Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

IVO ANDRIĆ (09. oktobar 1892 – 13. mart 1975)

Pripovetku „Žeđ“ Ivo Andrić je objavio 1936. godine. Vremenski posmatrano, radnja se odvija odmah posle austrijske okupacije Bosne, početkom XX veka, kada se u visokom i ravnom selu Sokocu, na glasinačkoj ravni, kako to Andrić kaže, otvara žandarmerijska kasarna.

Sokolac, Glasinac i Romanija kao celina, mogu biti ponosni zbog okolnosti da je Ivo Andrić oduvek pokazivao interesovanje za ovaj kraj i život ljudi koji ga čine, a koji su kao takvi deo njegove inspiracije protkane veoma živopisnim i misaono neobuhvatljivim područjem istočne Bosne.

Ivo Andrić

Zahvaljujući ovoj priči, čitaoci imaju priliku da kroz stilski perfektno kazivanje našeg nobelovca, osete duh vremena u kojem se Sokolac, uklješten između tada dva velika grada – Sarajeva i Rogatice, izvijao kroz sive životne note ispisivane rukama i voljom dalekih i stranih ljudi.

U vešto naglašenoj strasti koja kod Andrića isijava simbolikom, ova pripovetka na svom kraju u svakodnevnicu unosi veoma živu i optimističnu svetlost dana.

Ž E Ð

Odmah posle austrijske okupacije, otvorena je u ravnom i visokom selu Sokocu žandarmerijska kasarna. Komandir te stanice, doveo je, odnekud, iz sveta, lepu plavu ženu, krupnih modrih očiju koje su izgledale kao staklene. Sa svojom krhkom lepotom, svojim evropskim odelom i opremom, ona je izgledala kao luksuzna sitna stvar koju su izgubili neki putnici prelazeći preko ovog planinskog visa, na putu iz jednog velikog grada u drugi…

Selo još nije bilo izišlo iz prvog velikog čuđenja ni mlada žena uredila potpuno svoju bračnu sobu, punu jastučića, vezova i pantljika, kad se i u tom kraju pojavila hajdučija. U kasarnu je stigao odred štrajfkora i podvostručio broj ljudstva. Komandir je provodio dane i noći na terenu nadzirući i razmeštajući patrole. Mlada žena je zavela, zbunjena i ustrašena, u društvu seoskih žena, tek koliko da se ne broji da je sama. Vreme joj je prolazilo u čekanju. I san i hrana joj se pretvoriše u čekanje i prestadoše da je krepe i podržavaju. Seljanke su je molile i nagonile da jede, dok u tom nutkanju ne bi sve pojele i popile, same. Noću su joj pričale priče i doživljaje, ne bi li je uspavale. Na kraju, žene bi, zamorene pričanjem, pospale na crvenom ćilimu, a ona bi ih gledala s kreveta budnim očima, mučena teškim mirisom mlekarnika i vune, koji se dizao s pospanih stopanica. A kad bi posle tako višednevnog čekanja stigao komandir, ona ni tad nije imala mnogo više radosti ni utehe. Čovek se vraćao mrtav umoran od hoda i nespavanja, zarastao u bradu, kaljav i mokar. Čizme koje nije skidao po nekoliko dana, zabrekle bi mu od vlage i blata; po dva momka su se mučila da mu ih svuku, a s vunenim obojcima, svlačila se i koža sa oteklih i ranjavih nogu. Bio je zabrinut zbog neuspeha, i rasejan spremajući, u mislima, već nov pohod. Sav se bio usukao, spekao od revnosti i brige, usne mu ispucale, lice potavnelo od sunca, vetra i planinskog vazduha. Za vreme tih kratkih odmora kod kuće, žena ga je negovala kao ranjenika i već posle dva-tri dana otpremala zorom ponovo u planinu. I zato su sve njene misli i molitve išle samo za jednim ciljem: da se pohvataju što pre ti nesrećni hajduci i da se jednom učini kraj ovom strašnom životu…

I jednog dana, njena se najveća želja ostvarila.

Uhvaćen je glavni i najmudriji hajduk, Lazar Zelenović.

Posle njega će, kako se govorilo u kasarni i selu, biti lakše pohvatati ili rasterati ostale, sitnije i manje vešte i iskusne hajduke.

Lazar je uhvaćen, slučajno. Potera koja je gonila jednog drugog, mlađeg hajduka, nagazila je na njega. Još pre dva meseca, kad se prebacio iz Hercegovine, ovamo, Lazar je bio ranjen metkom u grudi. To niko nije znao. Da bi se lečio, Lazar je uz pomoć mlađih hajduka načinio pored samog gorskog potoka, ispod jedne velike klade, zaklon od suvog granja i naplavljenog mulja i iverja. U toj rupi je živeo, zaklonjen od pogleda sa staza koje su išle visoko iznad potoka, a rukom je mogao da dohvati vodu. Tako je po ceo dan ispirao ranu na grudima, dok su ga patrole tražile svud, obijajući vrhove i vrleti. Možda bi i prezdravio da je smeo potražiti malo bolji ležaj i da nisu naišle neke rane vrućine od kojih mu se rana dala na zlo. Branio se od muva i komaraca koliko je mogao, ali rana se širila i u dubini, do koje voda nije dopirala, zagnojavala se sve više. Groznica je rasla.

U takvom stanju je bio hajduk kad mu je jedan njegov mlađi drug hteo da donese malo voska i rakije radi leka. Potera je opazila mladića kad je napustio čobanske kolibe i pošao u planinu ka potoku. Primetivši u poslednjem trenutku poteru, mladić je pobegao niz potok i izgubio se bez traga.

Komandir, koji je bio ostavio konja na livadama i sam trčao pred žandarmima za mladim hajdukom, upao je do pojasa u neki mulj i nanos i udario nogama o nešto meko i nepomično. Možda bi i krenuo dalje, pošto se s mukom izvukao, i ne bi ni primetio Lazarevo maleno i vešto skriveno sklonište da nije osetio strašan zadah hajdukove rane. Kad je izvukao noge, komandir je pogledao kroz razmaknuto granje i ugledao ovčiju kožu. Osetivši da se u rupi ispod njega krije živ čovek, nije ni pomišljao da bi to mogao biti Lazar, glavom; mislio je da je mlađi hajduk ili neki njegov drug. Da bi zavarao sakrivenog hajduka, komandir je davao glasno naređenje štrajfkorima:

– Mora da je otišao dalje niz potok. Trčite za njim, a ja ću polako za vama, jer sam povredio nogu na ovom trnju!

A dok je to vikao, jednom rukom im je davao znak da ćute, a drugom ih zvao da se okupe oko njega. Kad su se iskupili trojica, bacili su se odjednom na zaklon i uhvatili hajduka s leđa, kao jazavca. Kako je imao samo dugačku pušku i velik nož, nije uspeo ni da ispali ni da zamahne. Vezali su mu ruke lancem a noge tkanicom, i tako ga izneli, kao kladu, striminom, do livada gde ih je čekao komandirov konj. Još uz put su osećali težak zadah, a kad su ga položili na travu, videli su mu veliku ranu na razgolićenim grudima. Neki Živan iz Goražda, koji je služio u štrajfkorima kao kalauz i prokazivao, poznao je, odmah, Lazara. Bili su iz istog sela; obojica su slavila Svetog Jovana.

Hajduk je kolutao velikim sivim očima koje je izbistrio život na vazduhu, pored vode, a raspalila groznica. Komandir je tražio od Živana da potvrdi još jednom da je to uistinu Lazar. Svi su bili nagnuti nad hajdukom. Živan mu je govorio po drugi put:

– Ti si Lazare?

– Vidim da me znaš bolje nego ja tebe.

– Znaš i ti mene, Lazare, kako ne znaš!

– Ama, i da te nisam nikad znao, sad bih te poznao ko si i šta si. A poznala bi te sva sela, odavde do Goražda, što god je srpskog i turskog uva. Da dovedeš najluđe dijete koje nas nikad nije vidilo, pa da nas vidi ovakve kakvi smo, svako bi reklo: onaj što leži vezan i ranjen, ono je Lazar; a ona rđa što se nadnijela nad njim, ono je Živan.

Hajduk je imao groznjičavu potrebu da govori, kao da time produžava vijek, a Živan je htio da pokaže svoju silu i brani svoj ugled pred društvom, i ko zna dokle bi se njih dvojica tako objašnjavala da ih komandir nije prekinuo. Ali hajduk na sva druga pitanja nije odgovarao. O drugovima i jatacima nije hteo ništa da kaže. Izgovarao se svojom ranom i bolovanjem. Komandir, pošto se posavetova s narednikom štrajfkora, jednim krupnim Ličaninom, naredi, strogo, da se hajduku ne daje ni kap vode, ma koliko molio, nego da ga upute na komandira.

Dok se spremalo ono što treba za prenos ranjenog hajduka, mlad komandir je seo malo podalje, da se odmori i pribere. Naslonio je lakat na koleno a glavu na podlanicu i gledao kao more beskrajnu planinu tek zazelenelu. Hteo je da misli o svome uspehu, o priznanju koje ga čeka. Ali njegova misao nije mogla ni na čemu da se zaustavi. Osećao je samo olovan umor kome se morao otimati, kao što se čovek koji zanoći na snegu otima snu i smrzavanju.

Otkidajući se od zemlje, digao se i naredio pokret. Sustigla ih je i druga patrola. Sad ih je bilo devetorica. Nosila koja su napravili za hajduka bila su gruba i čvorasta. Jedan od štrajfkora baci na njih svoju kabanicu, zakrećući pritom lice, kao da je baca u ponor.

Putovali su, polagano. Sunce je pripicalo. Komandir je jahao iza nosila, morade da izjaše, napred jer je smrad od ranjenika bio nepodnošljiv. Tek iza podne kad se spustiše na glasinačku ravan, uzeše od jednog seljaka kola i volove. Tako su se pred sunčev zalazak pomolili na ravnici pred Sokocem. Izgledali su kao neka grupa koja se vraća iz lova, samo što su lovci zamišljeni a lovina neobična.

Na livadi, pred kasarnom, iskupile se seoske žene i deca. Među njima je bila i komandirova žena. U početku nije ni pomišljala na hajduka. Očekivala je samo muža, kao uvek. Ali kako su žene sve više govorile o hajduku, koga nose, i pričale sve fantastičnije stvari, i kako se povorka primicala, otegnuta i spora kao sahrana, ispuni i nju neko osećanje očekivanja i zebnje. Najposle stigoše. Ljudi su šumno otvarali i levo krilo na kapiji, koje se otvaralo samo kad se dovoze drva ili seno. Povorka je ušla pred sama vrata kasarne. Tu sjaha komandir, grunuvši o zemlju teško, kao što sjahuju umorni ljudi. Mlada žena oseti na svom licu njegovu oštru bradu od nekoliko dana, i miris znoja, zemlje i kiše, koji je uvek donosio sa tih službenih pohoda.

Dok je komandir izdavao naređenja, žena baci pogled na hajduka, koji je jednako ležao uvezan i nepomičan. Samo glava mu je bila malko uzdignuta na jednoj glavnji i malo sena. Oči nisu nikog gledale. Od njega se širio oštar zadak ranjene zverke.

Pošto je naredio što treba, komandir uze ženu za ruku i uvede je u kuću da ne gleda kako hajduka skidaju i razvezuju. Kad se umio i presvukao, izašao je još jednom da vidi kako su smestili i vezali Lazara. Hajduk je zatvoren u podrum ispod komandirovog stana, koji je trebalo da posluži kao privremeni zatvor. Vrata su bila slaba, sa gvozdenom rešetkom u gornjoj polovini, i brava na njima obična. Zato je cele noći morala pred vratima stajati straža.

