Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SLOBODA JE NEZGODNA, ŽULJA NAS I PRITISKA

Čuj, počuj me, dobro! Kad smo, uzgred, kod tog nevažnog pitanja „biti slobodan“, ali, ipak, dobro utuvi, bezbeli, u ćupu, nije zgoreg, mada nemam kad da se bavim bresposlicama, odma’ da se razumemo! Nas dvoje-troje i svi ostali do Brisela, da smo načisto, ti i ja, i svi ostali, naši, ovo ti zborim u glavu… NE PREKIDAJ ME!

 

Ti, brate, više, NISI SVOJ, ne i ne, šta ćeš, ti, sebi, ma uopšte, dobrovoljno si se dao, moj prikane, oćeš u elitu, zaboravi na slobodu, Evropa misli za tebe, Evropa, hej! – ne HEJ, SLOVENI! već HEJ, SRBI! – to je to!

sloboda ptica

NE ŽALI MI SE, NE PRIMAM ŽALBE! Kakve granice, pobogu, lična imena, ne daj bože, državna moneta, baština, junačke pesme i uspavanke – kad se granice brišu, menjaju, prekrajaju, precrtavaju, pomeraju, riktaju, pozajmljuju, poklanjaju, kupljen si pa uživaj – JESI, JESI, TI I NE ZNAŠ DA JESI! Nacionalna istorija, na primer, bune i ustanci i ostali bakrači, ma zaboravi, to, mani se guslanja, tj. ćorava posla, sve ti je sad bolje i evropskije, to je to, samo strpljenja pa će i tebe zakrpiti, ispeglati, ošišati, (p)o(t)kovati, izglancati da se nećeš prepoznati, ni ti sebe, ni majka tebe, tek si, sad, RSD, a do evra ima da kaskaš, bato, nego, nisu ni oni vesla sisali.

KAKVO, SAD, OGLEDALO?!, šta ti misliš, da se, tek tako, kao u sedlo, uskače u Evropu, je li, i ja bi’, čuj, slobodan, SLOBODAN, S L O B O D A A A A A N, ko ti tom praznom rečju napuni uši, prošla su, davno, a i sad, prolaze poneka zaostala revolucionarna vremena kad se narod zamajavao kojekavim nebesima, OGLEDALO SRPSKO? ŠTA, BEŠE, TO?! Bitkama, kosovskim mitom, mitom Evropu ne možeš podmititi, to je to, ne, i ne, to nek ti je jasno, sloboda žulja, dušo, blaga, gruba je, sloboda ti je kao nezgodan samar, stalno se moraš trsiti, NE VUCI ME ZA RUKAV!

Šta to beše trsiti? – da je bolje podneseš, inače, rekoh, žulja, pritiska, nezgodna je, mnogo. Nego, prikane, budi, ti, slobodan od slobode, to ti je savet i preporuka Evrope. Šta meni fali, reci, bez nje: nemam svoje ime, pozajmili su mi tuđu slavnu istoriju, zakone, više ne govorim svojim jezikom nego maternjim što mi je ostao od majke, tata se pobrinuo za to, slava tati, to je jedno, drugo, a šta bi, kukavan, i radio sa slobodom, ne možeš je namazati na hleb jer ga nemaš, ne možeš za nju kupiti mast za obuću jer si obosio, ni zejtin za motor jer si sanjao da ga sipaš na salatu, ne možeš slobodu uramiti pa okačiti o zid jer zidova nema, srušeni su u cilju nesmetanog prelaženja iz jednog klimatskog kraja u drugi zbog prometa robe, ideja, samousluga i kapitala, suše i kiše. Tiše, tiše – NE HVATAJ ME ZA GUŠU! – moraš, prikane, biti moderan, a ko je slobodan, taj je zaostao, ‘ajd zdravo, i ne zameri na eglenu!

Drugim rečima: Nije moderno biti slobodan, već rob!

Autor: Velibor Mihić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: