Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Sreća je duga samo dok traje

 

Setna priča

VELIBOR MIHIĆ: SREĆA JE DUGA SAMO DOK TRAJE

 

Kao deca, prvi put smo shvatili da nismo, na svetu, sami, to jest, da, osim majke i deda, imamo još nekog… Još nam je, „taj neko“, najavio i dolazak! U Sokobanju!… Ma ne može biti!…

„Draga Ksenija, dolazim … “

Ko?

Ujka Brano!

Kratka priča - Sreća je duga samo dok traje

Odakle?

Iz Beograda!…

Ne, nismo mogli da verujemo… Ma otkud?! Ljudi nemaju dovoljno novca ni za život, a kamoli za voz…

On je prvo putovao putničkim vozom do Žitkovca pa, posle, autobusom, preko Aleksinca, do Sokobanje…

Nismo imali njegovu sliku. Kad je nepoznat čovek, srednjih godina, omalen, kovrdžave kose, ušao u dvorište, na Vrelu, gde smo stanovali, a bilo je to u dvorištu vile „Cace“, saznali smo da je to naš ujak Branko Hadžić, činovnik iz Beograda.

Odmah smo se razočarali. Nije imao ni cipele nego stare prašnjave sandale s debelim izlizanim đonom. Oko vrata je imao zavezanu crvenu maramu. U ustima je držao muštiklu bez cigarete, samo držao ili je, malo-malo, žvakao! Umesto kaiša, pantalone su mu držali tregeri…

O, Bože?! To naš ujak?! Rođen brat naše majke?!… Razočarani, ali…

Samo dok nije prošlo nekoliko dana…

A onda nas je ujak „uzeo pod svoje“!…

Bože, kako je on bio zanimljiv i divan ujak, svako dete bi ga poželelo sto puta!… I mi smo bili deca…

Kad je bio mali, u Mostaru, kraj Neretve (kao što smo mi, tad, živeli u Sokobanji, kao izbeglice, kraj Moravice), naš ujak Brano, skakao je s mosta u Neretvu, i to na glavu! Umeo je da roni držeći ruke na leđima!… Voleo je da igra fudbala, klisa, trulih kobila i piljaka… I – voleo je da jaše na magarcu!…

Jednom, provlačio se ispod nekog konja privezanog ispred deda-Dušanove radnje, palo mu na pamet da iščupa jednu dlaku iz konjskog repa. Konj se okrenuo, zgrabio ga za leđa i udario o sto, sanduk i zemlju – dobio je potres mozga!… Drugi put, opkladio se s nekim da će se odvesti na biciklu do Sarajeva i natrag, i dobio je opkladu!…

Istog dana, kad je došao u Sokobanju, i, posle pozdravljanja, kraćeg odmora u kuhinji, izašao pred vrata – neko mu je ukrao jednu sandalu! Ded mu je dao svoje stare cipele, a onu preostalu sandalu ded je izložio…

Dok je gostovao kod nas, vodio nas je po okolini, brao nam lešnike, pravio nam strele od prutova i kanapa… I pričao priče, bezbroj priča koje je čuo od svog oca, a njegov otac, naš ded koji je živeo s nama, uopšte ih se nije sećao i slušao ih je, sam, s velikim interesovanjem čudeći se da su te priče nekad bile njegove…

– Sve u svoje vreme, tata… Jednog dana ću i ja zaboraviti svoje priče – rekao je ujak…

Zadrži, on, dim u ustima, naduva obraze a nama kaže da dobro gledamo – dim će izbaciti na uši!…

Mi smo sedeli i gledali… gledali, i ništa nismo videli. On, opet, i mi, po drugi put gledamo… treći, četvrti…

Navodno, nismo bili dovoljno pažljivi. Možda i nismo, ali, bilo je davno, ko bi se setio…

Najviše nas je zadivio kako nestaje dinar iz njegove desne ruke. Uzme dinar, trlja ga desnom rukom na levoj ruci, iznad lakta naslonjenog na sto i ruke na levom uvetu. Dinar nestane!… Ponovo nam pokazuje isti trik, trlja dinar po ruci iznad lakta, i dinar, opet, nestane!…

Tako nas je „mučio“ dva dana a onda nam pokazao, bili smo zapanjeni. On je trljajući dinar, povremeno ga ispuštao iz ruke, ponovo trljao, a onda, u pogodnom trenutku, levom rukom bi ga podigao sa stola, stavljao sebi na rame dok je desnom i dalje trljao, pa, još, i pljuckajući i izgovarajući neke čarobne reči…

Posle smo mi varali druge…

Nikad nam više nije došao.

Oženio se, dobio dete a na dva sestrića, sama, bez oca, bez deda koji je ubrzo umro, sasvim je zaboravio…

Ali, takav je život: sreća je duga, samo dok traje!…

oOOo

Velibor Mihić

Ostavite komentar

Ostavite komentar