Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Baronica Karen Bliksen po kojoj je snimljen film Moja Afrika

 

KAREN BLIKSEN (1885‐1962)

Baronica od kafe, pera i nesretnih ljubavi po kojoj je snimljen čuveni film Moja Afrika

 

Kada se 1985. godine u svetskim bioskopima pojavila romantična melodrama „Moja Afrika“ (Out of Africa – „Izvan Afrike“) u režiji Sidnija Polaka sa Meril Strip u glavnoj ulozi, svetska publika je imala prilike da sazna nešto više o danskoj spisateljici, Karen Bliksen. Međutim, Polakov film prati samo jedan period njenog života, vreme kada je živela u Keniji (1914‐1931) i njenu romansu sa engleskim lovcem, Denisom Finč Hatonom. Ovom prilikom ukratko podsećamo čitaoce revije Istorija na veoma zanimljivu životnu priču ove književnice.

Baronica Karen Bliksen po kojoj je snimljen film Moja Afrika
Baronica Karen Bliksen u Africi

Karen je rođena kao Karen Kristenze Dinesen, 17. aprila 1885. godine. Rodila se na porodičnom imanju Rungštedlund u blizini grada Rungšteda, severno od prestonice Kopenhagen, nedaleko od obale Baltičkog mora. Ovo imanje postoji od 16. veka, a najstariji deo kuće u kojoj je Karen rođena, sazidan je još 1680. godine. U ovoj kući živeli su tokom vekova i neki poznati pisci, između ostalih i Johanes Evald, autor danske Kraljevske himne. Kuću je 1879. godine kupio Karenin otac, Vilhelm Dinesen i u nju se preselio dve godine kasnije, posle venčanja sa Kareninom majkom, Ingeborg Vestenholc. Četiri godine kasnije u toj kući im se rodila i kći Karen.

Kapetan Vilhelm Dinesen je po profesiji bio oficir danske armije, ali se bavio i pisanjem. Bio je pustolovnog duha. Proveo je 16 meseci 1872/73. godine u Viskonsinu, u Sjedinjenim Američkim Državama, živeći među Čipava Indijancima i proučavajući njihov život i običaje. Posle povratka u Dansku rodila mu se vanbračna ćerka iz veze sa Indijankom koju je tamo upoznao. Kada je Karen imala deset godina, njen otac je saznao da boluje od sifilisa. Ubrzo je izvršio samoubistvo vešanjem, u svojoj četrdeset devetoj godini života.

Karenina majka poticala je iz veoma bogate trgovačke porodice. Od roditelja je nasledila prelepo imanje Matrup Manor, u blizini Horsensa, na kome je Karen provela najlepše godine svoga detinjstva.

Vilhelm i Ingeborg su imali petoro dece: Karen (rođenu 1885), njenu stariju sestru Inger, zvanu Ea (1883‐1923) i mlađu sestru Elen, zvanu Eli (1886‐1959), kao i dvojicu sinova ‐ Tomasa Fastija (1892‐1979) i Andersa Runstija (1894‐1976). Od njih je svakako najzanimljivija ličnost, pored Karen, bio Tomasa Fasti Dinesen, koji se proslavio u toku Prvog svetskog rata. Tada je kao dobrovoljac u Kanadskoj vojsci, u toku bitke kod Amijena 12. avgusta 1918, u toku deset časova borbe, pet puta sam jurišao i uskakao u neprijateljske rovove. Tom prilikom je bajonetom i granatama ubio dvanaest neprijatelja i onesposobio nekoliko mitraljeskih gnezda i artiljerijskih položaja. Za to je unapređen u čin poručnika i odlikovan britanskim Viktorijinim krstom i francuskim Ratnim krstom. Posle rata je otišao u Afriku, gde je živeo kod svoje sestre i pomagao joj na plantaži kafe. Pet godina kasnije, Tomas se vratio u Dansku i otpočeo svoj književni rad. Zanimao se za živote svojih rođaka, pa je objavio biografiju oca i njegove porodice, svoje sestre Karen Bliksen, kao i svoje prababe. Objavio je dnevnik sa jednog od svojih safarija u Africi, jednu knjigu novela. Najpoznatije delo su mu memoari iz Prvog svetskog rata pod naslovom Ničija zemlja: Danac među Kanađanima na Zapadnom frontu.

Inger je postala operska pevačica i udala se za holandskog zemljoposednika Viga de Nergarda, dok je Elen postala književnica i udala se za danskog advokata i zemljoposednika Knuda Dala. Karenin brat Anders je nastavio očevu vojnu karijeru. Između dva svetska rata bio je vlasnik jednog konjičkog kluba, a 1958. godine je izabran u upravni odbor porodične Rungštedlund Fondacije.

