Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Србија у доба паразита

Зашто је Србија болесна земља, од чега болује и шта је паразит у власти Србије

 

ШТА СУ ПАРАЗИТИ?

Потражио сам дефиницију појма „паразит“ на интернету. Википедија, највећа слободна енциклопедија,  је понудила следеће:

Паразит (грч.para = поред и sitos = храна) је организам који се храни на рачун другог организма (названог домаћин) у току дужег временског периода. Као последица специфичног начина живота код паразита се јавља низ адаптација које се огледају у томе да неки органи закржљају или нестану, док се на њихов рачун развијају други. Последице присуства паразита по домаћина могу варирати од малих промена у понашању, преко очитих патолошких промена у ткивима, до смрти у неким случајевима.

Паразити

Паразити

Не знам ко је дао ову дефиницију, али оно што знам је да не постоји адекватнији опис Србије и  српске свакодневнице, односно боља дефиниција стања и узрока који су довели до тога да смо високо позиционирани на листи најјаднијих земаља света. А имамо плодну земљу, чисту воду, чист ваздух, добру климу и географски положај, сировинску основу, паметан и радан народ. Стварно јадно, да јадније не може бити. А због чега смо постали толико јадни?

Држава је жив организам, јер јој живот дају људи. Да их нема, ни држава не би постојала. Здрав организам – здрави људи и здрава држава посвећени су стварању духовног и материјалног благостања. Насупрот њима, болестан организам преокупиран је и посвећен само једном циљу – да поврати изгубљено здравље. Једина разлика између болесног човека и болесне државе је у томе што човек заиста жели да буде здрав, док у болесној држави актуелна власт (читај: паразити) само стварају привид да им је главни циљ оздрављење државе. Зар би они радили на сопственом уништењу? Сигурно не.

ОД ЧЕГА БОЛУЈЕ СРБИЈА

Србија је хронично болесна земља. „Патолошке промене“ видљиве су у привреди, правосуђу, здравству, школству, култури. Болест је толико узнапредовала да је питање да ли смо прешли границу после које више нема повратка. Шта следи кад се пређе граница? То је, претпостављам,  као кад је болесник у клиничкој смрти, а апаратом за одржавање живота рукује неко ко вам није ни род, ни пријатељ.

Није државни паразитизам изум српског друштва. Свака држава има своје паразите. Разликују се једино по томе до које мере су спремни да иду са својом деструкцијом. Неспорно је да корен паразитизма лежи у државном апарату, односно у ономе ко влада у име и за рачун народа. Постојали су паразити и пре „демократских промена“, али се већа и богатија држава лакше борила са последицама. „Бара се смањила, али се повећао број крокодила“.

КО СУ СРПСКИ ПАРАЗИТИ

Погледајмо српски буџет, главни „извор хране“ за паразите. Скоро две милијарде динара узимају парламентарне странке за своје активности! Били члан странке или не ви их финансирате! Зашто? Зашто се странке не финансирају искључиво од чланарине или прилога? Ова средства не обухватају зараде и друга примања државних чиновника који су распоређени по партијској линији у државном апарату.

Из буџета се са више од милијарду динара финансира и Црква. Били верник или не финансирате доприносе за пензијско и здравствено осигурање за свештенике, или градњу цркава, или нешто друго што не подлеже никаквој контроли. Црквени приходи припадају само Цркви, на њих се не примењују „овоземаљски“ закони. Нема контроле, нема пореза. А ту су и доплатне марке уз сваку пошиљку, уплатнице уз рачуне за комуналије и сл. што без трага нестаје у виду обавезних добровољних прилога за изградњу Храма.

За рад скупштине – посланика и стручне службе издваја се две милијарде динара. Да ли је неко објаснио зашто у посланичким клупама државе на ивици банкрота седи 250 припадника неколико политичких групација, у којој влада строго партијско једноумље? Исте одлуке, које данас доноси Скупштина Србије,  донела би и трећина посланика, са истим односом учешћа у укупном броју, према резултатима избора. Колики административни апарат опслужује ове посланике није нам познато. То је вероватно државна тајна. А за чување те тајне запослени су у 2014. години добили милијарду динара бесповратне помоћи.

Дуг је списак вештачки створених буџетских расхода, чији је једини циљ да се што више партијских паразита прехрани. А није све у буџету. Невероватан је број јавних предузећа, агенција, регулаторних тела, комисија. Они који не узимају из буџета узимају од грађана и привреде, и то углавном за своје потребе. Они немају вишкове за уплату у буџет, па чак послују са губитком. У то спада чак и Народна банка Србије.

У тој похлепи власт је изгубила све критеријуме. Преко ноћи, без икаквих образложења, уводе се нови намети на све што се купује или продаје, на све што се поседује, на све што се носи или употребљава, на сваку комуникацију са државним органима или њиховим дериватима. Пример – власт вас кажњава што поседујете моторно возило – плаћате ПДВ кад купите возило, порез на пренос апсулутних права кад га продате, на гориво плаћате акцизе и ПДВ, плаћате ПДВ на резервне делове и услуге одржавања возила, плаћате порез на употребу возила приликом обавезне годишње регистрације, уз остале комуналне и административне таксе. Документа морате да поседујете, попут личне карте, пасоша, возачке и саобраћајне дозволе, а и да их редовно „ажурирате“ при промени неког податка или мењате по истеку рока трајања. Колико кошта сет докумената за једну породицу?

Извршна власт се не устручава да крши закон, па чак и Устав, уколико јој то одговара. То не доспева у јавност преко контролисаних писаних и електронских медија. Ко сме да им се замера? Драстичан пример кршења Устава је и обавезност оснивања и учлањења у струковне коморе, које су још једно легло паразита. Коморе одлучују о оспособљености за рад лекара, медицинских сестара, инжењера, и других занимања, принудно наплаћују чланарину, а нису ни образовна установа, ни послодавац. Њихова лиценца је услов да добијете или задржите посао, а можете да је изгубите ако не плаћате чланарину, или не похађате дилетантске курсеве, назване „континуирана едукација“ Ти курсеви су јачи и од дипломе факултета, магистратуре или доктората. Драстичан пример паразитизма.

Крши извршна власт Устав и у другим случајевима, кроз законе или у пракси – заштита података о личности, тајност писама и других средстава општења, неповредивост стана и сл.

Умањење пензија, као мера „болне реформе“,  је вероватно најдрастичнији пример непоштовања уставом гарантованих људских и мањинских права. Пензије су имовина сваког пензионера, стечене на основу закона. Пензија је штедња сваког појединца, коме зарада није исплаћивана у пуном износу, већ се годинама кумулирала у циљу личне социјалне сигурности по протеку радног века. Као кад редовно улажете новац у банку и повећавате штедни улог. За сигурност тог улагања гарантује и банка и држава. Пензије нису социјална категорија која зависи од воље власти, или стања средстава у буџету. Пензије су имовина, која по Уставу не може да буде отуђена или ограничена. Срамна је одлука Уставног суда, који се бавио економским стањем у држави за рад интереса актуелне власти и при том занемарио право, односно највиши правни акт који је дужан да брани, када је оценио да је умањење пензија у складу са Уставом. За лоше стање у пензионом фонду, који се пуни из текућег доприноса недовољног броја запослених, који је испражњен јер је годинама коришћен за финансирање пројеката који не стварају доходак, нису криви пензионери, већ власт слична актуелној.

Не може ова држава да издржава, односно храни толико паразита. Мало је запослених у секторима где се ствара вредност, много их је више који троше. А актуелна власт ни после четири године није учинила ништа да се заустави овај суноврат. Да ли не зна, или јој није у интересу, тешко је докучити. Најављени избори нова су храна у буџету за партијске паразите. Зашто избори? Шта спречава апсолутну већину у парламенту да води своју економску политику, за коју је добила похвале на отвореној сцени Европе и Америке? Да ли су те похвале због de facto губљења већ изгубљеног Косова, или такође de facto губљења суверенитета давањем сагласности да НАТО, као доказана дипломатска мисија, може да ради шта хоће у Србији. Косово нисмо званично признали, али смо им признали све атрибуте државе, као што и нисмо ушли у НАТО, али смо им све дозволили. Још је један корак до de jure или како је то код нас модерно рећи – озакоњења.

Александар Златар

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: