Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Starina Jovo Jovanović broji 110 godina i piše eseje

 

Zdrav i čio…

ŽIVOT VIŠE OD VEKA

Jovo Jovanović na jesen puni 110, dobrog je zdravlja, piše eseje…

 

Da li je Jovan Jovanović, već dve decenije stanovnik gerontološkog centra u Sarajevu, najstariji na Balkanu. Kroz život ga, tvrdi, muke čeličile

Jovo Jovanović ima 110 godina

SOBA Gerontološkog centra u Sarajevu. Čim se u nju ukorači ugleda se „biblioteka“, a ispod nje sto „zatrpan“ knjigama i papirima. Za njim sedi muškarac srebrne kose sa lupom u rukama. Pažljivo iščitava stranice dva svoja opširna eseja. Oba posvećena „Gorskom vijencu“ – jedan o guslama u ovom delu, a drugi o Vuku Mićunoviću. Pre nego što ih preda za štampu vrlo koncentrisano proverava svako slovo, reč, zarez…

ništa ne bi bilo neobično u tome što se penzioner bavi naučnim književnim radom da „junak“ ove priče nema 110 godina! Ime mu je Jovan Jovanović. Nadimak mu nije kao čuvenom pesniku čika Jovi, ali po svemu drugom on je pravi „zmaj“! Dobrog je zdravlja, vitalan, izuzetno bistrog uma, vedar, duhovit, nasmejan…

– Ne znam koja je tajna moje dugovečnosti – skromno priča čika Jovo. – Genetika sigurno nije. Istina je i da nikada nisam pio, ni pušio, da kafu nisam probao. Gladan sam bio više nego sit. Ali, ako osim božje milosti, postoji neki recept moje duboke starosti, onda je to – stradanje! Muke su me čeličile. Patnje i stradanja je za ovih mojih 110 leta najviše bilo. U jednom životu preživeo sam pet ratova – oba balkanska, oba svetska i ovaj poslednji najkrvaviji… U Prvom svetskom ratu stradao mi je otac Pero, potkraj Drugog sestra Ljubica… Divnu suprugu Zagorku, zbog koje sam se doselio u Sarajevo, izgubio sam 1973. Dece nismo imali… Jedini rođaci, potomci moje sestre, žive u Crnoj Gori… Ne dolaze…

ooooooooo

ZAGORKA – VEČNA LjUBAV

BOG izgleda ima mnogo posla pa me zaboravio i još mi ne šalje vizu za Bare – u šali priča čika Jovo. – Polako me izdaje zdravlje, slabije se krećem pa mi se sve čini da ću skoro kod moje Zagorke. Kod moje ljubavi, najsvetlije zvezde mog života. Bila je učiteljica. Venčali smo se decembra 1943. Zbog nje sam i došao u Bosnu. I večna kuća nam je na sarajevskom groblju Bare, od 1973. kada se Zaga upokojila.

ooooooooo

Rođen u Brčeli kod Bara, septembra 1906. godine, Jovan Jovanović je, kako nam priča, odrastao u nemaštini. Ali, škola i knjiga su ga uvek zanimali. Školovao se, veli, gladan i bos. Ruski jezik i književnost diplomirao je u Beogradu 1934. godine, a prvo zaposlenje dobio je u Gimnaziji u Beranama. Tokom Drugog svetskog rata nadničio je u Podgorici „za četiri deke hleba i kašiku čorbe“… Posle rata postavljen je za prvog direktora Gimnazije u Foči, gde je istovremeno predavao ruski jezik i filozofiju. Ali ne zadugo.

– Aprila 1946. uhapsili su me „oznaši“ i vezanog odveli u zatvor na Cetinju, u „crnogorski Dahau“ – nastavlja čika Jovo. – Pola godine su me mučili, bili, tražili krivicu koje nije bilo. O tom ni danas ne mogu da pričam… Posle sam radio u gimnazijama u Pljevljima, ponovo u Foči, pa u Sarajevu. Januara 1957. prešao sam u sarajevsku Univerzitetsku biblioteku i tu radio do penzije. Tu sam u miru mogao da istražujem i da se posvetim književnosti. Do sada sam objavio 222 naučna rada.

Ne skriva zadovoljstvo što će ostati upamćen kao, zvanično, „najstariji čovek na Balkanu koji se i posle 100. godine bavi istraživanjem i pisanjem“. Decenijama unazad piše uglavnom eseje. U 104. godini objavio je „Esej o seljaku“, u 105. istraživanje „Uticaj ulice na vaspitanje dece“, u 106. „Plač u ‘Gorskom vijencu'“.

– Poslednjih godina potpuno sam se posvetio najdetaljnijem proučavanju „Gorskog vijenca“ – kaže čika Jovo. – Sve slobodno vreme provodim sa svojom prijateljicom Fahirom Turković. Ne znam šta bih bez nje, a i ona bez mene. U dom sam došao marta 1996. godine, a ona dan pre mene. Nerazdvojni smo, vrlo bliski već dve decenije. Čovek ne može biti sam! A, starima, posebno nama, potrebna je ljubav. A dobijam je od Fahire, mog bivšeg đaka sada profesora dr Marka Vukovića iz Trebinja, direktora Gerontološkog centra Ismeta Skoka i zaposlenih… Oni mi produžavaju život i hvala im na mnogo ljubavi koju pružaju starcu od vek i kusur.

Fahira Turković i Jovan Jovanović

Fahira Turković i Jovan Jovanović

BITI ČOVEK, PRE SVEG !

MENE, Srbina iz Crne Gore, poslednji rat zatekao je u Sarajevu – teško, sa pauzama priča čika Jovo. – Stan mi je srušen 1992. godine i pet meseci živeo sam po podrumima i skloništima. U granatiranju, marta 1993, teško sam ranjen u nogu. Operisan sam i preživeo samo zahvaljujući dobrim ljudima… Zato, mlade pred kojima je budućnost, podsećam na reči Maksima Gorkog: „Čovek, kako to gordo zvuči.“

Autorka: Jelena Matijević, „Več. novosti“

Izvor: novosti.rs, internet

Priredio: Velibor Mihić, nov.

oOOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280