Karen i njene sestre i braća proveli su detinjstvo u živopisnim seoskim predelima Danske, ali i na brojnim putovanjima, kopnom i morem u Škotsku, Norvešku i Švajcarsku. Na tim putovanjima, trudeći se da deci nadomeste nedostatak oca, uz njih su, pored majke uvek bile i baka Dagmar Dinesen i tetka Meri Bes Vestenholc (poznata kao veliki borac za ljudska i verska prava). Njih dve su živele na porodičnom imanju Dinesenovih još od 1886. godine. Posle relativno bezbrižnog detinjstva u okruženju rodbine, posluge, dadilja i privatnih učitelja, Karen se uputila u Kopenhagen, gde je pohađala Umetničku školu za žene Šarlotenborg, a potom nastavila studije umetnosti u Parizu i Rimu.

Karen se se u svojoj dvadeset i četvrtoj godini „smrtno“ zaljubila u svog daljeg rođaka, švedskog barona Hansa fon Bliksen‐Finekea. Ovaj čuveni džokej i stručnjak za konjički sport je važio za najpoželjnijeg neženju u skandinavskom visokom društvu. Omiljen i svuda rado priman, plenio je pažnju žena, naročito devojaka iz plemenitih domova. Karen je bila spremna da uradi sve za Hansovu ljubav. Jednom prilikom, kada je majka nije pustila da prekine zajednički odmor kako bi prisustvovala konjičkom takmičenju na kome učestvuje i Hans, rešila je da puca sebi u nogu, ali se u poslednjem času predomislila i sve se ipak dobro završilo. Međutim, ljubav prema Hansu nije bila uzvraćena i Karen se posle četiri godine uzaludnog čekanja verila za Hansovog jednojajčanog brata blizanca, Brora.

Bror, koji je fizički bio identičan svome bratu Hansu, po naravi mu je bio sušta suprotnost: plejboj i bonvivan, neodgovoran, avanturističkog duha, nezainteresovan za umetnost i duhovnost, u ljubavi nestalan i sklon prevari… Baron Bror bio je potpuno različit i od same Karen.

Budući supružnici su se 1914. preselili na farmu Mbagati, koju su kupili u Keniji. To je bila njihova prva kuća u Africi. Farmu Mbogani, poznatu iz filma „Moja Afrika“, kupila je firma „Karen Coffee Company“. Firma je bila vlasništvo Kareninog ujaka Egena Vestenholca, a nazvana je po Karen Bliksen, koja je sa suprugom upravljala farmom Mbogani, kao kenijskom filijalom. Karen i Bror su se venčali po njenom dolasku u Keniju 1914, a u Mbogani su se preselili tri godine kasnije.

Izgleda da zbog lošeg zemljišta mladi bračni par nije planirao da otpočne uzgoj kafe, već stočarsku farmu. Međutim, Bror je, na veliko iznenađenje Karen, njenim mirazom otpočeo uzgoj kafe. Naravno posao nije išao dobro, pa je farma u vreme ekonomske krize 1930. bankrotirala i postala vlasništvo Kraljevine Danske. Firma „Karen Coffee Company“ je uprkos tome opstala i posluje i dan danas.

Karenin susret sa životom u Africi bio je samo naizgled težak. Međutim, ona je kasnije imala najlepše uspomene na te dane. Zapisala je: „Konačno, ovo je mesto koje čoveku obezbeđuje slobodu od svih konvencija. Ovde sam pronašla novu vrstu slobode, onakvu kakvu sam do tada samo sanjala.“

Pored upravljanja farmom, Karen Bliksen se posvetila i unapređenju i poboljšanju života lokalnog Kikuju plemena, čiji su pripadnici bili zaposleni na Mbogana farmi. Karen je upamtila i kasnije zapisala sve svoje nedaće vezane za prvobitno nepoverenje Kikujia. Kikuji i danas pamte sva dobročinstva koje im je Karen pričinila. Baronica se brzo navikla na život među afričkim domorocima. Jednom prilikom je zabeležila: „Belci koji dugo žive među domorocima steknu naviku da govore ono što misle, jer nemaju ni razloga ni prilike da nešto slažu. Kasnije, kada se sa svojim sagovornicima ponovo vide, njihova konverzacija odmah poprima domorodački ton.“

Razdor u braku Karen i Brora, nastao je gotovo na samom početku njihovog zajedničkog života. Kada ju je suprug 1915. godine zarazio sifilisom, bilo je već jasno da taj brak više neće opstati. Ona je privremeno napustila Keniju i otišla na lečenje u Dansku. U Keniji su je lečili velikim dozama žive, tada jedinim pristupačnim lekom u Africi. U Danskoj je, uz pomoć velikih doza arsenika i bizmuta uspela da se izleči, ali su posledice po njeno zdravlje ostale i na kraju je koštale života.

Bror se izgleda takođe izlečio od ove opake i tada uglavnom smrtonosne bolesti. Nije zabeleženo kada se, gde i kako lečio. On i Karen su se rastali 1921, a konačno razveli 1925. godine. Jedanaest godina kasnije Bror se oženio bogatom avanturistkinjom Evom Dikson, koja se bavila istraživanjima u Africi i Aziji, bila reli vozač i pilot. Kratko pre smrti, Eva se razbolela na putovanju Indijom, gde je iz nepoznatih razloga bila lečena arsenikom, što je još više pogoršalo njeno zdravstveno stanje. Pošto je samovoljno napustila bolnicu, poginula je nedugo zatim u saobraćajnoj nesreći 1937. godine.

Posle razvoda od Karen i napuštanja farme u Mbogani, Bror je ostao u relativno dobrim odnosima sa njom. Nastavio je da živi u Keniji baveći se lovom na krupnu divljač i organizujući safarije za poznate lovce iz čitavog sveta. Važio je za jednog od najboljih profesionalnih lovaca svog vremena i velikog zabavljača svojih klijenata, među kojima je bio i sam Princ od Velsa. Bio je i talentovan pisac. Njegovo najpoznatije delo je autobiografija „Afrički lovac“, objavljena 1938. godine. Iste godine se vratio u rodnu Švedsku. Poginuo je 1946. godine u saobraćajnoj nesreći, u pedesetdevetoj godini života.

Karen se, posle lečenja u Danskoj, vratila na farmu u Mbogani i nastavila da se bavi uzgojem kafe. Tada se intenziviralo njeno prijateljstvo sa još jednim čuvenim afričkim profesionalnim lovcem toga vremena, engleskim plemićem Denisom Džordžom Finč Hatonom, koga je upoznala 1918. godine (a ne po dolasku u Keniju, kako to prikazuje Polakov film Moja Afrika). Ovo prijateljstvo ubrzo je preraslo u strasnu ljubavnu vezu. Finč Haton se preselio na farmu u Mbogani, koja mu je postala baza za safarije koje je vodio širom Afrike. Ljubav Bliksenove i Finč Hatona, zapala je u krizu još na samom svom početku. Bliksen je želela bliskost i zajednički život, dok je Finč Haton bio nekonformista, avanturista i samotnjak. Ona je od njihove veze očekivala ljubav za sva vremena, a on „privremeno partnerstvo“. Malo je poznato da je Karen, uprkos preležanom sifilisu, sa Finč Hatonom najmanje jadnom ostala u drugom stanju, ali je usled spontanog pobačaja ostala bez potomstva.

Pred sam kraj njihove ljubavne veze, Denis je otpočeo paralelnu vezu sa Beril Markam (1902‐1986). Beril je bila poznata književnica, avanturistkinja, dreser konja i pilot. Ostala je upamćena kao prva žena koja je sama preletela Atlantik. Nedugo zatim, Denis Finč Haton je poginuo u avionskoj nesreći, prilikom pada aviona kojim je pilotirao. U avionu se pored Denisa nalazio i njegov verni pratilac na svim lovačkim avanturama, njegov sluga iz Kikuju plemena, Kamau.

Karen Bliksen se posle bankrota farme u Mbogani i Denisove pogibije konačno vratila u rodnu Dansku 31. avgusta 1931. godine. Tada je nastavila da se aktivnije bavi književnim radom, koji je započela još 1907. godine.

Karen Blixen - Baronica Karen Bliksen i film Moja Afrika
Karen Bliksen u poznim godinama

Prva dela objavila je pod psudonimom Osceola, što je bilo ime poglavice Seminola Indijanaca. Mnogi misle da je za ovaj pseudonim bila inspirisana nekim pričama svog oca, vezanim za njegov boravak među severno američkim Indijancima. Objavljivala je knjige i pod pseudonimima i koristila svoje devojačko prezime (Isak Dinesen), kombinaciju nadimka pod kojim su je znali isključivo bliski rođaci i svoga udatog prezimena (Tania Bliksen), kao i pseudonime Piter Loules i Pjer Andrezel. Tek kasnije je objavljivala pod svojim pravim imenom ‐ Karen Bliksen. Pisala je na engleskom, danskom i francuskom jeziku. Njena dela su prevođena na brojne svetske jezike. Najpoznatija dela su zbirka pripovedaka Sedam gotskih priča (1935) i autobiografska dela Izvan Afrike (1937) i Senke u travi (1960), a mnoga njena dela objavljena su posthumno.

Njen književni rad visoko je cenjen i kod publike, pre svega u Danskoj, SAD, Britaniji i Nemačkoj, ali i kod književne kritike. Često su je poredili sa Hemingvejem i Trumanom Kapoteom.

Nagrađena je 1939. godine značajnom danskom nagradom Tagea Brandt Rejselegat, naučnom i umetničkom nagradom za žene, u obliku stipendije za putovanja i istraživanja. U narednih dvadeset godina bila je ovenčana sa još jedanaest književnih nagrada. Međutim, priželjkivana Nobelova nagrada za književnost joj je izmicala čitavog života. Izmakla joj je tridesetih godina prošlog veka, kada su njeni sunarodnici mislili da ju je najviše i zaslužila. Kada je 1954. godine Nobelovu nagradu za književnost dobio Ernest Hemingvej, izjavio je da su je „podjednako mogla dobiti i druga dva kandidata iz užeg izbora – Karl Sandberg i Karen Bliksen“, na čemu mu se Karen posle i lično zahvalila. Kada je Nobelovom nagradom ovenčan naš Ivo Andrić, 1961. godine, Karen se našla na trećem mestu liste kandidata, odmah iza Grejema Grina. Naredne godine, opet su je kandidovali. Nagradu je dobio Džon Štajnbek, a Bliksenova se našla na četvrtom mestu, iza Lorensa Darela i Žan Anuia. U septembru te godine Karen je preminula.

Baronica Karen fon Bliksen – Fineke osećala je posledice preležanog sifilisa čitavog života. Usled trovanja arsenikom, bizmutom i živom, kojom su je lečili, bolovala je od avitaminoze, anemije, anoreksije, slabosti u nogama i gastrointestinalnih tegoba. Stomačni bolovi pojačavali su joj se u doba životnih kriza: razvod od muža, rastava sa Denisom Finč Hatonom, majčina smrt, sestrina problematična trudnoća, neuspesi sa Nobelovom nagradom… Lekovi su joj pomagali samo delimično i samo privremeno. Nije puno pisala niti razgovarala o svojoj bolesti, jer je u njeno vreme još uvek vladalo ubeđenje da se sifilis ne leči i da dovodi do ludila. Njena porodica je bila ubeđena da je i njen otac u stanju ludila počinio samoubistvo. Sama Karen je pred kraj života verovala da njene zdravstvene tegobe nisu ni posledica trovanja teškim metalima, ni posledica sifilisa, (bolesti za koju je smatrala da je na neki način usud „pesnika i heroja“) već da su one psihosomatske prirode.

Rodna kuća Karen Bliksen u Rungštedu pretvorena je prvo u sedište Fondacije Karen Bliksen, koju je osnovala sama Karen 1958. godine, a 1991. godine u istoimeni muzej. Na imanju se od 1960. godine nalazi i sedište Danske Akademije, nezavisne institucije čiji je Karen koosnivač, a čiji je zadatak da „promoviše dansku kulturu i jezik, posebno na polju književnosti“. Na imanju Rungštedlund dodeljuje se i Rungštedlundska nagrada (ili Velika nagrada), koju u oblasti kulture i književnosti dodeljuje Danska Akademija, a ovo imanje je i mesto čuvenih Proslava Svetojovanjskih dana.

Kuća Karen Bliksen u Mbogani u Keniji, koju je posle bankrota preuzela Danska Kraljevska Vlada, poklonjena je 1964. godine Vladi republike Kenije, kao poklon u čast nezavisnosti. Postala je Predsednička palata. Posle snimanja filma Moja Afrika, kuća je 1986. godine pretvorena u Nacionalni muzej, iako je čitav film sniman u Kareninoj prvoj kući u Mbagati. Danas se čitavo naselje, nastalo na parcelama nekadašnje plantaže kafe u Mboganiju zove „Karen“, u čast baronice fon Bliksen.

Biografija Karen Bliksen, prema delu „Izvan Afrike“, u režiji Sidnija Polaka, sa Meril Strip, Robertom Redfordom i Klaus Marija Brandauerom u glavnim ulogama, (1985) osvojio je 7 Oskara. Još jedno Karenino delo je ekranizovano i doživelo je veliki uspeh. To je pripovetka „Babetina gozba“, po kojoj je danski reditelj, Gabrijel Aksel, snimio istoimeni film 1986. godine, kasnije nagrađen Oskarom za najbolji strani film.

 

Nikola Giljen

Ostavite komentar

Ostavite komentar