TAKO JE, KAKO JE!
U mnogim smo “sosovima” bili, u mnogoj “kaši” se kuvali, u raznim “čorbama” se mešali i izgledalo je da nam izlaza nema. To što “spasa nam nema” – treba da nas motiviše da istrajemo, da se “domognemo obale”, da smo ponosni ljudi, u ponosnoj državi, u ponosnom narodu!
Nema! Spasa nam nema! Ali… I nećemo! Nećemo propasti!… Ubeđen sam da bi ta izreka, taj sud, ta “prognoza” – svakom strancu izgledala kao paradoks jer kako, to: nema spasa – a nema propasti?! E, Stranče, moj! To, samo, Srbin imade i može da razume – i niko drugi!
Da nam, bezbroj puta, spasa nije bilo, “priča” Istorija. U mnogim smo “sosovima” bili, u mnogoj “kaši” se kuvali, u raznim “čorbama” se mešali i izgledalo je da nam izlaza nema. Pa ipak, dolazili smo do daha, preživljavali smo – živeli dalje. I zato ističem jedan paradoks na naš način – nije nam bilo spasa, ali je bilo nas! Pa je onom našem “nema” – uspešno suprotstavljeno naše “ima” – i izvlačili smo se iz najtežih situacija.
I tako, propadali, nismo – i nećemo – sve to, samo, zavisi od nas, samih.
Jedino mi je žao što smo budućnost plaćali često ne malim žrtvama. Eh, nije ih, uopšte, trebalo biti kad ih, već, nije moglo biti manje. Srce me boli… a duša mi drhti…
Treba da se učimo na sopstvenim greškama (nisu nam potrebne tuđe, i mi ih imamo, “dovoljno”!) ali i da ne ponavljamo greške: lične, porodične, mesne, stranačke, državne… greške Istorije!
Tako ćemo ojačati, tako ćemo, ako “opljunemo” šake, zasučemo rukave, sami sebi biti najbolji “kovači” naše sreće – a ne strani fondovi, strane institucije – uzmimo se u pamet – “tuđa ruka svrab ne češe!” Molim?! Jesam li, ja, to, dobro čuo, tu odvratnu reč: korupcija?!
Čekaj, polako… zar ima korupcije kod nas?!… Pa se setih! Ima jedan…
Ima jedan naš političar koji – ja, lično, to nisam čuo ali mi se drugi kunu da jesu – kaže: “Bre, kraduckajte, pomalo, a ne… a ne lopatom!”
Pomalo?!
Pa da, treba da ostane i za one koji će posle njih doći – i oni, bre, treba da kradu od ovog naroda kom su, dosad, skoro sve, već, ukrali, ostali mu, samo, brkovi, pa i oni posni!
Nećemo propasti ako se iskoreni korupcija!
Nećemo ako svima bude dostupno da rade i zarade, ne “crkavicu” već pristojnu nadoknadu za svoj rad, nadoknadu od koje će moći da živi – ne da životari – porodica!
To što nam “spasa nema” – treba da nas motiviše da istrajemo, da se “domognemo obale”, da smo ponosni ljudi, u ponosnoj državi, u ponosnom narodu!
Tako, propasti, nećemo!
Autor: Velibor Mihić