MRŽNJA PREMA HRIŠĆANSTVU
Zašto savremeni čovek odbija Hrišćanstvo
Postoje ideologije koje su nam privlačne, postoje one koje nas odbijaju ili nas nerviraju, one koje su nam organski bliske i one koje su nam dalje od svih drugih, ali nijedna od ideologija danas nije tako strana modernom čoveku – kao hrišćanstvo.
Bez obzira na to što je većina čovečanstva religiozna (a među njima i veliki broj „oskarevaca“ i „nobelovaca“, umetnika i naučnika, vojskovođa i moćnika, političara i pesnika), svaki direktan razgovor o Bogu odmah izaziva čudan osećaj kod većine naših sagovornika.
Za razliku od svih drugih tema i ideja, svih ostalih sadržaja i dijaloga, hrišćanstvo već „na prvi sluh“ svim neupućenim proceniteljima deluje kao nešto ekscentrično, anahrono i sektaški različito od „svega normalnog u svetu“.
A posebno je to tako u ovoj post-operetskoj „jugoslovenskoj civilizaciji“, stvorenoj na temeljima ličnog ukusa našeg počivšeg diktatora (sa sve njegovim simboličnim nadimcima, mutnim poreklom i neobično veštim metodama vladavime) …
Nikada do kraja to nećemo moći da razumemo (a kamoli da prihvatimo), iako smo okruženi svakodnevnim potvrdama ovakve autodestruktivne prometejske prakse i njenog tragičnog ishoda na bezbrojnim konkretnim primerima naše lične (i otadžbinske) sudbine.
Od vremena čovekovog pada đavo je dobio stalno slobodan pristup k njemu. Đavo ima pravo na taj pristup: kroz pokoravanje njemu, čovek se dobrovoljno potčinio njegovoj vlasti, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čoveka. Iskupljenom čoveku ostavljena je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili đavolu, a da bi ta sloboda mogla neprinuđeno da se pokaže, đavolu je ostavljen pristup čoveku. Sasvim je prirodno što se đavo svim silama trudi da čoveka zadrži u ranijem odnosu prema sebi, ili čak da ga dovede u veću potčinjenost. Radi toga on upotrebljava svoje staro i svagdašnje oružje ‐ laž. On se trudi da nas prevari i zavara, oslanjajući se na naše stanje samoobmane; on pokreće strasti, te naše bolesne sklonosti; njihove pogubne zahteve on oblači u privid dobra, trudeći se da nas nagovori da im udovoljimo. Onaj ko je veran Reči Božijoj, ne dozvoljava sebi da udovolji tim zahtevima, nego ih obuzdava, odbijajući napade đavolje (Jak. 4,7); delujući pod rukovodstvom Jevanđelja protiv sopstvene samoobmane, kroteći strasti i time malo pomalo uništavajući uticaj palih duhova na sebe, on malo pomalo izlazi iz stanja prelesti u oblast istine i slobode (Jn. 8,32), čiju punotu pruža osenjenost Božanskom blagodaću. Onaj ko je neveran učenju Hristovom, ko sledi svoju volju i razum potčinjavajući se đavolu, iz stanja samoobmane prelazi u stanje demonske prelesti, gubi ostatak svoje slobode i potpuno se potčinjava đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelesti biva veoma raznoliko, u skladu sa strašću kojom je čovek zaveden i kojoj je potčinjen. – Sveti Ignjatije Brjančaninov
Možemo, koliko nam volja, da pominjemo pedofiliju, klanja, sudbinu, đavola, ustaše, brutalnu pornografsku seksualnost, osvetu, Lucifera, fanatični agnosticizam i bezumni anarhizam, zemljotrese i prirodne nepogode, Satanu, incest, Islamsku državu (ISIS), „Riđobradog“ (realnog Žil de Rea, kao izašlog iz kakvog dokumentarnog romana o paklu i o zlu), nevidljive gospodare sveta, bezumno politikanstvo…, baš kao i: pakao, samoubistvo, ugovor sa Nepomenikom… ali ne smemo (nije po urbanom bon-tonu) da pominjemo Boga – a posebno ne na onaj drevni, arhaični način (kao Gospoda, Iscelitelja, Spasitelja,…), isto kao što NIJE POŽELjNO pominjati ni Otadžbinu, zavete predaka, nacionalnu čast, porodični obraz, kosovsko i svetosavsko srpstvo, te sve one nebrojene junačke dobrovoljce svih srpskih bitaka i vremena.
Zlo je danas mnogo manje napadno i „negativno“ od „dobra“ (posebno u medijima i onda kada je to „dobro“ u neraskidivoj vezi sa „retrogradnim“, „patetičnim“ i „patriotskim vrednostima“ svih onih, u modernoj civilizaciji zabranjenih vrlina…).
A za mnoge u našoj blizini, gore od svakog zla i neuporedivo gore od nekadašnjeg „dobra“, je upravo „hrišćanski pogled na svet“, a posebno „slatko pravoslavlje“ – strogih vizantijskih formi i rituala, na jednoj, i delikatne slovenske duše, na drugoj strani.
Tim našim neverujućim savremenicima je isto to nepatvoreno i čudom sačuvano (pravoslavno) hrišćanstvo – upravo „nepodnošljivo“, „otužno“ i „jedino prezira dostojno“.
Zato je toliko ružna i tako šizofrena duhovna atmosfera u savremenoj Srbiji: jer su ateisti (iako vešto) neuporedivo agresivniji i bahatiji nego ma gde drugde u svetu (sa idejom da je otprilike isto „biti hrišćanin“ i „biti primitivan“), a ovdašnji hrišćani su najčešće tragično odvojeni od stvarnosti i ma kakvog uticaja na šira društviena kretanja (umnogome određeni bahatošću svojih ateističkih suparnika, koji su i njih napravili ostrašćenijim i mnogo manje plemenitim nego što bi, inače, bili).
Shvatimo da smo na zemlji ‐ stranci. Samo ako pođemo od tog ubeđenja, moći ćemo da napravimo nepogrešivi račun i plan za naš zemaljski život; samo polazeći od tog ubeđenja, moći ćemo da zemaljskom životu damo ispravno usmerenje i da ga upotrebimo za zadobijanje blažene večnosti, a ne za isprazne i sujetne stvari i za svoje pogubljenje. Zaslepio nas je i zaslepljuje nas ‐ naš pad! Stoga smo prinuđeni da na silu, tokom dugog vremena, ubeđujemo sebe u najjasnije istine, za koje, zbog njihove jasnoće, ubeđivanje nije ni potrebno. – Sveti Ignjatije Brjančaninov
P. S.
Ako postoji paklena „mlakost“ skoro pa dogmatskog neverovanja u Boga, onda je to ovde, pod srpskim nebom (odvratna, ustajala, slinava „mlakost“ – tako suprotna svakoj „ognjenoj žestini“ i „ledenoj hladnoći“).
Ovde se ta pomodna neverica (komunistički i tranzicioni agnosticizam) naprosto PODRAZUMEVA i javno medijski predstavlja kao „jedino prirodan način postojanja“ u urbanom i modernom svetu.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora