Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

ČUDO SVETE KSENIJE

Sveta Blažena Ksenija je zaštitnica dece, isceljuje od pijanstva, miri prijatelje, pomaže kod pronalaženja posla, štiti od požara. Kako deluje njena pomoć

 

Jednom na proleće sam se vraćala u Petrograd sa imanja svoje rodjake iz K-e gubernije.

Trebalo je da putujem na konju po seoskom putu, i kako je bilo vreme prolećnog bespuća, morala sam, otišavši dvadeset vrsta od poslednje stanice, zbog nemogućnosti da idem dalje, a zbog rečnog izliva i kasnog vremena, da po savetu mog kočijaša pribegnem gostoprimstvu jedne gospodarice, čije imanje se nalazilo na našem putu.

Čuda i Sveta Blažena Ksenija Petrogradska

Sveta Blažena Ksenija Petrogradska

Još na putu ka salašu, moj vozač mi je objasnio da tu živi jedna gazdarica, Marija Sergejevna Goreva, i da je ona “veoma pobožna i svakog siromaha prima i ne otpušta bez nečega da ponese”.

Gazdarica je zaista bila veoma ljubazna i gostoprimljiva i saznavši da sam iz Petrograda, obradovala mi se kao rodjenoj.

Izvinila sam joj se zbog unošenja nemira, ali ona nije htela ni da sluša.

Ah, – rekla je, – ja se tako radujem da čujem nešto o Petrogradu, a tim pre da vidim osobu koja je odatle. Petrograd je moj kraj, – dodala je sa osmehom, kako bi pojasnila svoje posebno interesovanje za taj grad.

Marija Sergejevna Goreva je bila još mlada i lepa žena. U njenim krupnim crnim očima, u osmehu na punim predivnim usnama, je bilo toliko topline da se i spontano, bez reči, potvrdjivalo o njoj sve što sam već čula od svog vozača. Ona je cela sijala nekom posebnom, unutrašnjom svetološu i, bez obzira na neobičnu prostodušnost, s kojom se držala, u njoj je postojala neka moćna sila i neopisivo je privlačila k sebi od prvog pogleda.

Posle čaja smo prešli iz trpezarije u dnevnu sobu, i uskoro se izmedju nas razvio živ razgovor. Ona me je sa živim interesovanjem pitala o Petrogradu u najsitnijim detaljima.

– Srećni ste jer ćete uskoro videti Petrograd, – rekla je odjednom pogledavši me tužnim pogledom, i pritom se duboko zamislila, i činilo se kao da je želela nešto da mi ispriča, ali se ipak predomislila.

A meni je kroz glavu prošla radosna misao: “A možda ste želeli da mi date neku poštu da odnesem u Petrogard, – rekla je, – pa vas molim ako je to, ja ću to učiniti sa velikim zadovoljstvom”.

U očima joj se pojavila iskrena radost.

– O, molim vas , – rekla je, – ako ste tako dobri, i ako vam to ne predstavlja problem, – i ustavši otišla je u drugu sobu, i kroz minutu je odatle iznela nekoliko zlatnika u koverti i predala mi.

– Evo, – nastavila je, dajući mi koverat, – kada budete u Petrogradu, otidjite na Smolensko groblje, tamo se nalazi grob sluškinje Božije Blažene Ksenije: odslužite joj parastos, a sve ostalo podelite siromašnima.

– S najvećim zadovoljstvom, – rekla sam,- spremna sam da ispunim vašu želju, a tim pre što se i sama već odavno spremam da posetim njen grob, o kome sam mnogo slušala. Ali vi verovatno imate poseban razlog zbog koga poštujete Blaženu Kseniju? – upitala sam je.

– O, da! – odgovorila je sa dubokim i snažnim uverenjem, i tiho dodala, – divan je Bog u svetima Svojim! Ja sam to osetila u životu na sopstvenom iskustvu.

– Ako nije tajna, – rekla sam, – možda možete da mi ispričate neki poseban dogadjaj iz vašeg života, koji je doprineo da se u vama ukrepe tako čvrsta religiozna uverenja, i tako jaka vera?

– Ne, nije tajna, – odgovorila mi je, – ali ako bi čak i bila tajna, onda radi Svetlosti istine, treba da žrtvujemo i naše tajne.

Sve je to rekla odlučnim i čak pomalo strogim glasom, da sam čekala šta će dalje reći.

Medjutim, Goreva je ustala i prošla nekoliko puta po dnevnoj sobi, kao da je nešto razmišljala; a potom je sela naspram mene i počela svoju priču tihim glasom, ali ipak uznemirenim.

– Rodjena sam u Petrogradu, u trgovačkoj porodici. U početku smo živeli veoma bogato, imali smo svoje konje, kočije, mnogo posluge i sve drugo, dostupno velikašima. Učila sam u jednoj od gimnazija i bila sam već u petom razredu, kada su počele nevolje. Očevi poslovi su brzo propali, i završilo se time što nam je jednom došla policija i popisala sve stvari, uključujući čak i garderobu; otac je meni i majci rekao da nam ništa nije ostalo, i da je on zahvaljujući nečijoj prevari, izgubio u toku jednog meseca na berzi trista pedeset hiljada rubalja u nekim papirima, i da sem duga nemamo ništa drugo. U to vreme još nisam bila svesna važnosti toga što se desilo, ali je za majku to bio težak udarac.

Kako se sada sećam, ona se prekrstila gledajući na ikonu i prošaputala: “Neka bude volja Tvoja Gospode!”. I sa velikim smirenjem se pokorila njoj, a tome je i mene učila: “Nikada ćerko ne kloni duhom, – govorila je, – bez obzira kako su teška privremena iskušenja, sećaj se uvek kraja mnogostradalnog Jova; mi smo izgubili samo novac, ali ne živi se samo sa njim, već sa dobrim ljudima. Moli se Gospodu da te blagoslovi sa dobrim i smirenim mužem, koji nije pijanica, i poštuj uvek praznik sluškinje Božije Blažene Ksenije: ona će ti biti velika zastupnica”.

Zbog čega se moja majka tako bojala za mog muža pijanicu, saznala sam tek kasnije, a u to vreme nisam čak tačno ni znala šta znači “pijanica”, pošto u našoj porodici ne samo da niko nije pio vino, već je otac čak strogo zabranjivao da se ono drži u kući.

Uskoro posle našeg finansijskog fijaska otac je počeo da radi kao trgovački pomoćnik u jednoj od velikih trgovačkih firmi i počeo je da prima platu šezdeset rubalja mesečno.

Nismo imali dovoljno sredstava za život, tako da sam ja morala da napustim gimnaziju i počnem da radim kao kasirka u toj istoj prodavnici gde je i otac radio. Tada se naša situacija malo popravila, ali nas je uskoro pogodila velika nevolja: moja majka koja je poboljevala od samog dana nesreće je vrlo brzo umrla od prestanka rada srca, a posle godinu dana je umro i otac od zapaljenja jetre.

Dakle, ostala sam siroče kao 17-ogodišnja devojčica i nastavila sam da i dalje radim u toj istoj prodavnici.

Prošlo je dve godine od smrti roditelja, i udala sam se za svog kolegu – knjigovodju naše firme, prepoznavši u njemu čoveka istih uverenja, a što je najvažnije istih pogleda na religiju, što nas je posebno zbližilo.

Moj muž je zaista bio uzoran porodični čovek i pritom veoma dobar čovek, i tri godine posle naše svadbe su proletele kao jedan svetao i srećan dan. U to vreme su nam se rodila dva sina. Muž je dobijao dobru platu, i sve smo imali, i činilo se da sreći nema kraja, ali nam je Gospod dao drugačiji udeo. Tada je Goreva duboko uzdahnula i malo poćutavši nastavila:

– Jednom uveče, moj muž se potpuno suprotno uobičajenom, vraćao kući veoma kasno, i ušao u sobu ljuljajući se. Primetila sam to i uplašila se misleći šta mu je, pritrčala sam mu, a on je tada uzdahnuo i osetila sam snažak miris vina. Pritom se u mom pogledu nevoljno pojavila izbezumljenost, koju je moj muž sigurno primetio, jer mi se obratio sa gnevom što njemu uopšte nije bilo svojstveno:

– Pa, što me tako gledaš? Šta je tu čudno? Pa – popio sam, kakva retkost; muškarac od svojih skoro trideset godina je popio, kakav dogadjaj!

– Ali, – rekla sam, – ja ti ništa nisam rekla.

– A šta tu ima da se kaže? I zašto si budna do sada? Lezi da spavaš! Legla sam, ali nisam mogla da zaspim.

Tačno kao oganj me je opržila misao: “A šta ako je to tek početak!”. Stvar je u tome što se moj svekar povremeno strašno napijao, i umro je od udara, te je ta pojava mogla da bude nasledna. Pri samoj pomisli na tu mogućnost sva sam se sledila, ali je samo vreme to moglo da pokaže, te sam odlučila da strpljivo čekam.

Ujutru je muž ustao bledji nego obično, ali iako je bio zamišljen, bio je kao i ranije nežan i tih. Nije rekao ni reči o onome što se juče desilo, a i ja sam ćutala.

Prošla je jedna sedmica i ja sam već počela da se smirujem, kad se odjednom ponovilo to isto samo u mnogo većem stepenu, i od tada više nije bilo mesta nikakvoj sumnji: muž je neprekidno pio…

Prošlo je nekoliko strašnih meseci, a možda i godina dana. Dali su mu otkaz na poslu, a ja sam u to vreme rodila već i treće dete.

Iz stana smo se davno iselili, i svi smo živeli u jednoj maloj sobi na Peskama i to isključivo od toga što sam ja zaradjivala šivenjem rublja. Ali da li sam i mogla mnogo da zaradim sa troje male dece na rukama!

Zadesila nas je velika nevolja: zadužili smo se i u prodavnici i kod svoje gazdarice i to za dva meseca. Šta nam je bilo činiti?

– Sećam se kako je u vreme kada je trebalo da platim za treći mesec, uveče kada su muž i deca spokojno spavali, gazdarica zvala i rekla da ukoliko sutradan ne platim stan, ili u krajnjoj meri ne izbacim “pijanicu” muža, koga ona više ne želi da drži kod sebe, ona će nas naprosto isterati sve na ulicu.

Šta sam mogla da joj odgovorim?

Izmučena brigama i radom, tako sam oslabila, da sam osećala da ako kaže još jednu reč neću moći da se uzdržim: srce je već počelo jako da kuca, i stegnuvši ga odgovorila sam joj:

– Darja Karpovna! Molim vas da danas prekinemo ovaj razgovor, a sutra ću vam dati odgovor.

– Dobro, – rekla je ustajući, – ali prišavši k vratima okrenula se još jednom i podsetila me šta mi sleduje.

Samo što su se vrata zatvorila za njom, pogledala sam na portret svoje majke, bespomoćno pokrila lice rukama i gorko zaplakala.

– Majko mila, – reči su bile kao jecaj, – zbog čega si me zaboravila, tvoju sirotu ćerku! Pomoli se za mene rodjena! Molitva majke spasava sa dna mora. Urazumi me i naući šta da radim! Nemam snage više ovako da živim!…

Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje.

To se upravo i meni desilo.

Posle mog vapaja pokojnoj majci želela sam da se prihvatim posla, ali izmučena i moralno i fizički kako sam sedela tako sam i ostala spustivši glavu na sto. Ne sećam se da li sam dugo bila u tom stanju, ali evo šta se sa mnom tada desilo:

Ugledala sam pred sobom nepoznatog mladića, koji je bio obučen jednostavno, kao mirjanin. Pružio mi je desnu ruku i zapovednički rekao: “Idemo!”.

Tačno me je nevidljiva sila podigla i ja sam ga bez reči sledila. Dugo smo išli, samo ćuteći, dugim i mračnim ulicama, ali kao da nismo dodirivali zemlju, dok se na kraju nismo zaustavili pred velikim vrtom. Osmotrivši sve, ugledala sam kroz rešetku na vratima bele krstove, koji su stajali kao prividjenja usred noćnog mraka, i sa strahom odstupajući natrag, prošaputala sam: “Groblje!”.

– Da, groblje, – mirno je ponovio moj saputnik, – ovde je upokojeno mnogo pravednika; da li ih se boji sluškinja Božija Marija?

I ne očekujući moj odgovor, snažno je desnom rukom uhvatio moju ruku, a levom je lagano dodirnuo zatvorena vrata, koja su se tiho bez šuma otvorila pred nama. Primetila sam u daljini usred noćnog mraka treperavu svetlost, i obradovavši se skoro uzviknula: “Svetlost!”.

– Idi k njoj! – rekao mi je moj saputnik, i dodao, – odavno te tamo čekaju, – neprimetno je nestao, ostavivši me potpuno samu.

