SKIDAMO LI IH POSLE OBAVLJENE „ULOGE“?!
Mnogi znaju da su u daleka vremena pre Hrista, neki to nazivaju pre nove ere, glumci stavljali maske na lica kako bi predstavili neke likove u pozorištu. Tako je bilo nekada i nastavilo se, no i dalje je ostala ta pojava ne samo među glumcima u pozorištu, mada neuporedivo manje nego pre, ali se zato veoma povećala kod ljudi u poslednjih nekoliko vekova.
Najraniji ovakav primer za koji znamo potiče iz perioda između 2.800 i 2.400. godine pre nove ere. U drevnom Egiptu pronađeni su “Tekstovi piramida” koji sadrže nekoliko drama o faraonima i kako oni prelaze iz sveta živih u svet mrtvih. Glumci su te maske koristili u te svrhe. U početku je na sceni bio samo jedan glumac, koji je menjajući maske menjao i uloge. Uskoro je broj glumaca na sceni počeo da raste na dva, pa na tri. Ali, u ranim grčkim pozorištima, retko je bilo više od tri glumca na sceni.
Tipovi predstava od samog početka bili su: tragedije, komedije i satirični komadi. Potreba čoveka da sebe vidi, doživi drugačije od same svoje suštine- sopstva je duboko ukorenjena u psihi-duši, pojedinca pa i grupe, čak i naroda. Čovek u suštini od malih nogu gledajući svoju najbližu okolinu, porodicu, drugove, TV, pa sve dok ne stasa, podražava ili želi da bude kao neki drugi, da ne bude svoj u originalu.
Još od svoga detinjstva gledao sam mnoge oko mene koji su stavljali razne maske po potrebi u zavisnosti od “uloge”, potrebe situacije… I sam sam bio rob maskarade. Koliko je to bolesno i štetno, ne priznajući tu činjenicu, ipak sam sledio to slepilo. Potrebno je mnogo toga unutrašnjeg, a često i sama bolest nam je data da se probudimo i trgnemo. Zašto čovek ima potrebu da to čini? Verovatno ima nekoliko tumačenja i pojašnjenja. Verujem da je ipak jedan uzrok preovlađujući.
Po slabosti našoj, pojedinac nemajući ono što bi trebalo da primi od majke, oca, vrlinski život, sakuplja, množi na suprot vrlinama, loše navike, strasti, koje kao droga uzima svoj danak, bolesti. Ako sama majka sa svojim mužem, nisu uspeli da se očiste od grehovnih strasti, loših navika i tako zdravo umnože porodicu, dete koje je utrobi majke doživljava, proživljava sve što i majka, sreću, tugu, nervozu, mir, gnev, ali bez Božijeg blagoslova i zaštite. Znamo da mnoge majke dok su u blagoslovenom stanju, puše, psuju i svojom nervozom štete svome čedu. Dozvoljavaju lekarima, podrobno ne proverivši prethodno, da razne vakcine koje nisu obavezne u drugim evropskim zemljama, svoju malu decu vakcinišu, te im unište prirodni imuni sistem. A greh je nasledan, prelazi i na tek rođenu decu. Tako deca rastu i u najosetljivijoj fazi njihovog života pubertetu, psiha koja nije utvrđena na dobroj osnovi, a posebno bez Hrista, ostavlja jak negativan trag na decu, kasnije čoveka.
Mladi ljudi, sem izuzetaka, biraju ono što im je lako, dostupno, bez mnogo ili ni malo truda, uzimaju one pre svega izreklamirane proizvode, na taj način misleći da su ostvarili ono što je za velike mase dobro, korisno, a mora biti moderno, in. Suštinski rade potpuno obrnuto, veoma štetno po dušu i organizam. Primerice, šta se najviše pije? Gazirana zašećerena voda i druga veštačka pića te vrste, koja su veoma štetna. Cigarete uče pušiti još u osnovnoj školi, pa ako to ne rade onda nisu muškarci, nisu u fazonu… Cigarete su sve samo nisu što su bile pre više decenija, mada ni tada nisu bile korisne. Duvanska industrija radi poboljšanja prodaje ubacuje na stotine hemijskih supstanci, radi arome, ukusa, mirisa. Hrana takođe sve više, barem ona industrijska, u sebi sadrži mnogo veštačkih dodataka, i stvara nove zavisnosti, a to im je cilj. Mega industriji svega, profit je najvažniji po svaku cenu.
Dakle ubacivši sebe same u okove raznih interesa, profita, mas-industrije, mi bivamo sve slabiji i slabiji, prvo duša-psiha pa telesno zdravlje počinju obolevati i tada nova muka i krug, trka za lekarim i lekovima, koji se neopisivo agresivno nameću putem reklama na svim medijima. Sve smo dublje i dublje u okovima, i teže nam je da dođemo, vratimo se suštini-Logosu, Hristu koji je Ljubav, i koji daje svima mir Božiji. Ali malo ko hoće mir. Pogledajte šta ljudi gledaju na TV i u bioskopima – nasilje, svađe, kriminal, blud, razvrat, rijaliti programe koji su sve na suprot miru ljubavi, praštanju, dobročinstvu, milosrđu. Dakle, ili ćete služiti Bogu ili demonu.
U nemoći, nemogućnosti da se izvučemo, istrgnemo iz raznih, što fizičkih telesnih, što mnogo više psihičkih kandži, tonemo i prepušteni toj razarajućoj kolotečini primoravamo sebe da se to ne vidi na nama. Stavljamo još više raznih maski na lica. Sve je samo puka želja da se pokažemo onakvi kakvi bismo želeli da budemo a nismo. Poznata situacija da oni koji nemaju sluha ni glasovnih mogućnosti uporno glasno pevaju, remeteći i kvareći pojam pesme i muzike. Još gore i mnogo ozbiljnije je želja onih koji nemaju dara za preduzetništvom da se bave istim. Neki imaju neodoljivu želju da budu npr. poznati po svaku cenu. Mnogi, a to je najveći problem ličnosti, nisu uspeli da shvate koliko mogu i šta mogu, ne znaju koji im je domet. Narodna izreka kaže: Prostri se koliko si dugačak. To je zlatna mudrost i formula, no mnogi ne žele tu istinu. Nije sramota ne znati, jer niko nije naučio sve. Sramota je ne želeti saznati i naučiti ako se može.
Svi se razumemo u mnogo toga i svi smo spremni učiti druge, samo da se pokažemo kao znalci, iskusni, raznovrsni. Mnogi ispravljaju pojedince, grupe, društva, preduzeća, države, a sebe nisu ni malo popravili, unapredili. Duško Radović je kazao: „Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši, kada bi svako popravio česmu ili makar zube“. Mnogi žele da imaju i sve što više imaju,više im treba. Važnije je biti nego imati. Biti čovek je najviši nivo bitisanja. Ne vrednuje se čovek po tituli, već po čovečnosti. Čovek je teško biti, a nečovek može svako. Patrijarh Pavle je često govorio: “Budimo ljudi. Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi“.
Autor: Zoran Lazarević