Komandir je malo jeo i mnogo razgovarao sa ženom. Pričao je o sitnicama, živo i veselo kao dečak. Bio je zadovoljan. Glavnog i najopasnijeg hajduka uhvatio je, posle pet meseci lutanja i napora i nezasluženih prekora od starešinstva u Rogatici i komande u Sarajevu. Od Lazara će saznati za skrovište ostalih hajduka i imena jataka, i tako će odanuti dušom i steći priznanje.

– A ako ne htedne odati? – pitala je bojažljivo žena.

– Odaće. Mora odati. – odgovorio je komandir, ne upuštajući se sa ženom u dalji razgovor o tome.

Komandiru se spavalo. Umor ga je pritezao zemlji i bio jači od njegove radosti, i od gladi, i od želje za ženom. Svežina postelje ga je opijala. Usiljavao se da još govori i da pokaže kako nije sanjiv, ali su mu reči zapinjale u ustima i razmak između njih bivao sve veći. Zaspao je u pola rečenice, držeći među prstima leve ruke ženino rame, sitno, belo i oblo.

Ženi se nije spavalo. Bila je i zadovoljna i uzbuđena, i ustrašena i tužna. Gledala je dugo pored sebe usnulog čoveka, sa desnom polovinom lica utonulom u mekotu perja, sa malko otvorenim ustima, kao da žudno pije jastuk. Između nas dok bdimo i našeg druga koji spava stvori se uvek hladan i velik razmak koji raste sa svakim minutom i puni se sve više nerazumevanjem i čudnim osećanjem napuštenosti i grobne samoće. Žena je nastojala da i sama zaspi. Zaklopila je oči i ujednačila dah. Ali iz prvog sna je trgnu smena straže pred podrumskim vratima. Kao da nije ni spavala i ništa drugo mislila, vratiše joj se misli na hajduka.

Na straži je bio isti onaj Živan, Lazarov zemljak. Sad je videla da je nije probudila smena straže koliko Lazarevo dozivanje. Hajduk je tražio vode.

– Koji vas je na straži?

Gutanje.

– Jesi li ti to, Živane?

– Jesam. Šuti!

– Ama kako ću šutiti, nikakva vjero, kad pogiboh od žeđi i groznice. Nego, daj mi malo vode Živane, svetoga ti Jovana, slave naše, da ne skapajem ovako kao skot.

Živan se pravi da ne čuje i ne odgovara ništa, u nadi da će se hajduku dosaditi da moli. Ali ga hajduk opet doziva, tihim i muklim glasom.

– Ako znaš šta je patnja i robijaštvo, nemoj se oglušiti Živane, živa ti djeca!

– E, nemoj me zaklinjati djecom! Ti znaš da imam befel i da je ovo služba. Šuti! Probudićeš komandira.

– A na jade ti on zaspo! Gori je od Turčina, što me mori žeđi pored sve moje zle sreće. Nego, proturi mi malo vode, ako si pobogu brat.

Iz njihovog daljeg prigušenog razgovora žena saznade da mu po komandirovom naređenju ne daju vode, jer hoće žeđu da ga prisile da oda drugove i jatake. A hajduk je, mučen nepodnošljivom žeđu i vatrom, nalazio očigledno neko olakšanje u bogoredanju, u nizanju teških reči i zakletvi, i u neprestanom ponavljanju reči: voda. Ućutao je za nekoliko trenutaka, pa bi odmah za tim puštao jedan dug i dubok muški uzdah iza kojeg je dolazila bujica reči.

– E Živane, Živane, razguba li te moja so i hljeb, što me na ove muke udaraš, k’o niko nikog. Daj mi bardak vode, pa me ubij odmah, i neka ti je prosto i ovog i onog svijeta! Uh!

Ali Živan je prestao da mu odgovara.

– Živane!… Živane, molim ti se k’o bogu … izgorih!

Tišina. Dockan je izišao sagoreo mesec poslednje četvrti. Živan se sklonio u senku; i kad se javi, njegov glas je sada manje jasan. Hajduk je jasno dozivao komandira.

– O, komandire, ne muči me više, carskoga ti hljeba, bez potrebe.

Posle svakog dozivanja tišina je bila veća. U toj tišini hajduk je muklo režao i teško stenjao ne snižavajući više glas i ne pazeći šta govori.

– Uuuh! Kučke pogane, dabogda krv pili dovijeka i nikad žeđi ne ugasili. Krv vam naša na nos udarila! Ðe si, komandire, psi ti majku!

Poslednje reči je vikao zagušenim, nemoćnim glasom koji se kidao na sasušenom nepcu. Opet ga je Živan ućutkivao i obećavao mu da će čim svane zvati komandira, i da će mu posigurno dati vode, samo neka prizna što ga budu pitali i neka se strpi dotle. Ali je hajduk, u groznici, posle nekoliko trenutaka zaboravljao sve, i opet vapio:

– Živane, zaklinjem te s božje strane … izgorih! Vode!

I po stotinu puta je ponavljao tu reč kao dete, menjajući sa nejednakim, grozničavim dahom jačinu glasa i izgovor.

Rasanjena i uzdrhtala, žena je slušala sve to sedeći na rubu kreveta i ne osećajući svoje telo ni sobu oko sebe, gubeći se sva u novim, njoj dotle nepoznatim užasima koje su joj otvarali hajdukov jauk i Živanovo siktavo ućutkivanje, i sam tvrdi i teški san čoveka pored nje.

Za njenog kratkog detinjstva, u roditeljskoj kući, dešavalo se u noćima kad nije mogla da spava, u jesen ili u proleće, da je po celu bogovetnu noć osluškivala tako neki mučan i jednolik šum spolja: vetar koji okreće dimnjak od lima ili lupka baštenskim vratnicama, koje su zaboravili da zaključaju. Kao dete, ona je u te šumove unosila naročito značenje, zamišljajući da su to živa bića koja se bore, rapću i jecaju. Život često ostvaruje, na širem planu, priviđenja i strahove našega detinjstva, i od sitnih, uobraženih strahova stvore velike i istinske. Kako bi divno bilo kad bi nevine strahote, koje su joj nekada kidale devojački san, bile istina, a kad bi ova noćašnja istina, na divljem selu, u bračnoj postelji, iznad groznih hajdučkih razgovora i jauka, bila samo san i maštanija.

A za sve to vreme, kao limeni dimnjak ili suha daska otvorenih vratnica pod vetrom, javljalo se, gotovo u pravilnim razmacima, jednoliko dahtanje čoveka u groznici, iznemogao ljudski glas koji je prolazio kroz suha, široko otvorena usta, preko spečenog nepomičnog jezika.

– Vode, vode! Uuuh!

Živana je smenio na straži drugi žandarm, ali hajdukov vapaj za vodom nije prestajao, samo je bivao sve umorniji i slabiji. A žena je jednako sedela, ukočena, osluškujući svaki šum odozdo, i mislila neprestano jednu te istu misao bez kraja i izlaza. Kako da shvati i razume ovaj život i ove ljude? Vidi samo da su jedni žandarmi, a drugi hajduci (dva lica jedne iste nesreće), da se gone bez milosti, i da se tu među njima mora svisnuti od jada i sažaljenja.

O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. Ona je slušala priče o njegovoj svireposti. Kako muči na najstrašniji način seljake koji mu se ne pokoravaju, kako ubija žandarme iz zasede, svlači ih do kože i ostavlja gole na putu. A sad, evo, vidi kako njemu žandarmi vraćaju dug. Ali, može li tako večno ići? Njoj se čini da tako srljaju u neki ponor i da će svi zajedno propasti u ovakvoj noći bez svitanja, u krvi, u žeđi, i u nepoznatim strahotama.

Na mahove je pomišljala da budi čoveka, da ga moli da jednom rečju svojom, jednim osmejkom, rasprši sve ovo kao grozovit san. Ali se nije micala s mesta, niti je budila čoveka, nego je sedela i dalje nepomična, isto kao da je mrtvac pored nje, osluškujući glas iz podruma, sama, sa svojim strahom i svojim pitanjima. Pomišljala je i na molitve kojima su je naučili u detinjstvu, ali to su bile molitve za neki drugi, zaboravljeni i potonuli život, i nisu davale ključa ni pomoći. Kao sa sopstvenom smrću, mirila se sa mišlju da će onaj što jauče večno moliti i jaukati, a ovaj što spava i diše pored nje, večno tako spavati i ćutati.

A noć je pritiskivala, sve gušća i sve teža. To više nije bila obična noć, jedna od bezbrojnih u nizu dana i noći, nego jedna jedina večita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji živi čovek jauče i zapomaže, i bez nade i pomoći bogoradi kap vode. Ali od celog velikog božijeg sveta, sa vodama, kišama i rosama, nema više nijedne suze vode, i od svih živih bića nijedne ruke. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. Živi samo još slabi žižak njene svesti, kao jedini svedok svega toga.

Pa ipak je svanulo. Sa nevericom je gledala žena kako počinje da se beli zid, na istom mestu kao i za ranijih svitanja, i kako zora, prvo siva pa rumena, osvaja sobu i izdvaja i oživljava predmete u njoj.

Napregnutim sluhom mogla je da razabere još uvek hajdukov glas, ali kao da dolazi izdaleka. Ni psovke ni proklinjanja. Samo jedno muklo i sve ređe:

– Uh, uh, uuuh!

I to je više pogađala nego čula.

Iako je svitanje osvajalo, žena nije imala snage da se makne. Sva ukrućena, savijena, sa glavom u dlanovima, sedela je nakraj postelje i nije ni primetila kad se komandir probudio.

Čovek je otvorio ispavane oči i pogled mu je pao na povijena pleća ženina i njen bledi potiljak. Tada ga, posle prve nedoumice, kao mlak i zanosan talas, svega prođe i prože svest o radosnoj stvarnosti. Htede da zovne ženu, da klikne njeno ime, ali se predomisli. Nasmejan, podiže se malko, nečujno, odupirući se na levi lakat, a desnom slobodnom rukom, bez reči, iznenada obuhvati njena ramena i privuče je i savi poda se. Žena se otimala kratko i uzaludno. Učini joj se užasan taj nenadni i neodoljivi zagrljaj. Činilo joj se nemogućno i svetogrdno da se tako brzo i lako, bez reči i objašnjenja, izneveri noćnom svetu u kom je do toga trenutka živela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu se odupre i uveri ga da to ne može biti, da ima teških i bolnih stvari koje mora da mu kaže i preko kojih se ne može tako lako preći na svagdašnji život. Ogorčene reči su joj navirale, ali nije mogla da izgovori ni jedne. Samo se zagrcnu. Ali čovek nije ni primetio taj znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cela reč. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni približno snagu njenog ogorčenja ni brzinu njene misli. Već sama vrelina toga odmornog i probuđenog tela pritisnu je kao teret. Popustiše kosti i mišići u mladom telu, kao poslušna mašina.

Usta su joj bila zapečaćena njegovim ustima. Osećala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i nezaustavno.

Gubeći svest ne samo o prošloj noći nego o celom životu, tonula je u gluhom i sumračnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noćašnjih misli i odluka i svega ljudskog sažaljenja, i redom iščezavali, kao vodeni mehurići nad davljenikom.

Bela, iskićena soba naglo se punila živom svetlošću dana.

KRAJ

Izvor: opstinasokolac.net, ivoandric.org.rs

Priredio: Velibor Mihić, web riter

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: