Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Sava u priči – Legende o Svetom Savi

 

VLADIMIR ĆOROVIĆ O SVETOM SAVI

Legende, čudesne, o srpskom svecu, Sveti Sava dika i ponos svekolikog Srpstva

„Ðe se vino pilo,

krst se ne zaboravio!“
Sveti Sava

Kako se rodio Sveti Sava…

Rastko Nemanjić - Sveti Sava
Rastko Nemanjić – Sveti Sava

Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava…

Sveti Sava brani hrišćansku vjeru…

Bio jedan čovjek pustinjak, po imenu Pavo koji je, živeći dugo sam, izmislio drukčiju vjeru no što je naša hrišćanska. Kad je dobro smislio, stane pozivati narod da prelazi u tu novu vjeru, kazujući da ga je Bog zato namijenio i poslao i da je glavom Sveti Pavo. Narodu se dopane ta njegova vjera i počnu je svi primati. Kad je narod najviše prelazio u tu Pavinu vjeru, vidi Bog, da s narodom hrišćanskim neće biti dobro, pa pošalje na zemlju Svetog Savu. Sveti Savo uzme u ruku sablju, stane na put i nije dao narodu, da ide do Pave, a i lijepo mu je govorio da se ne vara. Narod upozna sveca i poveruje mu, pa se vrati kući. Kad je narod prestao ići Pavi, spremi se Sveti Savo na put. Ponese sa sobom mačku, oroza i kruh. Pred noć dođe u kući Pavi i lijepo ga zamoli, da ga primi na konak. Pavo reče, da će imati gosta, pa da ga ne može primiti. Sveti Savo počne ga lijepo moliti i po Bogu bratiti, da ne zna puta I da je umoran pa da mu da gđe god da dođe pod krov. Pavo, videći pred sobom poštena čovjeka, reče mu, da ima jednu sobu, ali da ima u njoj dosta miša, pa se boji zla.

Sveti Savo mu odgovori, da se miša ne boji. Sluge onda uvedu Svetog Savu u sobu i ostave ga. Kad u jedo doba noći čuje Pavo oroza, kako zapjeva. Kad ga je čuo i treći put, ustane Pavo probudi sluge i reče im: „Ja sam noćas sanjao, da su miši onoga siromaha svega pojeli, samo su mu kosti ostale; idite i zakopajte njegove kosti u groblje.“ Kad sluge otvoriše vrata,“ za njima dođe Pavo, pa zaviri u sobu, ali gle čuda: vidi rpicu miša, mačka pokraj njih spava, a oroz se popeo na krevet i djeva. Sveti Savo reče slugama iz budžaka: „Dobro jutro!“ Kad je Pavo ugledao to čudo priđe Svetom Savi, zamoli ga, da mu da mačku i oroza, a on će mu dati koliko god zaište novaca. Sveti Savo mu reče: „Nemoj ti više narod zvati u tu svoju vjeru, pa ću ti dati.“ Pavo mu obeća pošteno, a svetac mu dade onda i mačku i oroza. I eto vidiš, tako su do danas ostale dvije vjere: naša hrišćanska i nova Pavina kranjska…

Sveti Sava, mačka i rijeka Sava…

Sveti Savo otišao je od kuće još kao dijete. Ostavivši oca i mater, krijući ode u Svetu Goru i tu se pokaluđeri. Do nekoliko godina čuje da mu je otac umro. Savo pomisli u sebi: „Vidi, šta bi; – otac mi umrije, a nije mi ostavio blagoslova“. Lijepo se smisli da ode do svoje braće i porodice, da se vidi sa svima i da se pomoli Bogu na očevom grobu. Tako i uradi. Obiđe braću i pokloni se očevu grobu. Oprostivši se s braćom, krenu u svijet da malo putuje u žalosti. Tako putujući, jedno veče, dođe na konak u neku pustinju i tu zateče još nekih musafira, među kojima je bio i Sveti Jovan. Sveti Savo upita domaćina: „Može li se prenoćiti?“ Domaćin mu odgovori: „Može duhovniče, ja!“ Sveti Savo sjedne umoran i poče razgovor o svemu i svačem. Mada je Sveti Sava poznao Svetog Jovana, ipak se ne kaza ko je, ni odakle je. Domaćin spremi večeru. Ustanu, pomole se Bogu i večeraju. Poslije večere, domaćin unese u kuću onoliko sanduka, koliko je imao musafira i pokaza svakom gdje će koji spavati. Sveti Savo upita domaćina: „A, jer domaćine ne prostireš slamu? Bolje je!“

