Događaj je kad se neko boji da ga ne odnese vetar. Ali, ne trčite pred rudu!…
Kad se babica Mila pojavila na vratima spavaće sobe, gazda Velja je otvorio usta, spreman da pozdravi naslednika i odmah, tu, ispred kuće, isprazni tešku kuburu. Varošani vole muške naslednike.
– Prelepa gospođica! Kao bombonica je, svilena! – gromko je objavila babica zatvorenih očiju topeći u ustima zamišljen ratluk.
Ali kubure se ne prazne na gospođice.
Ksenija je, posle, porasla, a varoš se smanjila. Ipak, imala je dovoljno mesta da igra školice, ciglicom iz opala amama, onog na ivici parka, a preko puta Hotela „Jevropa“.
Jednog dana, dok je kao Andrićeva Aska, dugonoga kao srna, nosa baburasta i s flekicama kao od trnja, skakutala, papučica i ciglica se ne sporazumeše, Ksenija posrnu i slomi čašicu na belom kolenu. Lepo oseti kako nešto prvo čujno puče pa zazvrja kao zidni mahagoni sat u tetinoj sobi, onda, kad se pokvario. (Teta se popela na stolicu, sela sa satom u Ducin fijaker, odvezla se u Aleksinac. Teta se vratila. Ne plači, rekla je, morala sam majstoru. Zadržala sam se, majstor je popravljao reku Moravicu!)…
Noga boli, tete, još, nema, bar da može da ustane.
Naiđe Fabin, matičar.
– Ne plačite, gospođice! Iha, šta sam ja kolena razbio… hop!
Teta se, posle, godinama ljutila što ju je matičar pokrio crvenim ćebetom, trebalo je onim pamučnim s belim „kockama”, što miriše na kreč. I kad su to crveno-belo ćebe, pošto se uveliko pohabalo, velikodušno poklonili Ciganki Magdi, teta se još uvek ljutila… ljut!… ljut!… lepo se čulo, nadaljinu.
Ksenija se, posle, zadevojčila. Momci su, na korzou, od Opštine do „Srpskog kralja” vikali za njom: „Gospođice”, a kad bi se okrenula, produžili bi da pevaju: „iz Teksasa, hoćemo li talambasa?!” – pesmu koja je tad oštro ulazila u modu.
Otac je prvo prodao voskarsku radnju, pa je, onda, umro. Ostale su ona i teta. Ne plači, rekla je stara teta, šta nam se može više desiti?! Sve što dođe, može biti samo bolje, ne plači, teta se, zatim, šlogirala u vreme kad je preko Banje protutnjala jedna manja oluja.
Izgorela je šuma.
Nagoreo je Hotel „Sokograd”, varnice su letele, čak, do Hotela „Jevrope”.
Reka je promenila korito, pomerila se prema Rtnju, oslobodila desno krilo za Sokobanjsko more.
Ptice su počele zaobilaziti naše krajeve, prave ptice, a počele su da doleću čudne ptice s dva repa, sačuvajbože!
Gospođica je, najzad, postala seda. Sedela je kraj tetine postelje i čitala joj tečina pisma iz Beča. Tamo je teča učio muziku. Andante. Korona. Apasionata. Fuga. Vivače. Krešendo. Tad je već uveliko radila kao činovnica u arhivi, haj!… kad je, to, ikad, bilo?! I htela je da teta ozdravi. Ludirala se, smejala se (tetu da nasmeje) „tečkom beči”, pa, onda, onom što je tetu naročito razveseljavalo, da je teča „stanovao u Štrausu, nosio odelo na štrase i svirao u štraftu”! Jednom se teta toliko zasmeja da se i odšlogira! Jednostavno, koščica koja joj je bila zapela u grlu, izletela je napolje… fiju!… šči! Kao odgovor onoj oluji.
– Moja gospođice, ja ozdravih! – rekla je stara teta, nimalo ne zaplićući jezikom, a ceo baren krompir slisti za ručak i iskapi naprstak vina.
I uvek to – gospođice, gospođice. Čitavog života.
– Dobar dan, gospođice Ksenija! Nešto ste poranili!
– O, gospođice Ksenija, nešto smo okasnili!
– Svratite u arhivu, ispod stepeništa, nek vam akt zavede gospođica.
– Protokol vodi gospođica Ksenija.
Kad je teta, u najboljem zdravlju, umrla, svi su, gospođici, u varoši, prilazili.
– Žao nam je, gospođice Ksenija.
– Primite, gospođice.
A neki nisu ni toliko. Rekli bi, samo: gospođice!, gđice!, ce!
Zima, u nagoreloj peći pucketaju stara akta, u arhivi toplo, u varoši sneg, gospođica Ksenija sedi na izlizanom čojanom jastuku, podne, negde, u varoši, muklo pada neka daska, zavedeno pod brojem… nomer, dne, škripe dva puta sporedna zatvorska vrata, smenjuje se zatvorski čuvar, pa opet ništa, samo se čuje kako napolju veje i veje sneg dok zatvorenici, u horu, pogrbljeni, prigušeno pevaju, ona malo piše, malo drema, jedinica je kao breg, nula… dva razmaknuta polu-Meseca, pijani Cole peva „Sedamdeset i dva dana”, posle će svratiti u biblioteku da promeni knjigu za čitanje, dani sporo prolaze, tek je utorak, istrugane pete zebu, smola svrbi u uvetu.
Odjednom, gospođica Ksenija lepo vide kako neko proturi ispod vrata plav koverat! Ustane, uzme ga. Čvrstim rukopisom njeno ime i prezime. Čita. Ne veruje. Ko to zbija šalu?! Zar tako, ispod vrata?! Otvori pismo. Bez potpisa. Ipak čita:
„Ljubljena Devo,
Kad srcem zaigra toplo leto, u zimu, tad svud, oko nas je led, ja mislim na Tebe, moja Devo, srećan sam što imam cvet. I vetri, hladni, kad pokose vitice, smeđe, snova, lažnih, želeći Tebe, Gospođice, ja, srećan, jesam što moj je svet. I kad se naša srca spoje u maj, u sjajan zagrljaj, alejama ljubavi što zaljubljene vode, ja biću, Gospođice, srećan, znaj.
Tvoj Romeo.”
Gospođica Ksenija obrisa iznenadnu suzu. Sladak bol, zaigra joj ispod grudi. Kao da joj neko posipa srce ružinim šećerom. Klasična ljubav zahteva klasičnu priču. Pa opet nastavi da čita ljubavno pismo anonimnog Romea. „Ljubljena Devo… ” Pa opet. Pa ispočetka. Pa nanovo. Pa još jedared. Da ko broji, bila bi…
– Gospođice Ksenija! Gospođice! Pobogu?! Govorim vam već pola sata! – vikao je iznad njene glave Stanislav Sp. Masadžija, iz katastra. – Dajte mi predmet broj…
Dva dana kasnije uđe u arhivu Džafer.
– Gospođice Ksenija, zove vas G. G.
Stala je pred njega.
– Gospođice Ksenija, imam jedno pismo za vas, pomešalo mi se u mojoj pošti – reče G.G., a ona pocrvene.
Ono, ono… šta bi drugo!…
Kad se, kao miš, vrati u arhivu, tiho navuče masnu rezu na teška vrata. Ubaci svežanj požutelih starih akata u peć, u „kraljicu peći”, kupljenu u Peći, a dopremljenu iz Šapca, prvo brodom, pa vozom, pa autobusom. Otvori pismo.
– On, ko bi drugi! – reče, naročito glasno, pa u sebi, pa još jednom, baš glasno.
„Mila Devo,
Što god je više tužnih dana, bez tebe, Gospođice, Sunca, tog, sve više patim što si sama, što ne prigrliš na grud Romea svog… I u sudnji dan, na smak celog sveta, kad, znaće se, tačno, ko prav je, a ko kriv, mi, šetaćemo, zagrljeni, ljubljena Devo, u večnu večnost gde Amor je živ. Nećemo znati, tad, za trulež ovog sveta gde sve prolazi uz brz kret, živećemo, srećni, između planeta, poštovana Gospođice, pisaću opet!
Svagda tvoj Romeo.”
Onda su oni razbili prozor. I gađali je kroz rešetke teškim grudvama da vide hoće li se pomeriti.
– Jeste li živi, gospođice?!
– Gospođice, šta se s vama dešava?!
– Zašto se zaključavate, gospođice Ksenija?!
– Tako vam Boga, pomerite se!
– Oh, već smo pomislili da ste prošli kao vaša teta!…
Satima je, mogla, da sedi kraj prozora, u onoj sobi što gleda pravo prema planini R. i da razmišlja, duboko. U fotelji i zaspi. Hr… hr… i gotovo. Probudi se, usred noći, planina R. se ne vidi zbog mraka, čuje zimske petle kako poju, jedva čeka da svane, da opet, možda, dobije pismo.
I dobi ga. Morala je, lično, po vejavici (a umeju da budu strašne vejavice u S.) da ode u poštu. Stiglo je na post restant. Štambilj, varoški.
„Bajna Devo,
I jesen stiže, gle, maglen veo…”
Tu gospođica Ksenija zastade. Otkud jesen kad je sad zima?!. Bože, sve je pomešao! Dešava se, to, zaljubljenima!
„…Maglen veo od naših dana stvara belu tamu… ”
Kako je to divno rekao! On mora da je pesnik! Niko drugi, nego pesnik!
„…Ja te želim, Devo, predivnu i samu, da podelimo skupa jedan život ceo. Al’ Tebe nema, vaj, i u trenut ovaj, dok ištem Tvog majskog lica sjaj, kroz moje serdce teče mutna Sena… ”
E, e, gospođica Ksenija se namršti. Sena?! SENA!… Lepo se naljuti. S e n a a a a a a a ?! Aaaaaaaaa… Obrazi joj buknuše. Kakva Sena kad treba reka M.!
Pođe u biblioteku. Uze knjigu. Vrati se. Ubaci u „kljun“ knedlu, kašiku slatke prezle i popi šoljicu kompota od suvih šljiva. Otvori i poče da čita. Oh, kakav je, to, udarac bio! Kakav strašan udar!
Ta knjiga… knjiga koju je ona upravo čitala… iz te knjige… iz nje je… njen Romeo… prepisivao ona pisma!… Pre-pi-si-va-o… ao… oooooo… Jao!…
Pade gospođica Ksenija u fotelju. Fotelja se zaljulja pa se i prevrnu a s njom i sama gospođica se prostre po šarenom tetinom ćilimu. Formalno ćirilsko slovo Ж. Najzad, pade gospođica Ksenija i u postelju. Čitava varoš saznade za njenu bolest. Doznadoše, varošani i za pisma. I zlo ima nekakvu savest, mora da se poveri. Počeše je obilaziti, donositi ponude. Ko krušku, ko dunju, poneko i teglu s turšijom, venac suvih paprika ili glavicu belog luka. Po vasceli dan, varošani su, paradno obučeni, tihim, smernim hodom, gazili nadaleko čuven piroćanski tetin ćilim, sažaljevali gospođicu, pitali se, zabrinuto, ko bi mogao popraviti nastalo užasno stanje u koje je ova dobra duša zapala bez imalo krivice a, samo, u pustoj želji da bude voljena, bar, jedan jedini put u životu!
Svakako, rešenje zagonetke, držao je, ko bi drugi, nego Romeo!
Dođe i proleće, procvetaše breskve i kajsije, ali od Romea i njegove ljubavi ni traga ni glasa. Zuje radosne pčelice oko plavih, belih i rumenih cvetova. Varoški golubovi kokošari izvode mlade i uče ih da letuckaju oko krovova Opštine, ali ne ide, golupčići su teški jer su pregojeni pa često lupaju grudima o varošku kaldrmu. Mala deca u daljini puštaju zmaja. Reka M. teče. Pauci, domaći, moraju, danonoćno da pletu svilenkaste i sjajne kao srebro niti jer ih prolećni lahor odnosi u nepovrat i slaže u nečiji dubok džep. Sve se zaposlilo, sve je u brzom životnom pokretu i ludom zamahu… samo gospođica Ksenija jednako leži na velikom uzglavlju, ne može ni čaja s limunom, ni kompota sa šljivama, ne može, ništa, ne može, bogme, više, ni da živi.
Noću ga sanja! Krupnog, ozbiljnog, s blagim osmehom, s leptirom na ramenu. Kao, prilazi joj i kleči na tetinom ćilimu, moli oproštaj. Ona, tad kao teta, priskoči i traži da se izuju cipele, putevi su raskvašeni.
– Blato je svud oko nas! – kaže, u snu, teta svojim glasom kroz njena usta.
Leptir. Pa se probudi. Sveća. Samo prazan tetin ćilim, prljav od mnogobrojnih stopa varošana. I opet petli. Sedam petlova do jutra. Leptir s ramena odleti. Pa se probudi. Jutrom, crven orah muklo bije u staklo prstima gole grane. Gospođica Ksenija teško diše, plaši se da vetar ne utrči u sobu. Šta bi, onda?! Kako bi se, jadnica, odbranila?! Taj vetar je veoma snažan u proleće. On odnosi stare žene, kad zaželi.
Umrla je krajem aprila, dvadesetpetog dana. Brzo. Kao što su svi očekivali. Brzo je i sahraniše. I zaboraviše, ne sporije. Varošani se, kao na znak, listom okrenuše novom letu i novim događajima.
Neke čudne ptice s dva repa, letele su iznad varoši i ljudi su ih čitav dan lovili širokim mrežama. Jedni su govorili da su te ptice iz Afrike, drugi su se smejali govoreći da takve ptice uopšte ni ne postoje. A meso su svi jeli iako je bilo kiselo i masno.
Posle leta, ptice otperjaše, a privuče se jesen, samo je reka, ista, tekla, slap-po-slap. Kap-po-kap. Mo-ra-vi-ca.
Jednog dana, okupiše se neki varošani na verandi, kod generala u penziji Tasića. Igrali su karata i zobali grožđe s loze koja se spuštala i visila sa svih strana oko njihovih uglancanih ćela. Glavni glavonja, pa apotekar Joković, Tikica, Toma Sima, Stanislav Sp. Masadžija, gospodin Nole, neki H. P., pa nosilac zatvorske uniforme, najzad i neki putnik na putu u Bugarsku, s ribom u torbi i tojagom. Igrali su „debele svinje”. „Svinja” je, najčešće, ispadao general.
Negde pred podne, sunce se, nekako, iznad Janiora, probi između oblaka i osvetli staklenu verandu. Prizor beše kao na pozornici, a prisutni kao glumci. Sjajna svetlost obasja igrače da neki čak i bolno zažmuriše. Odjednom, kao da ga je neko bocnuo, odozdo, general Tasić naglo poskoči i, bez „pardona”, tresnu svoju sablju na sto, vazduh zatreperi, grožđe zaleprša, čaše popadaše, Ozren odjeknu, reka huknu.
– E, drustvo, da vam otkrijem jednu tajnu – reče im – ona pisma gospođici Kseniji, pisao sam, ja! Sta kazete, gospodo?! Zar nisam podlac?! E, pa, sad… Nikad nije kasno! Malo ste cekali, ali, isplatilo se! Vazno je da se otkriće ne zagubi i, podrazumeva se, seme ne padne na pogodno tle i drugi odnese nezasluzenu nagradu! Ja toliko! Uostalom, gospodo, tu vam… U stvari, kad sam… to jest!
Do večeri je tako pričao. Svi su se smejali. Glavni glavonja lično uštinu generala za debelo meso nazvavši ga lopužom.
– Ti si veća lopuža od mene, mnogo veća! – bile su njegove reči.
A mog ti generala, još iste noći, udari jedna „kapljica”, posred temena, ni „a” nije rekao. Zakoprca se na verandi, ispod fenjera, sablja ga sama poklopi. Tu sablju glavni glavonja zapakova u koverat i ostavi da se kiseli u arhivi. Za palanački muzej, jednog dana, kad se otvori.
Posle su umirali i drugi varošani. Umre i trgovac Toma Sima, ostade, zavidan niz godina, zatvorena njegova crvena radnja. Pre smrti, zovne on glavnog glavonju. Reče da je on pisao ona pisma gospođici Kseniji.
G. G. se, samo, nasmeja. Ironično. Ništa ne reče. Ko je pisao ona pisma? Ništa se ne zna.
(Najdalje, u jalovom nagađanju, mada nezvanično pa navodimo u zagradi, otišao je gimnazijski profesor pevanja Mladenović. Tvrdio je da je ona pisma, najverovatnije, slao jedan zatvorenik čiji se unjkav i uništen glas mogao, ponekad, čuti iza zidina gradskog zatvora. Kad nije mogao o slobodi, pevao je gospođici, ne pisao već, baš, pevao i onako se, da zavara trag, potpisivao, šifrom. Može biti! Ali, ko mu je pismo nosio u poštu, reci! Mogla je, samo, ptica, krišom, ispod krila mučeći se dok leti. E, pa, sad!)
Neki varošani su govorili da je sve, to, s pismima. gospođica Ksenija sama izmislila. More, narodi izmišljaju istoriju, a neće jedna činovnica!
– Ma kakva pisma?! – govorili su. – Sve je to kao one ptice s dva repa, dakle, nemoguće!
Ipak, takve ptice više nikad nisu letele iznad varoši već one stare obične s jednim repom s dva bataka, pozadi, koje su se, na sreću, opet vratile… u varoški jelovnik.
Autor: Velibor Mihić