GRADSKA BOLNICA
Jedna lična priča kakvo je stanje u bolnicama i šta sve doživljavaju teški pacijenti
Ovu priču koju ću objektivno ali i subjektivno da prepričam i opišem, trebalo bi da je za nauk i slikovito pokazuje veoma jadno u stanje u našem zdravstvu.
Bolujem od multiple skleroze, od 1991 (nalaz na NMR) i potvrđeno godinu dana kasnije, no siguran sam da sam prvi simptom – napad imao 1977. Bolest je tekla svojim tokom-napredovala, sporo, što je veoma dobro za one koji pate od te bolesti, većim delom, verujem, zbog duha optimizma. Na svake tri do četiri godine nailazilo je novo pogoršanje – relaps, ali mogao sam da obavljam osnovne stvari, skoro da nisam bio zavisan od drugih.
Sve do 2003. nisam ni štap koristio, iako mi je leva noga prva oslabila. Nikome nije sve jedno da hramlje, slabi i da prizna pre svih, samom sebi pa i drugima. Život je tekao skoro nornalno sem što nisam mogao teže poslove obavljati, niti nositi teže terete. Uporedo mi je vremenom slabila ravnoteža i to je dodatno slabilo muskulaturu, posebno leđne mišiće. Prešao sam na metalnu štaku iz sigurnosti. Tako je sve išlo tim tokom do maja 2014, kad me je opalio najjači napad – relaps do tada, mada mi se nešto slično desilo i pre 9 godina, tačnije 2006 godine. Tada mi se polako pogoršavalo stanje i za 5-7 dana jedno jutro nisam mogao noge ni pomeriti u kreveu. Jako iznenađen i zabrinut takvim relativo brzim pogošanje pa ishodom, morao sam uz molitvu, ostati smiren i nadati se da će se popraviti stanje.
Kum, koji živi blizu nas, na moj poziv dolazi i noseći me niz stepenice ubacuje u kola i vodi me u bolnicu, da ambulantno da primam kortiko terapiju. Dan podan meni se polako vraćala ravnoteža i nakon sedam terapija kum me vodi kući. Opravak mi je trajao desetak dana i svaki dan mi se stanje popravljlo za 5%, dok nisam mogao ponovo uz štap hodati, nešto lošije ali hodao sam.
Sve proteklo vreme od tada do maja 2014 je bilo podnošljivo, ali fizički i neurološki vidno lošije.
Gotovo svakog proleća oko Vaskrsa meni se stanje pogoršavalo. Tog Maja i to na drugi dan Vaskrsa dok sam kolima se uparkirivao ispred kuće, osetio sam nemoć u nogama i pozvah ženu da mi pomogne izaći i dogegati se do kuće. Vrlo teško je išlo, i to je bio poslednji dan kada sam mogao “hodati“, čak i stajati.
Ponovilo se sve kao i pre 9 godina, samo sa drugim pomoćnikom, prijateljem koji me nosio do bolnice i vraćao kući. Sve je to bilo dosta mučno i teško, posebno jer nisam hteo da legnemu bolnicu i kao ležeći bolesnik primam kortiko. Nisam želeo iz dva razloga. Prvi, jer sam sve do te godine odlazio sam i ako teže hodajući, uspevao da ambulantno primim tu hemiju. Drugo, jer ta bolnica KBC Zvezdara-neurologija, bila i ostala u fazi, slikovito rečeno u fazi raspada. Samo da čovek pogleda a kamoli da upotrebi wc, čoveku da se smuči, i dobije sigurno neku bakterijsku zarazu. Taj deo bolnica, često su u očajnom stanju, znam to iz moje bogate bolesničke prakse.
Iako sam primio u 4 dana odrđenu jačinu i dozu, meni je bilo isto, ako ne i gore. Tog četvrtog dana načelnica NN, mi je rekla da bi bilo lakše i meni mom prijatelju koji me dovodio i odvodio, što sam nerado morao prihvatiti. Doktorka mi daje veliku dozu, nikad veču od 1. miligrama.
Smešten sam u sobu intezivne nege. Tu sobu nisam, Bogu hvala, imao sreću da upoznam do tog trenutka.
To iskustvo je nemoguće doživeti, ako niste u krevetu na nekolko dana, jer sam to doživeo kao posetilac takvih bolesnika, više puta. To je jako psihičko-duhovno osećanje, promenljivog toka.
Soba sa deset naguranih kreveta, u samom startu ne obećava dobar tretman. Većina ljudi u poodmaklim godinama, manje više u baš teškom stanju.
Moje stanje se toliko pogoršalo da nisam mogao da se okrećem sam u krevetu, stanje meni već poznato.
Tog prvog dana, ta načelnica koju poznajem dugo od vremena dok je bila na specijalizaciji, nije se uopšte profesionalno ni ljudski ponela, prema svima a posebno prema meni s obzirom da se više deceniju znamo. Nije me ni pitala ni sama utvrdila da nemogu da mokrim, ni da zove urologa da me pregleda. Tu noć žena mi donela pelene. Sutra ujutru gotovo prazna pelena, nisam ni pio tečnost-vodu?
Vizita, poseta prvo sestre, pa onda lekari, svodi se na puko odrađivanje forme, što bi i amater skoro umeo.
Kukanje, zapomaganje i smrad urina širio se sobom. Niko, načelnica me ne pitaju, sem kako sam a vidi se danisam nikako. Jedva govorim, i jedva uspevam da se molim, što mi je utakvim okolnostima jedna utreha, pomoć.
Jedna situacija mi je ostala duboko u pameti, sećanju, a radi se o karakteru-psihi. To pre podne radili su dve sestra i brat. Taj posao je zaista odgovoran i težak, kada moraju teško bolesnim, nepokretnim i starim ljudima pomagati u hranjenju, dizanju dok im koleginica menja pelene, presvlače , menjaju posteljinu koja je u velikom manjku. To iziskuje snagu.
U sobu uđoše sestra i brat, da svako odradi svoj deo posla, na deset bolesnika. Očekuje se da svako odradi po jednog, ali to mi smatramo. Mlad čovek, sa već navučenim rukavicama odradi tri zamene-presvlačenja. Nakon trećeg bolesnika on skida rukavice i baca ih u kantu, dok se čuje se glas sestre kako ga zove da joj pomogne oko jednog čoveka. On podmuklo ćuti, kao da je nije čuo, ali ona poziva još jednom. Tek se čuje njegov mučan-slabićki odgovor i nervozno: „Pa skinuo sam rukavice „!
Kako je to pravi, valjan razlog, izgovor neka svako za sebe odgovori? Za mene je to bilo tako nisko, bedno , kukavički i nekolegijalno a o gentlmestvu, ni atom.
Sledećeg jutra dolazi sveštenik da me pričesti, to me krepi ali to je duhovna kategorija dok fizički nemam snage ni da normalno govorim. Šapućem.
Žena mi donosi nešto za jelo i ponovo pelene, kratak razgovor, nemam snage ni želje za ikakvom pričom. Ta treća noć ostaće mi do kraja u pamćenju. Sestre me presvlače uveče jer sam sav mokar, mokraća. Molitva ide nekako ali mi se um, mozak buni, nešto nije u redu. Posle vizite, počinje mora, bunilo i užas. Mozak je nešto pokušavao ali nesređeno, misli su mi letele u sličicama od pola sekunde, kao oni odvratni spotovi, gde na taj način nešto pokazuje a u stvari se razara mozak, subverzivno. Gori mi mali mozak, tako osećam i kao da gledam non stop u ekran kompjutera i te sličice munjevito lete pred očima. Molitva je nemoguća i pored moje volje. Zovem nekako sestru i kažem joj da pozove načelnicu, koj je te noći bila dežurna. Dolazi i vidi u kakvom sam stanju, jer joj sve ovo sopštavam.
Verujem da je bila uplašena barem kolko i ja a možda i više, valjda znajući šta je uzrok, tok, posledice tog stanja? Rekoh joj da sutra i nikada više ne želim primiti te kortiko, makar sutra umro. Saglasna, odgovara, da vidim, neću ti više davati. Sutra neka dođu po tebe, kući ti je bolje nego ovde, barem imaš negu. Nešto mi je dala i zaspah. Sutra se budim sam mokar do guše, što i sestre komentarišu i čude se pa kako mu nisu plasirali kateter? Tri dana a nije joj palo na pamet kateter. Sestre mi saopštavaju da oni nemaju posteljinu i da mi donesu od kuće. Sve je tog dana bilo lakše, nisam primio kortiko od 1 mg!
Došao mi je sin i obukavši me stavio u kolica i odveo kući da se lečim, da brinu o meni.
Tako ja uzvukoh živu glavu iz te polumrtvačnice.
Zoran Lazarević
Isto iskustvo ima ja ali je u pitanju bio moj otac. A iskustvo i sa medicinskim bratom i verujem da je u pitanju ista osoba. Moj otac se lečio kod njih od 2000 g. do 2005 g. kada je preminuo. Na toj istoj neurologiji im je padao iz kreveta gde su se isprepadali da nije nešto polomio jer taj dan im je već jedan pacijent polomio kuk na isti način. Sve u svemu uvek smo ga vraćali kući jer jedinu negu je imao u sopstvenoj kući. Doktorka bi uvek govorila vodite ga kući, tamo će mu biti bolje. Na žalost posle šloga je preminuo u bolnici Sveti Sava i mislim da bi preživeo da je imao negu i bolji tretman, jer je bio dijabetičar a i prognoze njihove su bile dobre a onda je odjednom preminuo. Leči se kući van bolnice, koliko je to moguće uz njihove savete i terapije jer ko legne u naše bolnice teško njemu.
Eh..posle ovakve priče je zaista teško bilo šta reći. Što se tiče same bolesti, ne znam još za neki slučaj koji se kortikosteroidima uspeo izlečiti. Ta hemija je baš suprotno,uspela da mnoge ljude trajno onesposobi i zarobi u krevetu.
Skoro sam negde gledala slučaj čoveka iz Hrvatske koji je prelaskom na Paleo prehranu uspeo značajno da poboljša svoje zdravstveno stanje,ako ne i da potpuno ozdravi od MS-a. Kaže-glavni uzročnik i okidač ove autoimune bolesti je gluten.
Što se tiče naših bolnica,zaista..samo u slučaju krajnje nužde. Jer,pravi Lekar se ne nalazi u njima..