Domaćin mu odgovori: „Ama, duhovniče, ne znaš koliko ovdje ima nekakve sitne živine, pa kad unoća hoće da izjedu čovjeka“. Sveti Sava nasmija se i reče: „Znam šta je, to su miševi“. Tako musafiri legoše u one sanduke, a Sveti Savo osta sjedeći. Kad bi neko doba noći, navališe miševi pa gmižu sa sviju strana. Sveti Sava pomoli se Bogu, skide rukavicu s ruke, baci je, a od nje se stvori mačka. Skide i drugu pa baci, dok se od nje stvori i druga mačka, pa obe navališe na miše. Udri, hvataj i davi, pa sve zabacuju na jednu kamaru. Tako do zore mnoge pohvataju i podave. Kad ustade domaćin i musafiri, imaju šta i vidjeti! Začudiše se kad čuše da Sveti Savo nije nikako spavao već čitavu noć sjedio. Još više se začudiše kad vidješe one dvije nepoznate zvjerke i kad čuše da su one podavile svu onu veliku gomilu miševa. S toga upita Sveti Jovan Svetog Savu: „Duhovniče, kakve su ono zvjerke?“ „Mačke“, odgovori Sveti Savo. „Pa otkud one ovdje?“ „Stvorio ih Bog, od mojih rukavica“, veli Sveti Savo.“ Pa zar su one podavile onu živinu?“ „Jesu“, veli, „one će svu tu živinu za neko vrijeme koje pohvatati, koje rasplašiti, tako, da će se rijetko koja moći vidjeti!“. Sveti Jovan pomilova mačke blagosiljajući ih: „Da ste od Boga blagoslovene, i u svakoj kućici od koristi!“ Pošto svanu i sunce ogranu, Sveti Savo se oprosti sa musafirima, zahvali domaćinu i krenu dalje. Sveti Jovan, razgovarajući poslije sa musafirima i domaćinom, reče, da onaj što je noćio nije niko drugi do Sveti Sava, pošto je njemu dao Bog da može velika čudesa stvarati po zemlji. Kad to ču domaćin, zamoli Svetog Jovana, za koga je mislio da je kaluđer, da ide s njim i da vrate Svetog Savu, pa da ga barem ugosti kao što valja. Sveti Jovan posluša domaćina i pohitaju da stignu Svetog Savu. Sveti Savo, kao svetac, znao je da ovi idu za njim i šta hoće, ali se nije mogao vraćati. Opet žao mu ih bješe ucvijeliti, pa smisli i pomoli se Bogu, da se kud god on prođe provali duboka rijeka i da teče za njim da ga tako ona dvojica ne mognu stići. Tako Sveti Savo, moleći se Bogu, prekrsti se i manu svojom štakom, a voda odmah pojuri, i to beše prava rijeka. Kad to viđeše Sveti Jovan i domaćin još se više začudiše. Stanu i pomole se Bogu, a Sveti Jovan reče: „Savo, Savo, blago tebi i tvojoj duši! Ti si veliki kod Boga, kad čudesa stvaraš na zemlji! Dao Bog i ovaj se tvoj put zvao tvojim imenom.“ Tako se duž cijelog Savina puta stvori rijeka koja se nazva Sava…

Sveti Sava i Sveti Nikola…

Jednom su putovali Sveti Savo i Sveti Nikola pa omrknu u nekom selu i zamole u jednoga zgodna čovjeka za konak. Bogataš im ne šćedne dati, a Sveti Savo uzme zlatan pehar i dade ga bogatašu. Onda pođu dalje da mole za konak u drugoga. Drugi koji je bio siromah pusti ih, te Sveti Savo i Sveti Nikola noće u njega. Kad ujutru ustali da idu, dozove Sveti Savo siromaha i njegovo dijete, pa rekne ocu: „Ili to dijete baci u vodu, ili ubij „. Siromah se začudi šta mu to svetac kaže, pa ne šćedne odmah poslušati, jer mu bijaše žao svoga jedinca. Sveti Savo onda reče: „Ja ću ti ga sad baciti u vodu, ako nećeš ti“. „Baci“, rekne siromah, a Sveti Savo dijete za ruku, pa u vodu! Začudi se i siromah i Sveti Nikola, pa viknuše: „Šta to uradi?“ A Sveti Sava odgovori: „Moj dragi, kad će te ovo dijete pod starost i paliti i žariti, i krasti i robiti, biti, pa te i ubiti bolje je da ono sad umre“. Siromah, kad to ču, smiri se i ućuta. Poslije toga Sveti Savo i Sveti. Nikola odu dalje. Putem upita Sveti Nikola Svetog Savu: „Ja što ti dade onome bogatašu zlatan pehar, kad nas nije primio na konak?“ Sveti Savo mu odgovori: „On će se napiti iz onoga pehara pa će se otrovati“…

Sveti Sava i kiridžija…

Išao Sveti Sava po zemlji sa momkom, pa sretne jednoga čovjeka, gde goni kola i volove. Zamoli ga, da prenese preko vode njega i momka no on ne htjedne. U tom sretne siromašna čovjeka, gdje goni na konju tovar brašna. Reče mu Sveti Savo da prenese njega i momka preko vode. Siromašak otovari brašno i prenese ih obojicu. Pošto pođu dalje zapita momak Svetog Savu: „Šta će Bog dati onome čovjeku, što gonjaše kola i volove, pa nas ne šće prenjeti preko vode?“ Sveti Savo reče: „Pod kućom ima krušku, pa će zapeti kola i volovi za nju i izvadiće pun ćup dukata ispod nje; no zaludu – ne moremu duša otići u raj koliko more li konopac u iglu! “ Pita ga momak opet: „Šta će Bog dati onome sjeromašku, što otovari brašno, pa nas prenese?“ Sveti Savo mu reče: „Kod kuće ima jedno muško dijete pa umrlo; ono će mu brašno prispjeti mučenicima, ama će duša onoga djeteta u raj! “

Sveti Sava i udavače…

U staro vreme, kad su kroz narod sveci išli udruži se Sveti Sava sa jednim svetiteljem. Oni su obilazili sela i gradove. Jednom dođu u kuću veoma bogatu. U kući bila je udavača devojka dobra, predusretljiva, i svakom je bila gotova dobro da učini. Devojka je putnike rado primala na konak. Šta je god imala najbolje, to im je za večeru dala. Umorne putničke noge oprala je i odmah im prostrela dušeke. Kad je zora svanula, digla se devojka, spremila prekusak, zabrkala kafu i spremila vodu u ljegenu da musafiri umiju lice. Kad su iz kuće odlazili, rekne Sveti Sava devojci: „E, devojko, Bog ti crnu sreću dao!“ Devojka se iznenadi. Ovaj svetac, drug Svetog Save, sav cepti od ljutine, samo ne može pred devojkom ništa da mu kaže.

Dođoše u jednu drugu kuću. Kucaju a niko im ne otvara. Sveci su već hteli da pođu, ali se doskora ču tresak po oboru. Otvori im krmeljiva, pocepana i kaljava devojka. Devojka im ništa ne reče. Oni dođoše kod ognjišta. Koliko je devojka lena bila, poče velikom kukom da dohvaća za goste tronožne stolice. „A de ti je majka, devojko?“ pitao je Sveti Sava. „Otišla je u čaršiju da kupi luča. Šta vi hoće moja majka?“ nabusito govoraše devojka. Videše sveci da nemaju šta čekati i digoše se da idu. Na vratima od obora okrenu se Sveti Sava devojci i reče: „E, devojko, Bog ti dao belu sreću!“ I otidoše. Drugar Svetog Save toliko se naljutio, da više nije hteo da ide sa njim. On mu je počeo da govori: „Ovo li ti je pravda što je narodu deliš! Ovakvih pravednika dosada ko pamti? Šta bi trebalo da onoj prvoj kažeš: Bog ti dao belu sreću, a ti crnu; a ovoj crnu, a ti reče belu. „Čekaj još malo da izađemo izvan sela, pa ću ti kazati zašto.“

Kad su bili u jednom polju sami, sedoše da se odmore. Sveti Sava počne da mu govori: „Da sam kazao onoj dobroj: „Bog ti dao belu sreću,“ a ona onako dobra i ljubazna, oni bi se dvoje osilili, pa ne bi na nebo ni na Boga pogledali. Kandilo u njihovoj kući ne bi se nikada upalilo, a sirotinja nikada ne bi se do vrata smela približiti. Ceo svet bi im šer video. A ovako: ona dobra, a on zao, pa zlo i dobro snosiće se. A onoj drugoj da joj se zli drug dade, a ona onako crna i jadna, onda bi bilo crno bez beloga. Ovako će zlo i dobro da se podnose. Tako treba; nigde dva dobra, nigde dva zla…“

Sveti Sava u prosjacima…

Preobuče se Sveti Sava u prosjačko odijelo pa pođe po svijetu da okuša ljude. Tako dođe jednom prosjaku, koji nije imao nigđe ništa, pod dragim Bogom, nego je bio sav u živoj rani, gđe su se bili i crvi zakotili. Kad ga Sveti Sava zamoli da mu što udijeli, prosjak mu reče: „Ja ti nemam ništa dati do ovih crva“, pa se maši rukom, te izvadi iz rane punu šaku crva i dade prosjaku Savi, jer je znao da ne valja prosjaka odbiti. Sveti Sava primi crve, koji se u njegovoj ruci pretvoriše u žute dukate. On ih vrati bolesnome prosjaku, pa se za nj pomoli Bogu i spase ga muke i nevolje…