Bilo mi je tako strašno da sam počela da trčim prema svetlosti, i dotrčavši skoro do same svetle tačke, uvidela sam da stojim pred kapelicom, iz koje je izlazila svetlost, slična plavičastom bengalskom ognju.

Osmotrivši, prepoznala sam grob Blažene Ksenije, gde sam dolazila još sa majkom.

Kroz zatvorena vrata sam čula pojanje: “vječnaja pamjat!”. – Ušla sam i ugledala svoju majku, koja je bila prislonjena nad nadgrobnom pločom. Iz očiju moje majke su tekle suze i to tako obilno, da se činilo kao da je cela ploča plivala u njima. Pružila sam svoje ruke i na uzvik “Majko!”, došla k sebi.

Dugo nisam mogla da dodjem k sebi od svog vidjenja, i tek kada sam pogledala unaokolo i shvatila da sam u svakodnevici, malo sam se umirila i počela da razmatram sve što sam videla. Koprena je spala sa mojih očiju. Živo sam se setila svih majčinih saveta koji mi iz nekog razloga nisu padali na pamet poslednje godine. Kao da sam se pomračila. Shvatila sam da moja majka moli sa suzama Blaženu Kseniju, i do te iste svetlosti me je doveo i moj tajanstveni saputnik. I odlučila sam da odem na Smolensko groblje, i da odslužim parastos.

Tako sam i uradila, ostavivši decu mužu, znajući da će on ujutru kada se probudi biti trezan.

Kada sam prišla ka kapelici, tako sam živo doživela celo noćno vidjenje i moju majku, da sam sve ponovo preživela, i kleknuvši ostala sam ceo parastos – i to ne jedan – na tom istom mestu gde sam videla svoju majku. Posle toga sam odmah osetila kao da je neka težina spala sa mene, i ja sam se sa tako olakšanom dušom vraćala i razmišljala o prethodnoj noći, da čak nisam ni primetila kako sam prešla veliko rastojanje od Smolenskog groblja do Peskova i ušla u našu ulicu. Odjednom sam nedaleko čula zvuk zvona, i podigavši glavu, ugledala sam da naspram naše kuće stoji nekoliko vatrogasnih brigada koje su dovršavale gašenje požara.

Pri takvom prizoru odmah sam se zaustavila i premrla, ali sam se potom krenula napred i dotrčavši do brigada, sa krikom koji je razdirao dušu rekla “Deca! Muž!” – želela sam da prodjem kroz vrata, ali su mi noge poklekle, smrklo mi se pred očima, i bez osećaja sam pala na zemlju.

Kada sam došla k sebi, primetila sam da se nalazim u velikoj svetloj i bogato opremljenoj sobi. Pored mog uzglavlja je stajao stariji gospodin koji me je držao za ruku i proveravao puls. Videvši da sam otvorila oči, obratio se starici koja je sedela u fotelji i bila obučena u tamnu svilenu haljinu, rekavši: “Obamrlost je prestala, nema više opasnosti, treba dati lek za umirenje”. Medjutim, ja sam se jasno sećala požara i moje prvo pitanje je bilo: “Deca i muž?”

– Umirite se, rekla je starica tihim i nežnim glasom, – vaš muž se samo malo povredio, a sva deca su živa i potpuno zdrava. Ona su ovde u drugoj sobi, i dvoje od njih spavaju, a najstarije će te sada videti.

Ali, primetivši moju brižnu nepoverljivost, starica me je razumela, i prijatno se osmehnuvši, rekla nešto drugoj starici, koja je ličila na staru dadilju; ova je tog trena izašla i vratila se za minutu, držeći za ruku mog starijeg sina, a mladje su na rukama nosili dvoje sluga. Ugledavši svoju decu živu i zdravu, prekrstila sam se, i umirivši se upitala gde se nalazim.

– Vi ste kod mene, u stanu generalice L., – odgovorila mi je starica u svilenoj haljini. – Ja sam pošla na službu u Aleksandro-Nevsku Lavru i prošla sam pored vaše kuće, kada su se čuli krici: “Spasavajte, deca gore!”. Ja sam se razume se zaustavila i napustivši kočiju prišla bliže ka kući. Ali slava Bogu, dvoje dece su već spasle vatrogasne brigade, a treće – vaš muž, ali je on pao, a dete su uhvatili, i ja sam sve povela kod sebe, a posle su i vas donele moje sluge koje su vas tamo čekale. Vaš stan se zapalio u kuhinji, i za manje od pola sata sve je izgorelo, tako da ništa nismo spasli od vaše imovine.

– Bog s njim!, – prošaputala sam, – moja deca i muž su živi slava Tvorcu za njihovo spasenje!

– Ali Bože moj! Koliko smo vam samo problema doneli! – obratila sam se k starici.

– Ah, molim vas, ne razmišljajte o tome, – rekla je ona.

– Moj stan je veliki i ima prostora koliko hoćete, a ja mnogo volim decu i uz Božju pomoć živite kod mene dok se oboje ne snadjete.

– A gde je moj muž?

– Dole, – moj stan ima dva sprata, – objasnila mi je generalica.- Njega previjaju, i on je veoma bio uznemiren zbog vašeg ranog odsustva.

– Objasniću vam posle gde sam bila tog jutra, – odgovorila sam na upitni pogled generalice.

Sutradan sam ustala iz postelje, ali je muž odležao još dve nedelje i još je dugo hodao na štakama.

U to vreme sam se zbližila sa generalicom i veoma smo zavolele jedna drugu.

Ona je bila udovica, dobra, sveta duša. Ranije je imala decu, ali ih je izgubila u ranom uzrastu i od tada ne može ravnodušno da gleda na dete.

Ispričala sam joj ceo svoj život, nisam sakrila ni moje poslednje tuge, slabosti muža, ispričala sam joj i svoje vidjenje i rekla gde sam bila tog presudnog jutra.

Saslušavši me, generalica se pobožno prekrstila, i duboko zamislila.

– A znate šta? – rekla je pogledavši me, – ja u tome svemu vidim Božiji prst. Požar je morao da se desi na dan pomena jednog od moje dece, koja su sahranjena u Aleksandro-Nevskoj Lavri! I evo

Gospod mi šalje živu umesto mrtve dece, a vama mene kao oslonac u teškoj situaciji, i nama ostaje da razumno dodjemo do cilja na koji nam je Gospod ukazao.

– Evo šta ćemo, – rekla je poćutavši, – imam dva imanja: jedno od njih je malo i nalazi se u N-skoj guberniji; vaš muž bi mogao da podje tamo kao stariji trgovac; tamo je jedan starac koji upravlja imanjem i ja ću mu napisati poruku. Možda će se tamo oporaviti!

– Daj Bože, daj Bože, – prošaputala sam sa suzama.

Moj muž je sa zahvalnošću prihvatio predlog.

Od dana nesreće on nije pio ni jednu čašicu, i ja sam sa strahom i nadom očekivala šta će biti dalje i u duši sam prizivala Blaženu Kseniju.

Ispričala sam mu svoje vidjenje, a on je tada jako prebledeo, ali nije rekao ni reč, već je samo predložio da odemo zajedno i odslužimo parastos pre našeg odlaska u selo, gde smo se uskoro i preselili.

Prošlo je nekoliko meseci – muž nije pio, prošla je godina, i od tada evo već osam godina a o prošlom nema ni pomena.

Ali ja sam primećivala da je muž ponekad veoma zamišljen, i kao da ga je mučila neka tajna ili bolest, i znajući njegov otvoreni karakter, shvatila sam da je to bolest, i bojeći se posledica jednom sam ga upitala za uzrok. Muž se strašno zbunio, pobledeo, ustao, nekoliko puta prošao po sobi i zatim odlučno seo naspram mene i rekao: “Tog jutra kada si ti otišla na groblje, spavao sam čvrstim snom, i video sam nešto strašno u snu, kao da su me neke zveri okružile; sećam se da sam te viknuo, ali ti nisi prišla i javila mi se nepoznata žena sa štapom u desnoj ruci. Zveri su sve odmah negde nestale, a ona mi se obratila i udarajući svojim štapom upozoravajući rekla: “Tvoja žena nije tu, ona je kod mene. Suze njene majke su natopile moj grob. Ostavi alkohol! Ustani! Tvoja deca gore!”. I s tim rečima je nestala. Ja sam skočio i vidim tebe nema, deca mirno spavaju, i ja sam to sve protumačio kao moju glavobolju, ali nije prošlo ni deset minuta posle toga, kada se u kuhinji čuo očajnički krik: “Gorim!”. Skočio sam kao poluuman, ne toliko od krika, koliko od strašne misli o vidjenju. “Deca gore”, – setio sam se poslednjih reči te žene. Uzeo sam decu i utrčao u predsoblje, ali je već bilo kasno: vrata su gorela, tada sam se bacio ka prozoru, a ostalo znaš”.

“Eto zašto, – dodao je moj muž, – sam posebno hteo da znam gde si bila tog jutra, i kada sam saznao, u mislima sam se pomolio, i od tada mi je mrsko čak i da mislim o vinu – završio je on svoju ispovest.

Bila sam strašno začudjena tim otkrićem. Godinu dana posle našeg preseljenja u selo, umro je starac koji je upravljao imanjem i generalica je postavila moga muža na njegovo mesto, ali uskoro se i sama upokojila, moja golubica. Carstvo joj Nebesko!

Pri tom sećanju, krupne suze su se slivale po obrazima pripovedačice; ona je teško uzdahnula i nastavila:

– Starica s kojom sam sve vreme bila u intimnoj prepisci, po duhovnom zaveštanju, prepisala je veliko imanje u Tverskoj guberniji svome rodjaku, a ovo gde smo mi sada, zauvek nama.

I za sve to što imamo dugujemo molitvama moje majke koje je uputila Blaženoj Kseniji. Saznala sam iz dnevnika koji je ostavila i naredila da se sakrije dok ne napunim trideset godina, da je moj otac u svojoj ranoj mladosti mnogo pio, i da je moja majka zbog toga mnogo stradala, dok je dobri ljudi nisu naučili da pribegne pomoći Svete Ksenije, i posle toga se moj otac uskoro izlečio od svoje slabosti i strogo je zabranjivao da se vino drži u stanu.

Tek tada sam shvatila zbog čega se ona tako bojala za “pijanicu” muža, i zbog čega me je savetovala da pribegnem pomoći baš Blaženoj Kseniji. Svojim roditeljskim srcem je osećala da će njena ćerka sve to sama preživeti i iskusiti!

– Eto, – završila je Goreva svoju priču, – zbog čega posebno poštujem Blaženu Kseniju i sama težim da idem u Petrograd ali me posao stalno zadržava (muž i sad nije tu otišao je poslom u naš gubernijski grad), te me deca zadrže, a imam ih malo – rekla je osmehnuvši se, – svega sedmoro; sutra ćete ih upoznati: pet sinova i dve ćerke.

Kada je završila svoju priču, ponoć je već odavno poodmakla.

– Jesam li vas namučila? – rekla je ustajući.

– O šta vam je naprotiv, – odgovorila sam takodje ustajući, mnogo sam vam zahvalana za ovu priču. Nemam često priliku da slušam tako nešto i sa nestrpljenjem ću što je moguće brže požuriti da odem na sveti grob i pomolim se za sebe i za vas.

– Zahvaljujem vam od duše, – rekla je pružajući mi ruku na rastanku.

Sutradan mi je Goreva pokazala celo svoje imanje koje je u besprekornom redu, i zaista mi je predstavila svoje sedmoro dece od godinu do trinaest pri čemu je rekla da je “to teta iz Petrograda, gde je grob Blažene Ksenije, vaših deda i bada, i generalice L.”

Jedan od mališana od pet godina mi je prišao i upitao: “A jesi ti bila na grobovima?”

– Ne, – rekla sam, – mili, još nisam bila!

– A naša mama je bila!

– I ja ću da odem ako mi kažeš gde su ti grobovi.

– Na Volkovom i na Nevskom, – odgovorio je.

– Naši bližnji, – umešala se Goreva u razgovor, – svi leže ma Volkovom groblju, a generalica L., u Aleksandro-Nevskoj Lavri.

Obećala sam da ću tamo odslužiti parastose i o svemu napisati.

– Zahvaljujem vam od sve duše, – rekla mi je, grleći me sa suzama i celivajući na rastanku.

– Tako ste mi živo doneli sa sobom moj kraj Petrograd kao da sam i sama bila tamo, – rekla mi je pomažući mi da sednem na taljige.

Odmoreni konji su krenuli drugim putem, a ja sam sa žalošću napuštala gostoprimljivi krov. I dugo sam videla da je cela porodica stajala na kapiji, prateći očima slučajnu gošću koja je odlazila u njihov kraj, k svetim grobovima njihovih bližnjih, noseći sa sobom obećanu poruku.

 

 

Priča A. Smirnove

Prevod sa ruskog Dr. Radmila Maksimovic

Izvor://www.wco.ru/biblio

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: