Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Manastir Zaova: Legenda o nastanku pesme „Bog nikom dužan ne ostaje“

SVETILIŠTE NA GROBU SESTRE JELICE

Manastir Zaova sa crkvom posvećenom arhistratizima Mihajlu i Gavrilu po legendi nastao je u doba Kneza Lazara, a podignut je na grobu Jelice, sestre srpskih vlastelina Pavla i Radula.

 

Legenda kaže da žena Pavlova nikako nije mogla da prihvati svoju zaovu Jelicu i u silnoj ljubomori ubila je svoje dete za šta je optužila Jelicu. Braća su poverovala u priču i kaznili su svoju sestru tako što su je rastrgli konjima. Saznavši kasnije istinu i pokajavši se na sestrinom grobu podigli su crkvu, a kasnije i manastir Zaovu. Ova legenda ostala je zabeležena u narodnoj pesmi: „Bog nikom dužan ne ostaje“.

bog-nikom-dužan-ne ostaje
Manastir Zaova: Sagrađen na grobnom mestu Jelice

Dva su bora naporedo rasla,
Među njima tankovrha jela;
To ne bila dva bora zelena,
Ni međ’ njima tankovrha jela,
Već to bila dva brata rođena:
Jedno Pavle, a drugo Radule,
Među njima sestrica Jelica.

Braća seju vrlo milovala,
Svaku su joj milost donosila,
Najposlije nože okovane,
Okovane srebrom, pozlaćene.
Kad to vid’la mlada Pavlovica,
Zavidila svojoj zaovici,
Pa doziva ljubu Radulovu:
„Jetrvice, po Bogu sestrice!
„Ne znaš kaka bilja od omraze?
„Da omrazim brata i sestricu.“

Al’ govori ljuba Radulova.
„Oj Boga mi, moja jetrvice!
„Ja ne znadem bilja od omraze,
„A i da znam, ne bih ti kazala:
„I mene su braća milovala,
„I milost mi svaku donosila.“

Kad to začu mlada Pavlovica,
Ona ode konj’ma na livadu,
Te ubode vranca na livadi,
Pa govori svome gospodaru:
„Na zlo, Pavle, seju milovao,
„Na gore joj milost donosio!
„Ubola ti vranca na livadi.“
Pavle pita sestricu Jelicu:
„Zašto, sejo? da od Boga nađeš!“

Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!“
To je bratac seji vjerovao
Kad to viđe mlada Pavlovica,
Ona ode noću u gradinu,
Te zaklala sivoga sokola,
Pa govori svome gospodaru:
„Na zlo, Pavle, seju milovao,
„Na gore joj milost donosio!
„Zaklala ti sivoga sokola.“

Pavle pita sestricu Jelicu:
„Zašto, sejo? da od Boga nađeš!“
Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!“
I to bratac seji vjerovao.
Kad to viđe mlada Pavlovica,
Ona ode veče po večeri,
Te ukrade nože zaovine,
Njima zakla čedo u kolevci.

Kad u jutru jutro osvanulo,
Ona trči svome gospodaru
Kukajući i lice grdeći:
„Na zlo, Pavle, seju milovao,
„Na gore joj milost donosio!
„Zaklala ti čedo u kolevci;
„Ako li se mene ne vjeruješ,
„Izvadi joj nože od pojasa.“

Skoči Pavle, kan’ da se pomami,
Pa on trči na gornje čardake,
Al’ još sestra u dušeku spava,
Pod glavom joj zlaćeni noževi;
Pavle uze zlaćene noževe,
Pa ih vadi iz srebrnih kora,
Ali noži u krvi ogrezli;

Kad to viđe Pavle gospodaru,
Trže sestru za bijelu ruku:
„Sejo moja, da te Bog ubije!
„Bud mi zakla konja na livadi
„I sokola u zelenoj bašči,
„Zašt’ mi zakla čedo u kolevci?“

Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!
„Ako li mi ne vjeruješ kletvi,
„Izvedi me u polje široko,
„Pa me sveži konjma za repove,
„Rastrgni me na četiri strane.“

Al’ to bratac seji ne vjerova,
Već je uze za bijelu ruku,
Izvede je u polje široko,
Priveza je konj’ma za repove,
Pa ih odbi niz polje široko.
Đe je od nje kaplja krvi pala,
Onđe raste smilje i bosilje;
Đe je ona sama sobom pala,
Onđe se je crkva sagradila.

Malo vreme za tim postajalo,
Razbolje se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godin’ dana,
Kroz kosti joj trava pronicala,
U travi se ljute zmije legu,
Oči piju, u travu se kriju.
Ljuto tuži mlada Pavlovica,
Pa govori svome gospodaru:
„Oj čuješ li, Pavle gospodaru!
„Vodi mene zaovinoj crkvi,
„Ne bi li me crkva oprostila.“

Kad to čuo Pavle gospodaru,
Povede je zaovinoj crkvi;
Kad su bili blizu b’jele crkve,
Al’ iz crkve nešto progovara:
„Ne id’ amo, mlada Pavlovice:
„Crkva tebe oprostiti neće.“
Kad to začu mlada Pavlovica,
Ona moli svoga gospodara:
„Oj Boga ti, Pavle gospodaru!
„Ne vodi me dvoru bijelome,
„Već me sveži konjma za repove,
„Pa me odbi niz polje široko,
„Nek me živu konji rastrgaju.“

To je Pavle ljubu poslušao:
Priveza je konj’ma za repove,
Pa je odbi niz polje široko.
Đe je od nje kaplja krvi pala,
Onđe raste trnje i koprive;
Đe je ona sama sobom pala,
Jezero se onđe provalilo,
Po jezeru vranac konjic pliva,
A za njime zlaćena kolevka,
Na kolevci soko tica siva,
U kolevci ono muško čedo,
Pod grlom mu ruka materina,
A u ruci tetkini noževi.

Izvor: Manastiri.rs/Wikisource.org

 

1 komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280