Sveti Sava uči da se poste srijeda i petak…

Idući Sveti Sava putem pođe do jedne kuće, gdje se u petak peče janje. Sveti Sava iskara ukućane govoreći: „Zar u petak mrsite, pa opet hoćete božje pomilovanje?“ Domaćin mu odgovori: „Pa što da ne mrsimo, – danas nije nikakav post“! Sveti Sava odgovori: „Treba da postiš svaku srijedu i petak. Srijedu u spomen, kad su Isusa izdali, a petak u spomen smrti i raspeća Isusova.“ Od tada se svukud po pravom hrišćanluku posti srijeda i petak…

Radi, pa ćeš imati…

Sveti Sava putujući dođe u jedo selo, gde je, po svome običaju, poučavao narod. Pa će tako u razgovoru reći: „Vala, ove godine biće velika nerodica, – rodiće, ama će grad sve satrti.“ I Sveti Sava ode dalje. Sad neki seljaci stanu razmišljati u sebi: „Kad nam svetitelj reče, da će biti nerodica, nećemo ništa ni sijati. A i zašto bi sijali i mučili se, kad nećemo nikakve vajde viđeti, a ono sjemena nek nam se bar u nevolji nađe.“ A drugi će opet: „Božja je volja! Pa i ako bude nerodice, Bog je tako naredio. Mi ćemo zasijati k’a i dosle, pa što Bog da“. I zaista te godine pade veliki grad i satra mnoge usjeve. Oni, koji su bili zasijali k’a i dosle, – bogme, grad satr’o veliki dio, ali ovdje malo, ondje malo, ele, oni saberu toliko, da se mogu prehraniti dok stasa novi rod. A onima, što nijesu ništa zasijali, teklo nešto stare hrane, al’ ne doteklo; te tako ostaše bez igdje išta.

U tom naiđe Sveti Sava, pa kad saznade šta su ovi uradili, rećiće im: „Ama braćo, ako sam vam kazao, da će biti grada, nijesam vam kazao da ne radite, jer je opet sve u božjoj ruci. – Radi, pa ćeš imati!“…

Sveti Sava i đavo u vodenici…

Gledao Sveti Sava kako se ljudi muče i zlopate tucajući žito u stupi ili meljući ga na žvrnju, pa se sažali i odluči, da izmisli kakvu bolju i lakšu spravu. Dugo mislio, pa na jedno smislio i to kako da naravi vodenicu, koju ostavi da melje na reci. Nu nije mogao da izmisli čeketalo i koš, već su ljudi za dugo rukama sipali žito iz vreća u rupu od kamena. To je bilo dosta nezgodno, dangubno, pa i opasno; jer je, tako, kamen zakačinjao pomeljare, te ih mrckario. Jednom dođe đavo u vodenicu Svetom Savi, i videći kako je to nezgodno sipati žito, rukama iz vreća u rupu od kamena, pokaže Svetom Savi kako će da napravi koš i čeketalo, ali pod pogodbom, da mu Sveti Sava za to da jedan dan u godini da bude njegov u vodenici. Sveti Sava mu odredi Badnji dan; te za to toga dana retko koji vodeničar čuva vodenicu, niti će do toga dana u njoj mleti, jer se veruje, da bi i vodeničar i pomeljari tada zlo prošli…

Sveti Sava blagoslovio vino…

U ono vrijeme, kad je Sveti Savo po zemlji hodao, uputi se deset nadničara da beru vinograd. Kad dođu u vinograd rećiće starješina: „E, dobri ljudi, jesmo li svi na okupu?“ Onda počne brojati jednog po jednog, a sebe ne ubroji; I drugi su brojali isto tako, pa opet uvijek devet pa devet. Ne. znajući šta će, pođu putem da pitaju koga za izgubljenog druga. Po sreći sretu Svetog Savu. „Za Boga, svešteniče, jeda nam jednoga druga? Pošlo nas je u borbu deset, a sad nas samo devet“. Sveti Savo im reče, da ih ima deset, ali oni ne mogu da vjeruju. On im onda reče, da poskidaju kape i da ih prebroje. Kad nadničari to učine uvjeriše se, da ih je deset. Zahvališe onda svetitelju od srca, a on njima reče: „Da ste blagosloveni vi i vaš rad! Od lozova roda srebro se pretvorilo! Vinska se čaša krstom ponosila! Ðe se vino pilo krst se ne zaboravio! “

Izvor: rastko.rs

Priredio:
Velibor Mihić, književnik

oOOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar