Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Carski barjak krstaš cara Dušana – najstarija srpska zastava

 

DVA HILANDARSKA KRSTAŠA CARA DUŠANA

Kako je izgledao carski barjak krstaš cara Dušana i najstarija srpska zastava. Dve Hilandarske zastave cara Dušana

 

U istoriji veksilologije, nauke o zastavama, ime prvog srpskog Cara, Dušana Silnog, vezuje se za zastave na više načina. Pre svega „Dušanov zakonik“ je prvi srpski zakonski dokument u kome se pominje neki podatak vezan za zastave. U njegovom 150. članu pominje se „veliki vlastelin stegonoša“. U komentaru ovog termina Stojan Novaković piše da je „Stegonoša bio upravo ne zastavnik već vojvoda kome je steg bio predat kao znak njegove komande nad nekoliko odeljaka vojničkih koje je on imao da vodi“.

Carski barjak krstaš cara Dušana - najstarija srpska zastava

Srpska zastava na španskoj pomorskoj karti

U Zapadnim, pretežno španskim i italijanskim portolanima (zbornicima pomorskih karata sa uputstvima za navigaciju), kada je reč o srpskim prostorima, uglavnom se pominju primorski gradovi duž Jadranske obale. Međutim, na portolanu katalonskog pomorca Anhelina Dulserta iz 1339. godine, (čiji se original nalazi u Nacionalnoj biblioteci u Parizu) prikazana je i Srbija. Ona je signirana kao Seruia, a njena prestonica Skoplje kao Scopi. Pretstavljena je simvoličnom slikom grada (tvrđave) na čijoj se kuli vijori zlatna (žuta) zastava sa prikazom crvenog dvoglavog orla. Zastava je kvadratna – tipa standarte, a na vrhu jarbola nalazi se krst upisan u rundelu. Ova kraljevska zastava najstariji je sačuvani likovni prikaz neke srpske zastave.

Prema teoriji Dragomira Acovića, iznetoj u delu Heraldika i Srbi (2008), zastava Stefana Dušana, Cara Srba i Grka, u vreme dok je još nosio titulu Kralja (do 1345) mogla je biti zlatna sa motivom crvenog dvoglavog orla, kao jednog od sevastokratorskih znamenja. Posle 1346. godine carska zastava je verovatno postala crvena sa motivom belog (srebrnog) dvoglavog orla, „preuzeta kao sasvim specifičan i karakterističan znak despotskog dostojanstva u srpskom carstvu“. Posle 1371. godine ona je ponovo mogla biti zlatna (žuta) sa motivom crvenog dvoglavog orla, osim ako njeni korisnici, najpre Lazarevići (Knez Lazar i Knez i Despot Stefan), nisu hteli da i bojama zastave iskažu carsko nasleđe Nemanjića i
Cara Dušana, što je po svemu sudeći i bio slučaj.

Drugo tinkturalno pitanje vezano za ovu zastavu, pitanje žute boje njene osnove, još više je prekriveno velom tajne. Moguće je da je crveni dvoglavi orao na žutom tj. zlatnom polju bio inverzivna verzija vizantijskog zlatnog orla na crvenom polju. Crveni dvoglavi orao mogao je da simvolizuje sevastokratorsko dostojanstvo, a da je žuta boja zastave izabrana kao svojevrsna aluzija na jednu zastavu za koju se misli da ju je posedovao Dušanov otac, Stefan Dečanski. „Dečanski je naime poslao u Aleksandriju, misirskom sultanu jedno izaslanstvo, koje je u njegovo ime tražilo od sultana, da mu pošalje jednu žutu zastavu, koja će se nositi pred vojskom u bojevima. Sultan je svakako ispunio molbu Stefana Dečanskog“. Žuta boja ove zastave sasvim je razumljiva, ako se u obzir uzme da su u to vreme zastave Egipta i Mameluka pod ladavinom sultana Al Nasira Muhameda i zastave Ajubida bile žute boje.

Hilandarski barjaci Cara Dušana

Danas se u manastiru Hilandar, na Svetoj gori Atonskoj, čuvaju i dve zastave koje tradicija pripisuje Caru Dušanu. Pored izuzetno devastirane zastave Kralja Uroša I iz Morovića, koja se danas čuva u Muzeju Srema, ovo su jedine dve sačuvane srpske srednjovekovne zastave. Desetak srednjovekovnih zastava imaju poznat izgled, mada nisu svi izvori koji ih prikazuju podjednako pouzdani. Na brojnim mestima u srednjovekovnim izvorima pominju se srpske zastave, ali je svega nekoliko njih i opisano. Jedna od zastava iz srednjeg veka, zastava Miholjskog zbora sa Prevlake u Boki Kotorskoj, poznata nam je po savremenoj kopiji, ali je njeno poreklo obavijeno maglom legendi.

Obe hilandarske zastave Cara Dušana imaju čudnu i retku formu pravouglog trougla, pri čemu se na jarbol pričvršćuju preko jedne od njihovih kateta, a ne hipotenuzom, što je uvek bio češći slučaj. Prva ima šest polja. Prvo polje je narandžaste, drugo, treće, četvrto i peto zelene, a donje, šesto žute boje. Na trećem (drugom po redu zelenom) polju prišivena je jedna vrsta zlatnog patrijaršijskog krsta. On se od klasičnog patrijaršijskog ili ruskog krsta razlikuje po tome što u svom gornjem završetku nema klasičan oblik, već oblik slova „T“ i što mu je treći, donji krak paralelan sa vodoravnim kracima krsta, a ne zakrivljen. Zastava je visoka 240 cm, a široka 275 cm.

Druga zastava ima pet polja. Prvo je crvene, treće žute boje, dok su drugo, četvrto i peto polje sačinjeni od naizmenično tkanih crvenih i belih svilenih traka koje čine dezen od belih i crvenih pravougaonika. Na sredini trećeg polja apliciran je ravnokraki krst tamnije žute boje. Zastava je visoka 267 cm, a široka 220 cm.

Pogrešni opisi

Izgleda da je prvi na ove zastave obratio pažnju srpski slikar, pisac, ljubitelj starina i osnivač srpske istorije umetnosti Dimitrije Avramović (1815‐1855). Posle puta na Svetu Goru 1846. godine, on je u dve svoje knjige pisao o ovim zastavama, ali su njegovi opisi prilično šturi i netačni.

U knjizi Opisanije drevnosti srpskih u Svetoj Atonskoj gori (1847), Dimitrije Avramović piše: „S leve strane do pevnice stoe dve svilene zastave obe ednake, edna nova, a druga stara. Ova e druga Stefana Dušana, koju su kaluđeri metnuli na novo koplje, a na staro koplje Dušanove zastave, metnuli su novu zastavu. Zastave su odozgo i odozdo od crvene, a u sredi od zelene svile, sa zelenim svilenim rojitama oko krai; samo s edne strane ima zlatan krst prišiven. Kopli su crvenom boiom omazana.“

U knjizi Sveta gora od strane vere, hudožestva i povestnice opisana (1848), Dimitrije Avramović donosi gotovo istovetan tekst o Dušanovim hilandarskim barjacima. Međutim, ovoga puta Avramović navodi više razloga za navedenu zamenu koplja na ovim zastavama: „Staru ovu Stefana Dušana zastavu kaluđeri su metnuli na novo koplje, a na njeno koplje, koe e veće i jače metnuli su novu zastavu, zato što ovu izvan monastira nose u vreme litie, pak se boe, da se ne bi prebilo novo koplje, koe e slabie. No ovo ne bi trebalo činiti, nego nek se čuva staro koplje s njegovom zastavom za spomen“.

Avramović je načinio grešku, pa jednu zastavu zove starom, a drugu novom, mada se obe danas datiraju u isti period i pripisuju istom vladaru. On je pomešao i boje zastava, crvenu sa jedne i zelenu sa druge zastave i tako zapravo opisao treću,
nepostojeću zastavu Cara Dušana.

Monah, Sava Hilandarac, u knjizi Sveta Gora, 1893. godine, takođe pominje samo jednu hilandarsku zastavu i opisuje je mešajući boje dveju zastava.

„S leve strane više pevnice visi steg Cara Dušana, koji je ostavio u ovom manastiru sam Dušan za uspomenu, kada je bio na Sv. Gori 1347‐1348 godine. Zastava je u obliku trougla od jake crvene i zelene svile; uvek je zavijena oko držala i pokrivena platnom.“

Monah Sava Hilandarac, Sveta Gora, Beograd, 1898, str. 163

Sava Hilandarac je bio ubeđen da je jednu od dve Dušanove zastave u manastiru ostavio lično Car. Naime, Car Dušan je boravio na Svetoj Gori od 1. septembra 1347. do juna 1348. godine, kada se sa suprugom, Caricom Jelenom, i sinom, Kraljevićem Urošem, tu sklonio od epidemije kuge. Međutim, Sava greši i po pitanju materijala od kojih su zastave bile izrađene. One uopšte nisu „od jake svile“, već od laganih svilenih materijala, sasvim nepodesnih za izradu zastava. Iako je zastava, prema rečima samog Save, bila „uvek zavijena i pokrivena platnom“, čudno je da jedan hilandarski monah nije imao prilike da pažljivije pogleda ove zastave. Možda u vreme kada je on bio sabrat hilandarskog bratstva ni jedna od pomenutih zastava nije više nošena na litijama, kao u vreme kada je o njima, četiri decenije ranije, pisao Dimitrije Avramović.

Oslanjajući se na Avramovića (osam decenija posle njegovih izveštaja), a verovatno i na opis Save Hilandarca (više od tri decenije posle njegove knjige), o hilandarskim zastavama Cara Dušana, ponovo piše profesor Stanoje Stanojević. U „Našim zastavama u srednjem veku“ (1930) on ponovo opisuje samo jednu Dušanovu zastavu, i to opet pogrešno: „zastava Cara Dušana imala je oblik trokuta sa okrenutim vrhom dole i napolje, a bila je bela sa dve vodoravne široke crvene ruge gore i dole.“

Na putu istine

Greške u opisima zastave cara Dušana iz Hilandara kod Avramovića, Save Hilandarca i Stanojevića ispravio je 1938. godine čuveni srpski arhitekta i heraldičar Pera J. Popović u radu „Iz Hilendarske riznice“. U ovom radu, on je dao do tada najdetaljniji i najprecizniji opis samo jedne od dve Dušanove hilandarske zastave. Popović na kraju konstatuje i nepodoban način na koji se zastava tada čuvala.

„Povodom predaje Vojsci novih pukovskih zastava, pokojni Stanoje Stanojević napisao je članak o našim starim zastavama u Srednjem Veku. U tome članku, po Avramoviću, opisuje se i ova zastava Cara Dušana koja se čuva u manastiru Hilendaru. Ona je poznata, ali kako je Avramovićev opis netačan, to ću u ovome članku ‐ po svojim beleškama ‐ dati tačan opis i crtež. Zastava je oblika pravouglog trougla, čija je kraća kateta uz motku, druga, duža dole, a hipotenuza pada koso, vezujući vrh motke s krajnjom tačkom donje katete. Sastavljena je iz šest platnenih polja, koja u međusobno sašivena paralelno donjoj kateti, i to: prvo je polje trougao oranž boje; drugo, treće, četvrto i peto su zelene boje, i najposle donje, šesto polje je žućkasto. Polja su razne širine. Uz kraću katetu prišivena je futrola od jakog lanenog platna (sa kožicom na vrhu) u koju se uvlačila motka za nošenje zastave. Hipotenuza i donja kateta opšivene su zelenim resama u nijansama boja od zelene do skoro žute. Na trećem polju brojeći ozgo, prišiven je krst, sa tri poprečna kraka, iscela isečen iz neke zlatotkane tkanine. Platno od kojega je sašivena ova zastava svileno je i vrlo tanko (slabo), kakvo se ne upotrebljava za zastave, jer na zastavama je obično otpornije, jače. Svila zelena i oranž nema nikakvih šara, dok žuta svila ima desen u tkanju (ne u boji), koji mnogo liči na šaru kineske „svastike“. Ova tanka svila sasvim je dotrajala i sva je izveštala, naročito zelena, tako da je cela zastava morala biti prišivena na jako platno istoga, trouglastog oblika, i time je obezbeđen njen oblik i dalje trajanje. U zelenim poljima ima čak i zakrpa od običnog zelenog i žućkasto‐zelenog platna, dok je u donjem polju žuta svila najbolje očuvana. Pažljivim posmatranjem primetio sam: da je šav, između žute i zelene svile, drukčiji od šavova između zelene svile, i da se na trougaonom polju žute svile (misli na prvo oranž polje, prim. aut.) primećuju po ivicama ostaci neke svile žute boje, slične onoj od donjeg polja. Po ovome bi se reklo da su polja žute i oranž svile docnije prišivena, i da je, verovatno, oranž svila uzeta u nedostatku žute, kao slična njoj. Zastava se drži pažljivo previjena, no pri svakom, ma i najpažljivijem otvaranju, od nje otpadaju izveštali delovi, s toga bi dobro bilo da se , jednom za svagda, urami pod staklo.“

(Pera J. Popović, „Iz Hilendarske riznice, 1, Zastava Cara Dušana“, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XVIII, Beograd, 1938, str. 357‐359)

Danas se opisana zastava i dalje čuva u manastiru Hilandar, upravo zaštićena u velikoj vitrini.

Međutim, greška po pitanju broja „Dušanovih hilandarskih zastava“ i njihovih boja prenosila se iz Stanojevićevog opisa i dalje, kroz posleratnu literaturu. Zato nas i članak u Vojnoj enciklopediji tako pogrešno izveštava „da je zastava za vreme Dušana crvena i bela“. Ovo bi možda i bilo tačno da se pri tom mislilo na Dušanovu Carsku zastavu, crvenu sa belim dvoglavim orlom, a ne na pomenute hilandarske barjake. Tako je bilo sve do 1983. godine i objavljivanja knjige Vojne zastave Srba do 1918 autora Dragane Samardžić. Ona je, pored opisa prve hilandarske zastave Cara Dušana, napisanog prema podacima Pere J. Popovića, dala i opis druge zastave, prema preciznim podacima iz dokumentacije Istorijskog muzeja Srbije.

„Reč je o truglastom barjaku sastavljenom od četiri polja koja su od čiste svile i koja se od vrha postepeno šire. Spoljna ivica duga je 400 cm, druga, donja, ima 220 cm, a ivica uz koplje dužine je 267 cm. Na vrhu zastave je polje od crvene svile, širine 60 cm, sa apliciranom belom trakom. Drugo polje, široko 50 cm, ima, čini se, u osnovi boje prirodne svile sa naizmeničnim trakama u tkanju koje su sačinjene od belih i crvenih pravougaonika. Tehnika tkanja ove svile deluje neobično. Verovatno su beli i crveni pravougaonici tkani sa debljom potkom, tehnikom prebiranja osnove (klečanjem). Izuzetno precizna izrada tih ornamenata i način postizanja njihovih boja podsećaju na tehniku rastera u slikarstvu i doprinose da zastava ima osobit, vedar izgled. Treće polje je od prirodne žute svile širine 57 cm; na sredini ovog polja apliciran je ravnokraki krst od nešto tamnije žute svile koja je iz nepoznatih razloga skupljena, pa se stiče utisak da je krst koso postavljen. Četvrto polje zastave sastoji se od dve pole pomenute svile sa trakama u tkanju. Sva polja na zastavi odvojena su jedno od drugog našivenim trakama, naizmenično crvenim i belim, koje verovatno imaju dekorativnu namenu. Uz najdužu ivicu zastave našivene su guste bledozelene rese i posebna žuta traka od grubljeg platna; na ovoj traci vide se ostaci ukrasnog veza sa stilizovanim cvetovima. S donje strane zastave aplicirane su, pored bele trake, i žute rese koje su najvećim delom propale. Druga strana zastave je bez krsta; uz njenu najdužu ivicu, uz rese, aplicirana je zelena platnena traka. Na trećem i četvrtom polju zastave ima većih oštećenja. Koplje zastave je drveno, okruglo, sa tragovima crvene boje. Pri dnu koplja su kvadratni ispusti na kojima su crvenom i zelenom bojom slikani razni motivi, na pribe, rombovi i kružići, imer predstava sunca i rsve u stilu jednostavnog narodnog umeća.“

(Dragana Samardžić, Vojne zastave Srba do 1918, Beograd, 1983, str. 12)

Sumnje i pretpostavke

Iako tradicija, pa i literatura obe zastave pripisuju Caru Stefanu Dušanu, diskutabilno je i njihovo poreklo i njihova starost. Kako im nauka još uvek nije posvetila gotovo ni malo pažnje (kao da ih iz nekog nepoznatog razloga izbegava), ne samo da je ugrožen njihov fizički opstanak (jer im nije omogućena adekvatna konzervacija i čuvanje), već su uskraćene i za detaljnu naučnu analizu.

