JA PA ONDA OPET JA

Samoljublje postaje opšta odrednica savremenih ljudi i ljudskog roda. Egoistično ja o sebi samom preovladjuje u komunikaciji

 

Jedna pojava, stanje, ponašanje kod ljudi, koje je je verovatno bilo i pre više vekova, a posebno sada u zadnjih više decenija, se kao epidemija širi među ljude u duši, psihi. Jedna od osnovnih čovekovih potreba je za dokazivanjem, uspehom, pohvalom. Uporedo niko ne voli da je neuspešan, da mu ne ide mnogo od ruke, da greši da ga kude. Posledica, nažalost ima mnogo od takvog stanja a sve to dovodi, ne kod svih, do samoosuđivanja. Posledice takvog stanja su mnogobrojne a vrlo često se pojavljuju bolesti – psihosomatske. Kao moguće tu su i drugi zdravstveni probemi.

OK Samoljublje sa velikim Ja

Najčešće ljudi nisu svesni svega toga i teraju po starom, neželeći da pomognu sami sebi i nekom ko se bavi takvim slučajevima.

Jedna činjenica i vrh ledenog brega je da čovek postaje pojedinac sa velikim Ja.

Hteli mi to ili ne, svedoci smo da u privatnim razgovorima, razmenom rečenica-dijalozima, retko ko ima želju i potrebu da sasluša onog sa kim razgovaraju. Nadgornjavaju se ko će više reči, rečenica da izuste, valjda im je tada lakše, isprazne se. Samoljublje je sve prisutnije, ne razlikujući pol, rasu, religiju, starosno doba.

Više puta sam prisustvovao dijalozima, gde sagovornici samo iz učtivosti – kurtoazije pokušavaju da čuju (saslušaju) drugog ali brže bolje prelaze na; da ali Ja… Toliko su nam životi postali teški, bremeniti da ih jedva nosimo, podnosimo, te mnogobrojnim žalopojkama pokušavamoda rasteretimo svoju dušu.

Skoro sam bio učesink razgovora troje ljudi, od kojih jedan ima 93 godine, kad njegov sin reče da se otac čuje sa njegovim rođakom koji je sličnih godina. Znate oni se uopšte i ne slušaju, svako govori monolog a da ih ne zanima šta ovaj drugi priča, i to svaki put kada se nađu.

Povremeno, ranije češče, kada sam na kafi sa jednim doktorom, školskim drugom, razgovor počinje mojim pitanjem kako si i šta je novo? E tu nastaje moj problem, on počne izlagati podrobno i pojedinačno vrlo kratko, a kad počne monolog o sebi, to traje oko sat, nekad i nešto više. Na kraju svakog razgovora, monologa, priseti se da sam i ja bio, neki slučajem na kafi pa me pita a šta je novo kod tebe, a ja već 30 meseci u kolicima, kući.

Prijatelj iz Amerike javlja se veoma retko a kada se javi, znam već unapred kako će izgledati razgovor. Pozdravimo se i on prvi pita kako sam i kako su drugi, posle tog kratkog početka ja uzvraćam i obavezno pitam šta radi, sa razlogom, ali to mi uvek bude greška. Počne sa objašnjenjima koje ništa ne razumem, pa prelazi na neku njemu staru temu, kao da smo se pre neki dan rastali u nekom restoranu. Kad započne neku temu, početak je tu ali mu kraja nema. Teme su čudne, meni po ko zna koji put saslušane. Nazvao me je skoro i ne dovršivši razgovor, čekam da prođe po godinu, čak i više, da se javi kao da smo se čuli pre par dana.

Blizak rod, takođe, na privremenom radu u inostranstvu – tuđini, javi se a ko zna onu Matijinu: „Đe reče Japan, to mu dođe kao prepričana poema Razgovor” – monolog traje u proseku od minimum 30 minuta do očekivanih sat i frtalj.

Čovek je otuđen, a nenašavši samu suštinu života, nespoznavši sebe, svoje srce, te prevareni raznim ideologijama, politikom, “umetnošću”, jednom rečju hedonizmom pokušavaju da ugađenjem sebi, telu, strastima da ulepšaju život koj neumitno curi. Međutim neki ne odustaju ni u ozbiljnim, poznim godinama.

A život prolazi a šta ćemo pred sam i na samom kraju, misliti govoriti, sa čime ćemo pred Gospoda. Dobra dela kažu ljudi, to će nas opravdati. Ali ima nešto vise što Bog ceni od dobrih dela, to je trud koji smo potrošili da bi smo ga učinili, ali ima još nešto vise i od truda a to je namera-razlog-misao zašto smo sve to upotrebili – Pouka ruskog duhovnika.

 

Zoran Lazarević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: