Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Članovi kluba (urbana priča)

ČLANOVI KLUBA

Niska tavanica ogromne sale s dotrajalim i, čak, delimično polomljenim sedištima, pritisnu ih „punom“ prazninom (samo njih trojica učesnika, „junaka večeri“ i jedan posetilac, zalutao ko zna iz kojih razloga!)

 

Propalo veče, pomisli, najmanje je to očekivao od tako renomirane kuće koja ih je ugostila za bezobrazno bedan honorar („Od tih para, naručićemo posnu večeru, uzećemo krompir da uštedimo na hlebu, a salatu ne moramo ni naručiti“, rekao je Klajn; Riki je uvek bio originalan!).

članovi kluba

– Da sačekamo još malo? – predloži organizatorka.

– Nema potrebe, akademskih petnaest minuta je prošlo, predlažem da počnemo – rekao je Eliezer.

– U redu, počnimo… Prvo da se izvinem (e, kulturo!, prim. aut.) ispred (isto!) kuće. Kao što se iz priloženog (isto!) vidi, imamo samo jednog posetioca, ne znam šta se to dogodilo (isto!, treba desilo), možda neka važna utakmica, možda…

Organizatorka se, između trećeg i četvrtog „možda“, malo „počupa“ po kosi, pređe rukom po uvelom licu, usput „obrisa“ pravilan nos pa dlanom protrlja „vangogovo uvo“ skriveno ispod frizure.

Posetilac zamoli da se pritvori prozor ako već ne može sasvim da se zatvori, ne čuje zbog ulične buke a „nameran“ je da ponešto i zabeleži (držao je hartije u krilu, varka!).

Udovoljiše mu želji, zatvoriše prozor pri čem staklo puče po visini i svi se odreda pogledaše kao da je to nekakav znak da, možda, i ne vredi započinjati, da bi, možda, trebalo da se raziđu i pre nego što počne hudo književno veče s temom…

Ustade Solomon.

– Dragi posetioci, pardon!… posetioče… kao što znate, tema večeri je…

Organizatorka ustade i ode… pa da!… njeno je samo da ih zvanično pozdravi, a ne još i da, pride (kakva divna reč!) sluša njihova dubokoumna naklapanja, hm, samo da ih ne zaboravi, samo da ne ostanu zaključani, samo da se ne sruši plafon, samo da njega ne zaboli stomak, samo…

Najgore bi bilo kad bi i ovaj jedini slušalac izašao, u tom slučaju bi…

– Sve je manje novorođene dece, zarazno se šire brakovi s pripadnicima drugih nacija. Da li se 5,5 miliona američkih Jevreja ubrzano asimiluju, ili…?

To je govorio on, načevši tu podtemu.

– Da, u pitanju je duhovan holokaust, sva je prilika – čulo se iz sale (zna se od kog).

Sad lepo vidi da onaj jedini posetilac ima kožnu tašnu, hartiju je sklonio na susedno sedište a izvadio mini kompjuter, pa iz sve snage „ubada“ ono o čem se raspravlja. Ko je on: bankar, pravnik, novinar, berzanski agent, komičar, lekar, inženjer, bivši šef neke propale firme kakvih je bezbroj, stručnjak za hipotenuze?… Šta beleži, zašto beleži?

– Pitamo se, hoće li i naši unuci biti Jevreji! Istraživanja, poslednjih nekoliko, ako ne i svih desetak go…

– Dozvolite…

– Vrednosti se cene ukoliko živite život „Tore“!…

– Zašto odbacujemo svoje nasleđe, zašto?…

– U Americi…

Glasovi su se preplitali, preticali, prebacivali „s koloseka na kolosek“. Onom jedinom posetiocu je iznenada pozlilo, Solomon mu je doneo vode, za to mu je trebala čitava večnost (nije mogao da odoli, oprao je, na lavabou, kosu, iznenadila ga je topla voda!… sutra mi je priznao). Ništa strašno, pad šećera, jedna „svilena“ bombona je rešila „slučaj posetilac“. Pa su nastavili.

„Ništa od kafe i domaćeg keksa“, pomisli s osmehom…

Da li on, to, dobro čuje, ko je izvoleo da odluta: princeza od Velsa, ponovo je otkrila ljubav, radi se o nasledniku poslovnog magnata Mohameda al Fajeda, lanac robnih kluća, 41-godišnji Dodi, „mister savršeni“, istančan ukus, pratilje: B. Šilds, K. Stark, B. Ekland, dosta!

Pa se vratiše na podtemu…

– Pitanje je da li bi američka jevrejska zajednica trebalo i dalje da bude otvorena i pluraristička!

Ko je to govorio?

Pobogu, „uhvati“ svoj glas!…

Pa opet drugi. Glasovi, glasovi.

Da li je bračni saputnik Jevrejina dobrodošao u sinagogu? Ako je odgovor pozitivan, da li bi doveo do povećanja broja preobraćenika u jevrejsku veru, a samim tim i da se više dece vaspitava u jevrejskom duhu? Ukratko, nov duh ili vekovna tradicija?

Neko započe: jevrejski lobi u Americi…

Drugi glas ga opomenu da, što se tiče Amerike, postoji želja za uključenjem u veoma šaroliko američko društvo.

– Polako, nismo u Minesoti! – neko podiže glas.

Pa, naravno, u pitanju je Njujork, a Njujork nije Amerika!

Diskusija je nastavljena. Za, protiv, između, čak i onih koji bi da još malo razmisle kao da sve to nije odveć jasno.

Jevrejstvo takvih opstaje samo od sebe, bio je zaključak. Takvi žive u delovima grada pretežno naseljenim Jevrejima, kupuju najviše u jevrejskim radnjama, druže se, najčešće, s drugim Jevrejima pa i njihova deca rastu i venčavaju se s pripadnicima iste nacije i veroispovesti, to je, bar, jasno kao jedan i jedan dva. Svima u srcu je isto: holokaust, podizanje i zaštita Izraela, bitka protiv antisemitizma koji poprima nečuvene razmere, neprekidni pokušaji Jevreja da se istomišljenicima pomogne svud u svetu. A zna se šta Bog očekuje od pravovernog Jevrejina! Onog koji neće posrnuti…

„O, Bože!
Ko će boraviti u šatoru, Tvom,
ko će stanovati na svetoj gori, Tvojoj,
ko hodi čestito, i deluje pravedno,
i govori istinu iz srca, svog?
Ko ne kleveće jezikom
i ne nanosi zlo bližnjem, svom,
i ne sramoti bližnjeg, svog?
Ko zlikovce prezire, a poštuje one koji se, Boga, boje?
Ko se zaklinje bližnjem,
a ne krši zakletvu?
Ko ne daje novac na lihvu
i ne prima novac da okrivi nevinog?…
Ko ovako radi, neće posrnuti, dovek!“

Da, takav neće posrnuti. I to je jasno.

Stvar je u tom što mnoge tekovine slabe, neke, čak, i nestaju. Kao što je nestao jidiš u prošlim generacijama, i to se zna.

Molim protivargument?

Izvolite ga, od sveg srca!

Čekajte, imigrante nikad nisu dočekvali s medom i mlekom!

Vreme je učinilo da su, ipak, svetovni Jevreji počeli da se uklapaju u glavne tokove američke kulture i načina života. Tačno je, jevrejstvo je nastavilo da se razvodnjava zbog ogromnog broja mešovitih brakova, ali srž srži je ostao i opstajao, ne može se poreći.

U redu, niko i ne poriče, samo razgovaramo.

– Ako je neko primio jevrejsku veru, ne znači i da je postao Jevrejin! – odjeknulo je u vazduhu ispod niske tavanice.

– Molim dužno objašnjenje?

– Evo ga: ne može se promenom vere promeniti i pripadnost naciji, a tek slučaj s decom, pa, molim vas, to uopšte nije tako jednostavno…

– I nije, fenomen je veoma komplikovan, u pravu ste…

Ja sam naveo da je u Americi jasno kao dan: etničko jevrejstvo nastavlja da se razvodnjava velikim brojem mešovitih brakova, to je fakat. Biti Jevrejin u Americi, sve je manje etnička kategorija. Imate svetovne Jevreje među kojima su mnogi promenili prezimena, pa, čak, što je apsurdno, operirali…

– Operisali!

– U redu!… Operisali i nos kako bi se što brže uklopili u američko drištvo, dok…

– Dok?…

– Dok, na suprotnoj strani, jevrejstvo počinje da se izjednačuje s jevrejskom verom, to sam hteo da kažem…

Vreme je odmicalo; od naših glasova, vrilo je kao u košnici. Ni maje učesnika, ni više glasova. Uživao sam. Kao da sam bio pred 500 ljudi, raspoloženih da razmene činjenice, poglede, stavove, tumačenja, a, bogami, i zablude, pogrešna gledanja, nategnute zaključke.

Mnogi nisu, čulo se, u potpunosti poštovali verska pravila, iako se nikad nisu odrekli „Biblije“, „Tore“ i „Talmuda“.

Posetilac je tražio objašnjenje za „Talmud“.

Dobio ga je: zbirke poslebiblijskih tumačenja „Starog zaveta“, obrednih pravila, pravnih propisa, priča i izreka, to je to!

Neko od nas je podsetio da je postojalo neko vreme kad Jevrejstvo nije bila prava američka religija, ali to je bilo nekad, sad je drukčije.

– „Naša greška je“ – neko je citirao – „u Americi bila što smo prihvatajući pravila liberalnog društva prihvatali i razdvajanje države od crkve“.

Ko je ovo rekao?

Navedeno je, ali… Ne vredi, „odletelo“ je, u času, ne može se uhvatiti, pena.

– Bog ne čuje molitve Jevreja! – neko je naveo.

Da, ali to su bile reči nekog baptista, prema tom…

A onda je neko od nas rekao: treba se čuvati tvrdnje, svud u svetu, pa i u Americi, da smo svi mi isti, isti ljudi, isti živi pripadnici planete jer je od tog mnogo važnije kakvi smo ljudi!

Ovo je izazvalo apaluz svih u klubu, pa i moj.

Neko reče: ne možete tražiti od čoveka da čita ako je nepismen, da svira ako to nikad nije učio. (Poslednje je netačno: ja sam svirao na violini 8 godina iako nikad nisam učio!).

I to je tačno, niko ne sumnja. Zato je i potrebno obrazovanje, bez njega ništa nije moguće, a ako i jest, delimično, to je na kratke-prekratke staze!

Oragnizatorka donese kafu. Odnese plastične čaše, na plastičnom poslužavniku, a možda je i kafa bila veštačka! Ali, poklonu se, itd.

Ja sam rekao:

– Ponos što je neko Jevrejin, ne sme da se svede na nabrajanje dobitnika Nobelove nagrade, i ne samo nje, nego svaki Jevrejin treba da je ponosan na svoju istoriju, običaje, sudbinu, jezik i stil života!

Dobio sam aplauz.

U tom trenutku, kroz odškrinut prozor – gotovo nemoguće! – uleteo je među nas beogradski vrabac, dživdžan, „gradska maskota“, da nas pozdravi! Odmah smo mu oslobodili prolaz, odleteo je u svoj beskraj a nas ostavio da nastavimo razgovor. Njegovo kratkotrajno prisustvo, sve nas je razgalilo.

Posetilac reče da je nedavno bio u Njujorku. Upoznao je bankara koji sve svoje slobodno vreme provodi boreći se za „svoj narod“. Iako je ortodoksan Jevrejin, nosi elegantno plavo odelo, čak i žutu kravatu i sasvim liči na uspešne mlade ljude iz establišmenta.

Iz kakve je porodice dotični?

Odrastao je u klasičnoj jevrejskoj porodici, u kući se poštovala košerska ishrana ali – izvan kuće – jelo se gde ko stigne i na šta naleti!

Sinanoga?

Išlo se neredovno, tako je, s njim, bilo. A nisu se ni poštovali obredni propisi.

Odjednom, sam je odlučio da bude religiozan, počeo je da posećuje predavanja rabina Gidija i da se bori za spas svakog zabludelog Jevrejina!

Svima je godio ovaj zaključak.

Posetilac je nastavio.

– A onda me je susetka, Jevrejka, pozvala na venčanje. Prihvatio sam poziv s radošću, bio sam počastvovan, doprineću, koliko mogu, svojom malenkošću da uveličam… itd.

– A ko je bio ženik?

U tom je stvar, kaže, mladoženja nije bio Jevrejin. I nije otišao. Iako je mogao po jevrejskim propisima.

– Čudno-ne čudno, osećao sam se kriv što se ona udaje, da sam imao bar malo vremena, mogao sam da je odvratim od tog čina! Jer, svaki mešovit brak, razara jevrejski narod…

Završili smo, u kasne sate, kad je naše vreme ipak isteklo… Organizatorku smo morali da budimo u portirnici, spavala je „na laktu“, zamenjujući odsutnog portira.

Napolju, isti onaj vrabac, što je lupao u staklo… sad, u noći… nepomičan na asfaltu, srce mu prepuklo od iznenadne slobode.

Autor: Velibor Mihić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280