre to je Arkan!“
Miša pomisli, šta ovaj lupeta, ma kakav Arkan, pa ja znam kako izgleda Arkan, misleći na onu gromadu, dinarskog tipa-Gišku.
I tako su se oni raspravljali sve do kola. Svako je ostao po svom sudu-znanju.
Tek nekoliko godina kasnije, Miša se zaista uverio u Saletovu teoriju-istinu i svoju glupost-neznanje, umišljenost.
Arkan je takve slučajeve rešavao prosto, običnim muškim šamarom ili u zavisnosti od pojedinca i građe i težine slučaja.
Jelena se sve vreme dok su se peli uz stepenice, okretala da proveri da ih niko ne prati i tako sve do kola
Miša je bio srećne ruke.
Zoran Lazarević