Obe zastave mogle bi da potiču i iz Dušanovog doba. Isto tako moguće je i da su mlađe, pa možda čak i starije od vremena Carstva. Često smo skloni da svako interesantno otkriće iz srednjeg veka pripisujemo Caru Dušanu, pa bilo to i na štetu „starosti“ samog predmeta. Veoma je verovatno da su delovi prve, žuto‐zelene zastave originalni, pa možda i iz Dušanovog doba, a da su neki delovi naknadno dodavani. Verovatno je da je to bilo da bi se zastava samo popravila, a manje verovatno da bi se naknadno obogatila i ulepšala. Dok se ne utvrdi iz kog perioda potiču koji delovi na zastavi, može postojati sumnja da je zastava „popravljana“ znatno posle Dušanovog vremena (možda čak i u prvoj polovini XIX veka) kada su obe zastave još uvek korišćene kao litijski barjaci u Hilandaru.

Što se druge zastave tiče, mogućnosti da je bilo naknadnog dodavanja materijala, barem prema opisima, izgledaju manje verovatne, ali nisu isključene. Kod obe zastave moglo je da dođe do dodavanja materijala u bojama kojih ranije na njima nije bilo. Kako su krstovi na obe zastave našiveni, može biti da su i oni naknadno dodati.

Što se porekla ovih dveju zastava tiče, nije nemoguće da su one pripadale Caru Dušanu. Međutim, ako se uzme u obzir da su znamenja Nemanjića već bila vezana za dvoglavog orla, moguće da ove zastave nisu bile deo vladarskog veksilološkog repertoara. Možda su pripadale nekim plemićima iz Dušanovog ili iz kasnijeg perioda.

Moglo bi se postaviti i pitanje zašto su motivi krsta na ovim zastavama tako sitni, diskretni, ako se radi o Carskim barjacima‐krstašima, odnosno zašto, bez obzira na boje zastave, krstovi na njima nisu dominantni? Da je jedna od srpskih srednjovekovnih zastava mogao biti „barjak krstaš“ potvrđuju nam i numizmatički izvori. Na aversima nekih kovanja Kraljeva Uroša I (1243‐1276), Dragutina (1276‐1316), kao i Kralja Milutina (1282‐1321) nalaze se gotovo istovetni prikazi: vladar iz ruku Svetog Stefana prima steg na kome je sasvim jasan prikaz krsta. Jedan zapadni heraldički izvor iz vremena Kraljeva Dragutina i Milutina, engleski grbovnik Lord Marshal’s Roll, iz 1295. godine, kao grb „Kralja Srbije“ (Le Roy de Servie) prikazuju crveni štit sa srebrnim krstom. Zastavu sa krstom možemo videti i na pečatima bosanskih Banova i Kraljeva Stefana II Kotromanića (1314‐1353) i Tvrtka I Kotromanića (1353‐1391). Međutim, ovi krstaši nemaju oblik kao hilandarski, a krst na njima je dominantan i veoma jasan motiv, čak i na minijaturnim predstavama, kao što su one na novčićima i pečatima.

Postoje i neke pretpostavke da su ove dve zastave stegovi nekih vojnih jedinica iz Dušanovog doba, koje su nekada davno ostavljene u Hilandaru. Monasi su ih tako zapamtili kao „Dušanove zastave“ i takvu identifikaciju prenosili s kolena na koleno. Međutim, sličan, patrijaršijski krst, kao na jednoj od dve hilandarske zastave, možemo pronaći i: na jednoj od Dušanovih hrisovulja; na čuvenom „Krstu Cara Dušana“, podignutom u septembru 1347. godine, nedaleko od manastira Hilandara, na mestu gde su monasi hilandarskog bratstva dočekali Dušana sa svitom i porodicom, 1. septembra 1347. godine; kao i na fresci naslikanoj oko 1350. godine u manastiru Lesnovo, na kojoj je Dušan prikazan sa žezlom koje ima oblik dvostrukog krsta.

