Društvo

ISIL mudžahedini iz Bosne i sela regrutni centri u Bosni

 

Bradonje ne piju rakiju

Kako se regrutuju ISIL mudžahedini iz Bosne i gde se sve nalaze sela koja služe kao regrutni centri u Bosni za Božije ratnike

 

Reporteri nemačkog dnevnog lista „Velt“ posetili su seoce Ošve u BiH. To mesto važi za okupljalište salafista i regrutni centar „Islamske države“. U selu su pre rata živeli Srbi, a nakon rata ih se vratilo tek nekoliko.

Mudžahedin (arapski: مجاهدين) je množina imenice mudžahid (arapski: مجاهد), što doslovno znači „borac“, neko ko se angažovao u džihadu, ili „borbi“, ali se često prevodi kao „sveti ratnik“. U kasnom dvadesetom veku, izraz „mudžahedin“ je postao popularan u medijima za opisivanje raznih naoružanih boraca koji podržavaju islamističke ideologije.

ISIL mudžahedini iz Bosne i regrutni centri u Bosni
Znak IS u selu Gornja Maoča

„Selo Ošve je na glasu u Bosni, ali ne zbog idile. Desetak kuća ispred kojih su dečija kolica, stari voćnjaci, džamija. Odmah pored crna zastava, na kojoj je belim slovima ispisano: Nema drugog Boga osim Alaha, a Muhamed je njegov prorok. Ispod toga je nacrtan mač. To je zastava bosanskih mudžahedina“, počinje nemački list Velt svoju reportažu iz BiH, evropske zemlje iz koje Islamska država regrutuje najviše boraca prema broju stanovnika. Regrutacija se, piše list, obavlja u salafističkim selima poput Ošvi.

„Božiji ratnici od 1992. hrle u zemlju, stizale su hiljade kako bi vojno podržale svoju bosansku braću u veri, među došljacima je bilo mnogo avganistanskih veterana. Tada još nije bilo Jutjuba, ali su cirkulisali video-snimci na kojima borci u Bosni ponosno igraju fudbal odrubljenim glavama srpskih protivnika. Neki vojnici tih jedinica do danas nisu prestali da veruju u borbu. Samo, tu borbu vode više od 2.000 kilometara daleko, u Siriji ili Iraku“, piše list.

Ošve je jedno od četiri sela u kojima „Islamska država“ ili front Al Nusra regrutuju borce, uverene su tajne službe. Velt ponavlja svoju informaciju iz prošlog juna, da su navodno kampovi IS na Balkanu toliko uznemirili evropske lidere, da su čak bili tema na sastanku G7 u Minhenu.

Bahira Hadžić, jedna žena s kojom su u Ošvama pričali reporteri Velta, kaže: „Ne, mi s nasiljem nemamo nikakve veze.“ Na malenom stolu u njenoj kući stoji laptop. „Na njemu gleda Jutjub-snimke i tako uči arapski. Smatra da joj je to religiozna obaveza. Njen učitelj ima veoma dugu bradu i uglavnom priča o Kuranu, o ulozi žene i o tome kako treba voditi život. Inače se ovde ne dešava mnogo toga, kaže ona. Ranije je živela u raznim gradovima Bosne. Skup je, kaže, bio život, hrana loša, a tek komšije… Socijalna gradnja, tesno… U Ošvama je sve drugačije. Ovde mogu da drže krave i kokoške. Od mleka prave dve vrste sira, koje daju komšijama u zamenu za pšenicu. Svež vazduh, polja, iza njih šuma i odmah pored mesto za molitvu. Ovde Hadžići žive među istomišljenicima. Ošve su komuna koja se zasniva na zajedništvu. Ljudi se pomažu.“

Tokom sukoba koji su otpočeli po raspadu bivše Jugoslavije, snage bosanskih muslimana su dobile znatnu finansijsku i vojnu pomoć od islamskih zemalja. Pomoć se ogledala i u slanju iskusnih mudžahedina koji su bili organizovani u jedinice kao što je bila „el Mudžahedin“, i koje su ostale zapamćene po počinjenim zločinima u Bosni. Određeni broj ovih mudžahedina se zadržao u Bosni i po okončanju rata. Oni su dobili bosansko državljanstvo, i organizovali su svoju kontrolu nad pojedinim selima u Bosni, gde su nametnuli šerijatski zakon. Poznato je da postoje mudžahedinske baze u okolini Zenice, i u selima blizu Brčkog. Mudžahedini koji su došli iz arapskih zemalja su regrutovali određenu količinu lokalnog stanovništva, koje danas čini osnovu takozvane bele Al Kaide – ovo su islamski teroristi koji predstavljaju posebnu opasnost za zapadne zemlje, jer zbog svoje svetle puti ne izazivaju sumnju, i lako se uklapaju u okruženje

Dve vrste dobrovoljaca

Dalje se opisuje Bahirin suprug koji „nosi veoma dugu bradu, dok mu nogavice pantalona dosežu samo do članaka. Danas nije kod kuće, mora da sredi osiguranje za automobil, gomila papira, za tako nešto ovde je potreban čitav dan. Vratiće se u selo tek za večernju molitvu. Ranije je Izet Hadžić bio po zanimanju bravar i gitarista iz strasti. Danas je vehabija. I nešto poput vođe ove radikalne zajednice. Njegova porodica bila je prva koja je ovde renovirala kuću. To je bilo 2011. godine.“

Velt piše da su stanovnici Bosne stotinama godina živeli islam koji „nema mnogo toga zajedničkog s puritanskim tumačenjem koje neguju Hadžići“. Postoje dve vrste ljudi iz Bosne koji odlaze na sirijsko ratište, citira list iz istraživanja sarajevskog profesora Vlade Azinovića i teologa Muhameda Jusića. Jedni su mladi s viškom hormona i slobodnog vremena – a takvih je prilično jer je nezaposlenost među mladima oko 60 odsto. Druga grupa boraca već je u zrelim godinama i oni su se uglavnom borili još u ratu u Jugoslaviji.

„’S divljacima IS moj muž nema ništa’, kaže Bahira ogorčeno. ‘Samo jer se nekoliko muslimana tako ponaša ne znači da smo svi takvi. Pogotovo ne o Ošvama.’ Ali uprkos tim tvrdnjama, realnost izgleda nešto drugačije. Samo nekoliko koraka od kuće Hadžića živi Hamdo Fojnica. Njegov sin Emrah je u Bosni poznati islamista. Bio je pred sarajevskim sudom jer je osumnjičen da je 2011. učestvovao u organizaciji terorističkog napada na američku ambasadu u Sarajevu. Bosanske službe to nisu mogle da dokažu, ali je ubrzo nakon oslobađanja preko Turske otputovao u Irak gde se priključio IS. Na jednoj prometnoj pijaci u Bagdadu se u ime Alaha digao u vazduh i odveo 24 ljudi u smrt. Njegov otac je javno izjavio da je ponosan na svog sina.“

„Pre rata su ovde živeli Srbi“

Autori dalje opisuju ostala tri „vehabijska sela“ u BiH i konstatuju. „Sva ova sela imaju nešto zajedničko – pre rata su ovde živeli Srbi koji više ne žele da se vrate. Kuće su napuštene, zemljište je jeftino na prodaju. Dobra investicija za svakog ko ceni osamu i ne želi da mu iko smeta. Tako je i u Ošvama. Jednom je ovde živelo 140 srpskih porodica. Rat je od ovog sela napravio pusto mesto, većina Srba je napustila selo i nastanila se u srpskom delu zemlje Republici Srpskoj. U Ošvama i okolini uglavnom žive Bošnjaci. Kada je konačno zavladao mir, vratio se i pokoji pravoslavni Srbin.

Blagoje Vidović je jedan od njih. Njegova kućica je ugnježdena na kosini, kao prva kuća u selu. Iznad verande raste vinova loza koja tako čini zaštitu od sunca i kiše. Kada Vidović sedi na drvenoj klupi pod njom, zreli grozdovi mu se spuštaju na dohvat ruke. Odavde 75-godišnjak vidi celu dolinu i selo. Puši cigaretu za cigaretom. To je dobar nemački kvalitet, kaže, i ponosno pokazuje svoju pepeljaru. Doneo ju je iz Minhena gde je radio pola svog života. Već jedanaest godina je udovac, na leto mu dolaze deca u posetu. ‘Ovde je vazduh tako dobar, u tome mogu da uživaju.’ Kada mu treba pomoć, može da se uzda u komšije poput Hadžića. Vidović nema automobil. Najmanje jednom mesečno ga neko iz sela vozi do najbližeg grada da bi uzeo penziju, otišao do lekara ili nešto treće. ‘Niko me ne dira, ja nikog ne diram’, kaže Vidović. ‘A čime se inače bave – to ne znam. Niti hoću da znam’.“

Blizu Vidovićeve kuće je seoski dom, gde se seljani okupljaju jednom nedeljno kako bi popričali uz koju šljivovicu. „’Ali bradonje ne piju. Tu su skroz strogi.’ Bradonja – tako zove vehabije. ‘Možda popiju kafu.’ Vidović misli da je to dovoljno za dobre komšijske odnose.“

Nemanja Rujević

Izvor: DW

Ostavite komentar

Ostavite komentar