Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Irina Černjavski Šantrić slikarka i poetesa iz Peći

 

NOSIM U SEBI MIRIS MANASTIRA I VETAR SA PROKLETIJA

Irina Černjavski Šantrić, slikarka i poetesa prognana iz Peći: o nekim sudbinskim pitanjima

 

Svako pati za svojim zavičajem, a posebno oni koji su silom morali da menjaju tok svoga  života. Iz te patnje uvek proizilazi misao i želja za povratkom… Imam opus fresaka iz kosovsko-metohijskih manastira koje krase i oplemenjuju moj dom i uvek su sa mnom, kaže Irina Černjavski Šantrić.

Irina Černjavski Šantrić slikarka iz Peći
Irina Černjavski Šantrić slikarka iz Peći

Susret sa Irinom Černjavski Šantrić, slikarkom i poetesom rođenom u Peći, susret je sa umetnikom koji je iznad trivijalnih stvari, koji intenzivno oseća, i koji svoje emocije izražava u slici i poetskoj reči. Razgovaramo sa njom o nekim njenim sudbinskim pitanjima i pitanjima vezanim za slikarstvo i poeziju koja se prepliću sa inspirativnim kososvko-metohijskim predelima prebogatim pravoslavne duše i vekovnim srpskim manastirima.

Imajući u vidu Vaše plemenito poreklo, recite nam kako su i kada vaši preci stigli iz Sibira na Kosovo i Metohiju, u Peć, i tu ostali?

Govoriti o istoriji jedne porodice koja je za vreme Oktobarske revolucije bila prinuđena napustiti svoje ruske korene, poreklo, tradiciju i krenuti u neizvesno… je previše opširna, i kao i sve izbegličke priče… teška, bolna i tužna… ali ću se potruditi da budem što kraća, i u par rečenica objasniti sled događaja. Moj prededa Vladimir A. Černjavski je bio general Carske Rusije, (oblast – Zabajkal, grad – Čita) i ostao je tamo izgubivši život u borbi za Cara i Majku Rusiju. Moja prabaka Aleksandra I. Kolješ Černjavska, moj deda Sergej i njegova sestra Ljudmila uspeli su preko Krima, tačnije Jalte i Crnog mora da se prebace u Tursku. Tamo su bili nešto više od godinu dana, gde se moj deda Sergej, da bi preživeli, zaposlio kod jednog fotografa i izučio fotografski zanat, koji mu je kasnije bio životna profesija. Dolaskom u Beograd, dekretom kralja Aleksandra biva poslat u Peć kao zvanični fotograf, da bi dokumentovao izgradnju puta Peć – Čakor. U Peći je tada bilo više od trideset
belogardejskih intelektualnih ruskih porodica, koji su ostavili za sobom veliki kulturni i prosvetni trag. Tako i moj deda sredinom dvadesetih godina prošlog veka ostaje u Peći i osniva svoju porodicu.

Kako se rat na Kosovu i Metohiji utkao u biće umetnika, i u vaše krhko ali otporno biće. I da li se identitet menja sa raseljeništvom?

Kao što sam već u prethodnom pitanju opisivala sudbinu svoje porodice čije prezime i jedan deo gena nosim – nosim i sudbinu raseljenika… onog koji ponovo traži svoje mesto pod Suncem… koru hleba i smisao za nova i nepoznata jutra… Već punih 16 godina živim u Beogradu, gde ponovo stvaram, dišem, volim… ali duboko i neraskidivo u duši nosim miris metohijskih manastira, vetar sa Prokletija, lepote Rugovske klisure, žubor Bistrice… i identitet metohijke…

Šta je čovek posle rata, i šta je umetnik posle rata?

Ako smo dovoljno mudri i plemeniti… sve nedaće i strahote nam mogu pomoći da budemo još čovečniji, duhovniji i životom ispunjeniji… da shvatimo prave vrednosti i da u njima nađemo smisao našeg postojanja i stvaranja.

Da li su darovitost i talenat svojevrsni štit od svih ljudskih zala koja su se umnožila i prete da preplave ljudski rod, a onda bi neminovno stigla i ona „poslednja vremena“?

Interesantno i inspirativno pitanje!!! Da – smatram, tj. tvrdim da svi koji su u bilo kojem segmentu umetnosti daroviti ili im je to životno opredeljenje (profesija) – stvaraju svoj svet… oblikuju ga po svojoj mašti, osećaju, dišu, štite se i žive u njemu…

Može li umetnost spasiti svet i kako?

Umetnost od pamtiveka postoji kao svestrana i iskonska lepota da bi sačuvala svet… a ljudi odabrani, daroviti i posvećeni njoj da bi nastavljali njenu misiju… Nikada nisu bila povoljna vremena za umetnike… ali su se u prošlosti mnogo više poštovali kao stvaraoci i ljudi koji se bave pravim vrednostima… nečim što će ostati iza njih…a za duhovnu nadogradnju nekih novih pokolenja. Trenutno su nastupila neka čudna i  besmislena vremena… pa nisam sigurna da li je kultura i kulturno nasleđe uopšte ikome više bitno, a posebno kao duhovno oruđe za spasavanje sveta…

  Slikarka Irina Černjavski Šantrić i njene slikeUmetnik ste koji strpljivo stvara sliku. Imate i cikluse slika rađene na jednu temu, na primer Žena – ona koja rađa i daje ?

Kao i većina slikara – i ja sam prolazila i prolazim kroz razne faze i opuse u svom stvaralaštvu. Istražujem, nadograđujem, čistim… u potrazi za onim unutrašnjim osećajem koji je uvek presudan… a to je potraga za sobom. Da – specifično mom senzibilitetu… na mojim slikama uvek preovlađuje simbolika vezana za ženu i sve ono što ona kroz filozofsku prizmu u sebi nosi… nošena dahom života, ljubavi, straha i bola, strasti i radosti… ona koja najviše liči na Zemlju i daruje kao Zemlja.

Slikarstvom ste krenuli da se bavite još na studijama, a možda i pre. Sklonost ka poeziji kao najvišem obliku književne pismenosti, otkrivate tek u raseljeništvu. Posle lepo prihvaćene poetske zbirke „Razbokorio mi krvotok i reč mi nadošla“ pišete novu zbirku?

Kao što sam oduvek maštala i crtala svoj svet, tako sam oduvek i pisala o svom svetu. Međutim, slikarstvo je bilo moja esencijalna i nezamenjiva ljubav, lično i profesionalno opredeljenje, ono čemu sam se potpuno posvetila. Nisam dugo htela da mešam te dve grane umetnosti, i da ih istovremeno javno eksponiram. Poezija je bila dah koji sam nekako usput negovala isključivo za sebe… i smatrala sam da za njen kvalitet treba doba zrelosti i posvećenosti. Što se i desilo – na nagovor divnih prijatelja iz sveta poezije… koji su me ohrabrili i dali mi krila da zbirka pesama, sa naslovom koji  ste pomenuli u pitanju, ugleda svetlost dana. Što se tiče nove zbirke – spremna je i čeka svoje vreme i povoljne vetrove za štampu. Iskreno se nadam da će biti u toku ove godine.

Nekoliko godina od progona sa KiM bili ste u Goraždevcu, mestu kod Peći naseljenom Srbima u albanskom okruženju. Kakav utisak ostavljaju enklava i izolovani život Srba u njoj?

Kao neko ko je radio u kulturi, a posebno sa profesijom kojom se bavim… od 2003. god. sam bila učesnik mnogih kulturnih manifestacija u skoro svim enklavama na teritoriji KiM. Ovo pominjem kao dokaz da sam puno toga videla… ali da nigde nije bilo tako neshvatljivo strašno i bolno kao u Goraždevcu. Da… imala sam radnu obavezu, pa sam s vremena na vreme išla tamo. Do očaja sam emotivno preživljavala svaki put kada sam boravila u enklavi i spoznaju života u njoj, pogotovo mladih ljudi i dece. Mala enklava okružena bodljikavom žicom, sa večitom stražom stranih vojnika!!! I sada mi je jako teško da govorim o tome… Srećom, malo su se normalizovali odnosi, pa i njihova bezbednost i sam život u njoj.

Povratak – kao neizbežna destinacija raseljenih sa Kosova i Metohije kojem za sada samo težimo da ga ne bi istočili iz svesti i koji realno ima simbolične efekte?

Sa ove vremenske distance ne mogu konkretno i precizno odgovoriti na pitanje na koje nemaju odgovor ni visoki državnici… ali hipotetički i govorom duše mogu reći da svako pati za svojim zavičajem, a posebno oni koji su morali silom da menjaju tok svog života. Iz te patnje uvek proizlazi misao i želja za povratkom…

Bitka za manastire i pokušaj Prištine da uvede Kosovo u Unesko bila je preteća opasnost Srbiji krajem prošle godine. Kako ste to doživeli i da li stvarate na temu – manastiri? Da li ih umetnički čuvate?

Verujem da svako ko je rastao uz Pećku Patrijaršiju, Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku i td… nosi sa sobom poseban miris tamjana, dah iskona i lepotu i milost fresaka… i svako je to doživeo na najličniji način… a to je neoprostiva krađa identiteta, istorije i korena jednog naroda. Da… stvarala sam i stvaram puno na tu temu.

Imam opus fresaka iz kosovsko-metohijskih manastira koje krase i oplemenjuju moj dom… tako da su uvek sa mnom… Posebno volim i inspirativne su mi ktitorske freske, jer one upućuju na istoriju i one koji su postojali ostavljajući trag u vremenu kroz epohe i vekove jednog naroda.

Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo

Obrazovanje, rad i stvaranje

Irina Černjavski Šantrić je rođena 1971. godine u Peći. Radni vek započinje u „Regionalnom muzeju“ u Peći, na radnom mestu galeriste, a potom na funkciji direktora istoimenog muzeja. Od 1999. do 2011. godine radnu obavezu je obavljala preko Ministarstva za Kosovo i Metohiju, a povremeno i u srpskoj enklavi Goraždevac – SO Peć. Diplomirala je na „Fakultetu umetnosti“ u Prištini – odsek: likovni – smer: vajarstvo, u klasi prof. Zorana Karalejića. Magistarske studije slikarstva je završila na istom fakultetu kod prof. Petra Đuze, kao mentora. Od 1999 godine, nakon rata na Kosovu i Metohiji, živi i radi u Beogradu.

Član je „Udruženja likovnih stvaraoca Kosova i Metohije“, „Udruženja književnika Kosova i Metohije“ i književnih klubova: „Čukarica“ i „Poeta“. Dobitnik je nekoliko nagrada za likovno i pesničko stvaralaštvo. Imala je preko 30 samostalnih i preko 50 kolektivnih izložbi u zemlji i van nje, kao i promocija knjige. Učesnih je brojnih kulturnih likovnih i pesničkih manifestacija i kolonija u zemlji i van nje.

Ostavite komentar

Ostavite komentar