Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala
Na izmaku noći
Beograd podseća na mirno more
Pospani grad
Spokojno diše u tišini
Noć ponekad ume da zaboli
Kao neprijatno pitanje
Tišina deluje na bubne opne
Opasnije od najveće buke
Kao napolitanke naslagane
U kutiju grada
Kao domine sa prozorima
Zabodene u srce betona
Kao košarkaši oko kojih
Stoje fudbaleri
Iza starih beogradskih krovova
Štrce soliteri
Neko je ove noći
Bio budan umesto nas
Policijska patrola, naprimer, krstari
Kao i obično
Semafori kao neki propali pijanci
Namiguju na prazno
Fabrički dimnjaci
Ljuljaju se pospano
Samo što se ne sruše od umora
Noćni autobus vuče na jedno brdo
Gomilu promašenih profesija
Ćuje se lavez usamljenih pasa svih vera
I konfesija
Iz jednog kafea svira neka muzika.
Tužna…
Tipično balkanska…
Ona je otišla sa drugim
I ostavila u njemu
Pakao…
Umesto da ode kod psihijatra Jovana Marića
On je celu noc pio i plakao
Otići kod psihijatra u Srbiji je velika sramota
Zato je svaka pesma u mojoj zemlji
Iskrena ispovest idiota
Ostavljenog – zato što voli da bude ostavljen
Takav je mentalitet
Sve drugo osim poraza je neuspeh
Atak na identitet.
Biti na vreme ostavljen smatra se najvećim uspehom
U zemlji koja je najviše ostavljenih ljudi dala
Mislim da ne znaš gde si se zaista rodila
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala…
Mislim da ne znaš…
Radoman Kanjevac je srpski savremeni pesnik, rođen 1960. godine. Od 1982. do 1985. godine bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Emisije koje je od 1985 do 1989. godine uređivao na programima Radio Beograda – Prodor, Niko kao ja, To je samo rock `n`roll – bile su, po oceni radio kritike, primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva. Široj rokerskoj populaciji Radoman Kanjevac poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija.
O njegovoj poemi „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“, objavljenoj 2000. godine u bibliofilskom izdanju, dr Draško Ređep je napisao da, „posle Vere Pavladoljske Matije Bećkovića, možda u našoj lirici opredeljeno ljubavnoj nije bilo štiva koje bi, kao ovo Radomana Kanjevca, vlastito okruženje posmatralo ne kao scenografiju nego i kao sudbinu“.