Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Валентина Златановић-Марковић: Волиш ли ме?

Волиш ли ме?

Христово питање Петру је питање постављено свакоме од нас.Kopija od 82-03

Свакога дана нас Христос, кроз неког малог човека, у најразличитијим ситуацијама, пита: „Волиш ли ме?“ Но, ми Га не чујемо, јер смо заглушени буком свакодневних пролазних дешавања. Не чујемо тихи глас Христов, који милује као најчистија љубав и најнежнији додир, јер смо омеђени својом себичношћу, злурадошћу, греховима прошлости. Човек нам каже: „Опрости ми!“ Ми не желимо да га чујемо и не желимо да му опростимо. Хоћемо да му покажемо да смо вреднији и већи. Коме то показујемо? И шта показујемо?

Себи показујемо лажну вредност. Лажна вредност се убрзо показује као истина – слабост нас је то ограничила и уздигла у нешто неприродно и које постаје трошно пред лицем Божијим. Човек човеку не зна да опрости! Човек, у свом лажном уверењу своје пале природе, узима на себе гордост сатане и хоће да буде виши од другог човека. Не схвата човек да је сусрет са човеком космички догађај. Наша себична и горда природа не препознаје да је сваки човек на нашем путу прилика да се са Христом. Заиста, такви сусрети су описани у Библији и они нам пружају наду да је могуће и нама данас да чујемо Христове речи. Само треба да заронимо у своју тишину. Потребно је и да освестимо у себи да заиста хоћемо да чујемо Христа. Ако Га чујемо, ми ћемо се сусрести са Њим. И славићемо сваки тренутак тог небеског сусрета.

То је спасоносно јер даје радост и открива живот у правој светлости. Ако смо се о некога огрешили, ми се склањамо са његовог пута. А то значи да бежимо од могућности да, кроз покајање и тражење опроштаја, кроз сузе и радост праштања, доживимо сусрет са Христом. Не треба да бежимо, јер бежање од човека је удаљавање од себе самог; када се удаљимо од себе, покидали смо се изнутра и тако смо изгубили могућност да спознамо Христа. Но, Он на нас није заборавио. Он обнавља покидане везе наше душе питањем: „Волиш ли ме?“ Из утробе се пролама наш вапај за животом, јавља се дубоко у нашем бићу потреба за Богом, потреса се из темеља наша себичност. Питање Христово отпушује наше заглушене природе и ми се окрећемо човеку у широким просторима своје душе. Тад други постаје наша блискост, спознаја сопствених вредности, лучоноша до Божијих висина. Христос нас у свакој ситуацији пита: „Волиш ли ме?“

Али, то питање Он поставља ради нас, не ради себе, јер Он је исти и без нас, Његова природа се не мења, него, дакле, ради нас поставља питање, како бисмо се ослободили сваковрсних терета душе, како бисмо постали лакши, очишћени, ослобођени. Његова љубав је велика и она има вечну димензију. Зато нас пита три пута, а то значи и тридесет три и три стотине три, дакле, небројено пута нас пита Христос: „Волиш ли ме?“, а ми и даље не разумемо питање у животним ситуацијама, јер посматрамо свет из ограниченог бића човековог. Ако бисмо у својој тишини осетили богочовечанску природу нашу, разумели бисмо какву нам је могућност Христос пружио сваки пут, да се и ми, као Петар, присетимо сваког греха, да  се постидимо своје грешне природе, да дубоко у себи отплачемо, да се сузама очистимо. У том тренутку свога страдања, осећамо велику милост и велику љубав Божију.

Зато, разумем Твоје питање.

srce

И пред питањем љубави стојим преиспитујући све своје слабости, све падове душе и разума. Плачем, не зато што желим да измолим кајање од Тебе, јер знам да си ми већ опростио, већ плачем зато што се стидим свега што јесам, а постајем свеснија своје ништавности што сам више свеснија Твоје величине. Стојим осрамоћена и понижена у лажној својој представи о себи, пред блиставошћу Твојом. Твоје питање ме уводи у размишљање над самом собом. Зато пред очима мојим пролазе ситуације мојих спотицања у односу према ближњима, у односу према човеку. Како сам могла, тада, заборавити да сам Христова?!

Твоје питање: „Волиш ли ме?“ отвара ми врата душе и изводи ме из себичности срца свога. Дајем тај терет Теби, како бих могла да кренем лако. Сусрећем се са својим сећањима и са својим слабостима и тај сусрет ме ослобађа од празнине мога бића. Твоје питање тражи одговор у чињењу дела другима, јер ти знаш да те волим, али оно „волим те“ – које се не изговара, позива ме да чиним добро човеку у име Божије љубави.

На Твоје речи: „Волиш ли ме?“ – сузама одговарам. Ти знаш колика је то љубав – несместива у људско срце, а опет из људског срца извире као водопад свеже, чисте, хладне воде која спира сваку прљавштину и доноси неисказану радост и немерљиву благост.

Валентина Златановић-Марковић

Св. Симеoн Мироточиви. 26. фебруар, 2016.

Илустрација 1: Православни сајт „Дрво живота“

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280