Lagan materijal od koga su ove zastave načinjene, tanka svila koja je propadala brže od drugih materijala inače predviđenih za izradu zastava, podstiče i na razmišljanje da one nisu bile ni carski, ni vojni, ratni barjaci, već neka vrsta signalnih zastava. Boje koje se na njima nalaze, poput zelene ili crveno‐belih kvadrata, mogu još više podstaći takva razmišljanja, a prisustvo krsta na njima ni malo ne doprinosi da se takva razmišljanja odbace.

U svakom slučaju, kako su ovo jedine dve sačuvane zastave iz srednjovekovnog perioda srpske istorije na kojima su, za razliku od gotovo potpuno devastirane zastave iz Morovića, još uvek prepoznatljive boje i znaci, nema dvoumljenja oko toga da bi se pod hitno moralo pristupiti njihovom detaljnom naučnom proučavanju, analizi materijala od kojih su sačinjene, kao i njihovoj konzervaciji i obezbeđivanju adekvatnih uslova njihovog čuvanja. Naravno, nema sumnje da bi obe zastave trebalo da ostanu u manastiru Hilandaru, najstarijoj riznici najvećih srpskih vrednosti, tamo gde ih je ruka nekog stjagovnika ili vlastelinastegonoše i ostavila, pre više od šest ipo vekova.

Prema pisanju Stanoja Stanojevića i Aleksandra Solovjeva, Car Dušan je „povodom proglasa carstva (16. aprila 1346 god.) i u pogledu zastave izveo velike promene. On je onda u srpsku državnu zastavu uneo iz vizantijskog labaruma poznati krst sa četiri ognjila, koji je posle toga ostao kao jedan elemenat u našoj zastavi sve do danas.“ Međutim, ove tvrdnje Stanojevića i Solovjeva nisu potvrđene nikakvim dokazima, a materijalni izvori, krst i ocila na Dečanskom polijeleju (oko 1397) i na reversu obola Despota Stefana Lazarevića (posle 1402), koji se nalazi u zbirci Narodne banke Srbije, govore o relativno poznoj pojavi ovih simbola na srpskim rostorima.

Barjak iz manastira Gornjak

Jedna zastava iz Prvog srpskog ustanka tokom 19. veka se pogrešno datirala u srednji vek i pripisivala Caru Dušanu. Reč je o barjaku koji je bio pohranjen u manastiru Gornjak. Odatle ga je, u vreme svoje prve vladavine, uzeo Knez Miloš, ali ga je, izgleda saznavši da nije srednjovekovni, vratio manastiru. Monasi su kasnije zastavu poklonili Knezu Mihailu, a ovaj Narodnom muzeju, pri formiranju njegove prve postavke, oko 1864. godine. Izgleda da Obrenovići nisu bili preterano zainteresovani za jednu zastavu iz Karađorđevog ustanka. Ovoj zastavi se kasnije gubi svaki trag. Možda je nestala u pljačkama austrijskih ili nemačkih okupatora u Prvom ili Drugom svetskom ratu, ili u plamenu revolucionarnih strasti posle
Drugog svetskog rata.

Prema sačuvanom opisu Dušanove slike sa grbovima i nazivima zemalja koje su tobož bile pod njegovom vlašću, kao i prema stihu iz Otkrovenja Jovanovog, koji su se nalazili na aversu pomenute zastave, očigledno je da se radi o prekopiranoj ilustraciji iz Stematografije Hristifora Žefarovića iz 1741. godine. Čak i da je stariji od 1804. godine, ovaj barjak, dakle, nikako nije mogao nastati pre 1741. i svakako nije mogao biti iz Dušanovog doba. Moguće je i da je termin „Barjak Cara Dušana“ upotrebljen samo da bi se označilo ono što je na zastavi prikazano?

 

Nikola Giljen

1 komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280