Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Car Stefan Dušan Nemanjić. Dušan Silni. Sveti Car Dušan

 

MOŠTI CARA DUŠANA

Car Stefan Dušan Nemanjić. Dušan Silni. Sveti Car Dušan. I mošti cara Dušana u Srbiji

 

Sve je to način da u nevolji i porazima prizivamo ime našeg najvećeg, najmoćnijeg i najuspešnijeg vladara, jednog od samo dva cara u čitavoj našoj istoriji. S tim što mnogi narodi nikada nisu imali cara svog roda i svoje vere na čelu države (od Hrvata počevši, pa do, recimo, Engleza ili Francuza).

I taj i takav naš silni i veliki car je godinama čamio u jednoj kancelariji beogradske Patrijaršije, u skromnoj kartonskoj kutiji (jednoj među mnogima, kao u završnoj sceni Velsovog „Građanina Kejna“).

Car Dušan Silni - Manastir_Lesnovo,_XIV_vek,_Makedonija
Car Dušan Silni – detalj freske Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija

Nije bilo dovoljno interesa u novoj „jugoslovenskoj“ državi da se dostojno sahrani najznačajniji i najmoćniji srpski vladar u istoriji, pa je tako završio u pomenutom kartonskom „ćivotu“ profesora Grujića (onog istog srpskog Indijanu Džonsa što je, za sve neočekivano, iskopao „snežno-bele kosti“ Dušana Silnog, pod razbijenom mermernom pločom među ostacima njegove zadužbine posvećene vojvodama Nebeskih Sila).

Te 1927. godine, Radoslav Grujić je, naime, uspeo da pronađe ostatke Dušanovih prekrasnih Svetih Arhangela – i njegovu carsku grobnicu sa moštima, vešto sakrivenim od pljačkaša i nevernika.

A drevni manastir, po svedočenju narodnih pevača – najlepši od svih nemanjićkih zadužbina – Grujić je i pronašao upravo „zbog silnih čuda koja su se vekovima dešavala na grobnom mestu“ jedinog vladara svetorodne porodice koji (isključivo sticajem političkih i istorijskih okolnosti) nije kanonizovan.

Hiljade grobnih i manastirskih ukrasa je zatim prebačeno u tadašnji Muzej Južne Srbije u Skoplje, gde će vremenom nestajati netragom (završno sa zemljotresom iz 1963. godine, kada su konačno nestali glava, ruka i šaka srpskog cara, zajedno sa najlepšim delovima sarkofaga, urađenog „na zapadni način“, sa izvajanim reljefnim, trodimenzionalnim likom vladara na mermernoj grobnoj ploči).

Srećom, onaj deo Dušanovih moštiju koji je štitio veliki srpski predstavnik duhovne kulture (u svojoj kancelariji) ostao je do kraja sačuvan. Priča se da je profesor Grujić sopstvenim grudima legao na kutiju sa moštima tokom oba bombardovanja Beograda – nemačkog iz 1941. i „savezničkog“ iz 1944. godine – ne bi li zaštitio i svojim telom spasio posmrtne ostatke sigurno najpoštovanijeg srpskog vladara (uz Svetog Kneza Lazara) posle Velike Seobe iz 1690.

Radoslav Grujić je 1937. osnovao Muzej Srpske pravoslavne crkve (u Konaku kneginje Ljubice) i, početkom Drugog svetskog rata, od ustaške mržnje lično spasio mošti kneza Lazara, svetog srpskog ratnika Stefana Štiljanovića i poslednjeg našeg cara Uroša Blagog i preneo ih sa Fruške gore (tada u sastavu paklene NDH) u Beograd, pred oltar Saborne crkve.

Takođe, u aprilu 1946. je iz Zagreba u Srbiju vraćeno 11 (od odnetih 40) vagona crkvenih predmeta i različitih dragocenosti, najviše zaslugom neumornog profesora Radoslava Grujića.

Za nagradu je od novih vlasti bio lišen građanskih prava i „srpske nacionalne časti“, proglašen narodnim neprijateljem i oteran sa Univerziteta (rehabilitovan je tek prošle godine, a dobio je i svoju ulicu, na Vračaru)…

Pred smrt je ovaj (u Beču) školovani pravnik i filosof, teolog i istoričar umetnosti, muzeolog i arheolog, zavetovao dugogodišnjeg referenta Svetog arhijerejskog sinoda, Hranislava Đorića (budućeg patrijarha srpskog Germana) da čuva „i kako zna i ume“ sačuva dragocenu kutiju sa moštima iz Prizrena.

A ovaj veliki srpski patrijarh (uredno oklevetan od onh koji ne bi mogli ni pertle da mu vežu na cipelama, da je pravde) je SAM SAMCIJAT, bez dozvole nadležnih organa i ma kakve konsultacije bilo s kim – zajedno sa vernim narodom beogradske arhipeiskopije preneo svete mošti cara Dušana iz kartonske kutije (iz zaostavštine profesora Grujića) u veliki sarkofag na južnoj strani crkve Svetog Marka.

Ostale su beleške tadašnjih „službi“ u Titovoj Jugoslaviji i njihovo zaprepaštenje zbog ovog nesvakidašnjeg događaja, prave manifestacije neugaslog duha otpora srpskog naroda pred ideološkim terorom komunističkog bezbožništva.

Bilo je to, da se zauvek zapamti, 18. maja 1968. godine!

I kada se uoči Velike Gospojine 1991. upokojio možda i najveći srpski patrijarh moderne (tragične) istorije Crkve, sahranjen je tačno preko puta „svog“ cara Dušana, trajno vezujući svoju sudbinu za njegovu…

Bilo kako bilo, Sveti Car Dušan Silni – donosilac „Dušanovog Zakonika“, najzaslužniji za uzdizanje srpske arhiepiskopije u patrijaršiju, veliki crkveni ktitor i zadužbinar – ostao je, besmisleno i nepravedno, bez zvanične kanonizacije, iako je ispunio sva tri kanonska zahteva za tako nešto (umro je mučenički, njegove mošti se „odvajkada smatraju čudotvornim“, a lik mu se već projavio na ikonama i freskama). I to tako traje, na našu sramotu, već više od 650 godina, to odsustvo srpskih usana i molitava sa ikone (i istorijski i simbolički i fizički, sa visinom od preko dva metra) najvećeg srpskog vladara.

Vreme je da se i to promeni. I to BAŠ SAD, kad se sve u odavno izdanoj i sramno malodušnoj Srbiji raspada i ruši.

Paradoksalno, možda je baš sada vreme da se konačno kanonizuju i pred naše molitve postave Njegoš Mudri i Dušan Silni, vladari po meri naših užasnih nesreća i neprebrojnih iskušenja.

Pomolite se zato, ako imate trunku hrabrosti i ljubavi za srpstvo, Svetom Srpskom Caru Dušanu, da nam njegove molitve daju snagu i smelost za sve ono što nas tek čeka u budućnosti.

A on će nas, u vremenu i večnosti, zastupati pred Nebeskim Tronom jedinog nesvrgnutog i nepobedivog Cara.

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter