TEŠKE IZBEGLIČKE PRIČE
Raseljena lica u Srbiji imaju težak život. Stigli su im računi za struju u iznosima od 3.000 dinara do 37.000 dinara za jedan mesec. Posle korekcije, novi računi su niži, ali razlika je dodata u sledećem mesecu za koji ponovo treba tražiti korekciju. Većina njih živi bez ikakvih prihoda, a hrani se putem narodne kuhinje.
Proleće u februaru. Po lepom vremenu lakše je ići na zadatak. Topao i prijatan vazduh, ovih dana, pokreće i inspiriše. Jednog takvog dana odlazimo u beogradsko naselje Veliki Mokri Lug radi obilaska raseljenih i izbeglih lica sa Kosova i Metohije i iz Hrvatske da bi videli kako im je u novim stanovima, izgrađenim za one koji su prethodno dugi niz godina boravili u kolektivnom centru PIM Krnjača.
Da bismo saznali kako sada žive raseljena lica, imaju li nekih problema, kakav je život u novim i boljim uslovima, uz pomoć Dragana Krstića, bivšeg direktora Hotela Božur u Prištini, koji sa porodicom još čeka da se i za njega napravi stan u Kamendinu u Zemunu, uspostavljamo kontakt sa Budimirom Maslarom, krepkim Crnogorcem iz Trebovića kod Peći.
Uznemireni računima za struju
Budimir nas je čekao i u dogovorenom terminu izašao ispred zgrade koja je uz pomoć Hausing centra, UNHCR-a i Komesarijata za izbeglice i migracije sagrađena po programu socijalnog zbrinjavanja u Velikom Mokrom Lugu. U ove stanove u novim zgradama bivši stanari PIM Krnjača uselili su se 26. oktobra prošle godine. Stanovi su veličine od po 30–50 kvadrata, a ima nekoliko i do 60 kvadrata stambenog prostora. Sve je čisto, ulazi osvetljeni. Ali čim smo ušli u stan Budimira Maslara vidimo na stolu brojne račune za struju.
Kako vam je ovde, pitam ga, i da li ste sada zadovoljni, na oko sve izgleda pristojno i dostojno čovekovog civilizovanog života.
– Da dobro je, ali sada ćete da vidite, kaže Maslar, seda za sto i pokazuje račune za struju koji su ovih dana stigli i njemu i komšijama i koji se kreću od razumnih 3.000 dinara po mesecu pa idu preko 20.000 i 25.000, a ima ih i od 37.000 dinara za samo jedan mesec?!
Pa šta se to desilo, kako je moguće da su tako visoki računi…?
– Ma znate šta, ovde su pre našeg useljenja boravili i majstori i oni su trošili električnu energiju. A ja sam uputio zahtev da se koriguju računi za koje smo ustanovili da su neosnovano visoki. I posle urađene korekcije računi su svedeni na razumnu meru ali je razlika ponovo pridodata računima u sledećem mesecu. A ovde gotovo niko nema stalnih primanja. Idem sutra ponovo da vidim šta je ovo i da se izvrši ispravka jer je ceo novembar pa i decembar bio topao i nije se mnogo trošila struja za grejanje ovih stanova niti u druge svrhe, kaže nam Maslar.
Težak život raseljenog lica: Budimir Maslar iz Peći
To ostade na tome, a kako je i gde živeo na Kosovu i Metohiji, Maslar nam ovako priča:
– Sa suprugom Radmilom i sinom Miloradom koji je 1999. bio tek dečak od 10 godina živeo sam u porodičnoj kući u selu Trebović kod Peći a pored mene u blizini živeo je brat Ranko sa svojom porodicom. Imao sam tri i po hektara zemlje i jednu malu ekonomiju od oko 500 tovnih pilića, 3 krave muzare, šest krmača i prasića… Sve su mi to zauzeli Šiptari i ne mogu da prodam, kaže Maslar koji je u Peći radio kao vozač špedicije P-Trans Peć.
A supruga Radmila bila je zamenik šefa Laboratorije Pećke pivare. Dole se lepo živelo. Pokušavao je, kaže, više puta da razgovara sa Albancem koji je ušao u njegove kuće, ali oni nude niske i neprihvatljive cene.
– Kada smo došli u Srbiju živeli smo dugo kao podstanari i na kraju se smestili u kolektivnom centru PIM Krnjača. Tamo smo živeli o državnom trošku, kaže Budimir i dodaje: E sada je druga priča, imamo svoje stanove ali sve drugo mora da se plaća. Doduše mnogima i sada donose hranu iz Narodne kuhinje jer ne rade i ne bi mogli da se prehrane da nije toga.
Ipak, sudbina Budimirove sestre, o čemu nam je odmah ispričao, bila je ona najtragičnija moguća.
– Sestra Natalija mi je za vreme rata na Kosovu i Metohiji stradala. Nestala je, a zatim sam saznao da je silovana, ubujena metkom, a posle bačena u kuću i spaljena. Tražio sam da se sve to ispita, jer sam saznao ko je to uradio, ali odgovora nije bilo, priča Maslar o ovoj porodičnoj tragediji koja je ostavila najtežeg traga.
U stanu od 30-tak kvadrata Budimir danas živi samo sa sinom Miloradom (25) jer mu je supruga pre neku godinu naprasno preminula i ostali su sami. U svom novom domu, Budimir je kupio nove i moderne stvari, nameštaj i uređaje za domaćinstvo, ali nedostaje majka i supruga Radmila. A briga, bol i sramota koju su zlikovci učinili njegovoj sestri i porodici Maslar trajno podseća na zločin.
Budimir kao član Udruženja Porodica kidnapovanih, ubijenih i nestalih lica koje vodi Nataša Šćepanović i o toj borbi i o tom traganju rad je da govori. I poziva nas da dođemo 17. marta u Gračanicu gde će, ovo udruženje, na dan pogroma Srba i srpskih manastira podsetiti javnost i još jednom uputiti poziv nadležnima da razotkriju ta zlodela albanskih terorista i zločinaca i privedu ih pravdi. Maslarov sin Milorad još nema stalan posao. Završio je srednju tehničku školu a za studije nije bilo para. Radi povremeno poslove koje nađe.
Kod Dubravke i Đura
Dok razgovaramo ko su sve stanari novih stanova u zgradama u Velikom Mokrom Lugu, građenim po Programu o socijalnom stanovanju u zaštićenim uslovima, Budimir kaže da su se iz Krnjače ovde uselili i brat i sestra iz Hrvatske, oboje visokoobrazovani, Đuro i Dubravka Maoduš, raseljena lica koja ni do dana današnjeg nisu našla stalan posao u struci. A došli su iz Hrvatske u Srbiju negde 1991. godine.
Dubravka Maoduš diplomirani je pravnik, a njen rođeni brat Đuro Maoduš je talentovan i obrazovan slikar, a diplomirao je i na Političkim naukama u Zagrebu. Danas se bavi samo slikarstvom jer sve drugo nije dalo nekih značajnih efekata pa je i Đuro bez stalnog posla. Pokušavali su da rade, povremeno se zapošljavajući, ali na tome se i završavalo. A računi stižu…
Zgrada sa stanovima za izbegle i raseljene u Velikom Mokrom Lugu
Dubravka kaže da njihov račun za struju za 21 dan iznosi 21.000 dinara i gleda u Maslara nadajući se da će on kao domaćin ovih ulaza učiniti nešto i pomoći da se računi ispravno koriguju.
– Bili smo dugo podstanari po Srbiji i znamo kakav je to život. A kada nas je jednom usred noći i po zimi gazda izbacio iz stana došli smo u kolektivni centar PIM Krnjača. Tu smo proveli nekoliko godina i evo nas ovde. Stan u Rijeci nismo mogli da povratimo. Ostao je njima, iako sam ja radeći na tome dobila dva ročišta, ali je na kraju javni tužilac rekao: „Ovde se nema šta tražit’!“. Pa je donet i zakon o oduzimanju stanarskih prava zbog navodne saradnje sa neprijateljem i tako smo ostali bez svojine, priča nam Dubravka.
U njihovom, takođe malom stanu, u jednom uglu stoji nekoliko Đurovih slika, flajeri sa pozivnicom za izložbu koju je savesna i plemenita Mila Žmukić, poverenica za izbegle i raseljene u GO Palilula, organizovala radi Đurinog stvaranja pre tri godine. Tu je i svojevsna monografija sa pričama koje je Đuro Maoduš napisao i u kojoj su zastupljene i neke njegove slike. A to su „Raspeće“, „Neprolazni prolaz“, „Zora u Lici“, „Brdo Medak“… Vidi se na njima talenat i obučenost.
Đuro rado priča o slikarstvu, jer dobro poznaje tu oblast. Veliki broj slika ostao mu je u Muzeju u Gospiću, ali nije siguran šta se sa njima desilo. Priča o njegovom likovnom stvaranju je ipak obimnija i ne može stati tek u nekoliko novinarksih redova. O tome ćemo nekom drugom prilikom.
Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo