PRIČA O PESNIKU, UČITELJU, RATNIKU…
Stihove „Igrale se delije, nasred zemlje Srbije, sitno kolo do kola, čulo se do Stambola…“ napisao je Milorad Petrović, čiji je nadimak bio Seljančica. Mladenovčanin, pesnik, učitelj, srpski ratnik i na kraju svoga života tragičar.
Rođen 1875. godine u Velikoj Ivanči kraj Mladenovca u kojoj je pohađao osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Beogradu, a Učiteljsku školu u Aleksincu.
Radio je kao učitelj sa ženom Ružom, počev od 1899. u Velikom Krčmaru kod Kragujevca, Stojniku, Raniloviću, Selu Mladenovcu (bio je upravitelj škole i predavao u prvom, trećem i učetvrtom razredu od 1905. do 1907. godine: tu su napisane, od znaučajnih, pesme „Nevero, rane, nevero…“, „Hej, ne rosi!“, „Oj devojko“, „Navire noć“, „Mišar“, „Stani zoro“, „Pod jablanom“, „U jesen“, „Na đerđevu“, „Volim“… ), zatim u Žarkovu i Beogradu.
Ipak, najpopularnije njegove pesme su „Jesen stiže, dunjo moja“, „Čini, ne čini“ (Ne luduj, Lelo) i „Igrale se delije“. Stihovi „Igrale se delije, nasred zemlje Srbije“ Milorada Petrovića Seljančice nalaze se u „Antologiji srpskih svečanih pesama“.
Objavljuje od 1898. godine, a prevodio je sa sedam jezika. Pisao je pesme, pesme u prozi, komade s pevanjem, književne kritike, osvrte i stručne radove. Pisao je i tekstove za komade sa pevanjem. Bio je urednik lista „Srpsko đače“ u kojem je objavio veliki broj pesama za decu.
Živeo je boemskim životom i družio se sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcem, Miloradom Mitrovićem, Vladimirom Stanimirovićem, Borislavom Stankovićem, Vladisavom Petkovićem Disom i drugima.
Učestvovao je u oba balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Pri povlačenju srpske vojske 1915. razboleo se od tifusa. Prognan preko Morave, kao „praznoskitajušći“ živeo je, odvojen od žene i dece, u Kruševcu i Beogradu.
Živeo je teško, i u „Narodnoj prosveti“ 3. aprila 1921. piše: „Zaboravljen od sviju i svakoga, teško bolestan i bez ikakve nege i udobnosti traje svoje poslednje dane Milorad M. Petrović, bogodani pesnik Seljančica, jedan od najznamenitijih pesnika u Srpstvu“.
Po svedočenju njegove žene Ruže predosetio je da će umreti 17. aprila. Tog dana, teško bolestan, živeći u stalnoj bedi i nemaštini, umire na Mihailovcu kod Beograda ne dočekavši svoj 46. rođendan. Njegov školski drug Radomir Cvijović rekao je: „Umro kao pravi prosjak, napušten od celog sveta. Sahranjen je na Topčidarskom groblju, o državnom trošku. Nema spomenika na njegovom grobu“.
Milorad Petrović Seljančica sigurno nije klasik srpske poezije, ali on ima svoje zasebno, malo i iskošeno, nesumnjivo mesto u njenoj tradiciji i nipošto ne bi smeo biti, kako je to sada slučaj, skrajnut. Nijedna poezija se ne svodi, i ne sme se svesti, samo na nekoliko velikih pesničkih imena. Njegove pesme ušle su u narod i pevaju se još, a da se skoro sasvim zaboravilo ko je njihov autor.
Izvor: Oskosta.org/Youtube.com