Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NA DASKAMA KOJE ŽIVOT ZNAČE

Svetski dan pozorišta obeležava se 27. marta. Minimalna formula pozorišta je: glumac glumi, neko iz publike posmatra i oboje su svesni svoje uloge. Po Aristotelovoj „Poetici“, u pozorištu postoji 6 neophodnih elemenata: zaplet, ličnost, ideja, jezik, muzika i prizor.

 

Pozorište je, kao fenomen, bilo u velikom broju drevnih civilizacija, počev od plesa u kulurama kamenog doba. U egipatskom Abidosu su između 2000. i 1500. p. n. e. održavani verski festivali s elementima pozorišta, ali je, tek, kultura Stare Grčke definisala principe pozorišne umetnosti.

grčko pozorište

Grčki auditorijumi su bili prva pozorišta. To su bila mesta gde se diskutovalo o politici i održavani festivali u slavu bogova, posebno Dionisa, boga veselja. Aristotelovi traktati su definisali pozorište i postavili teoriju o jedinstvu radnje, vremena i mesta u dramama. Atinska dionizijska pozorišta, postala su uzor za pozorišta u grčkim kolonijama širom Mediterana. Pored auditorijuma, sadržavali su scenu na kojoj su visile slike. Tragedija, prva forma drame, pojavila se pre 534. p. n. e. Komedija je nastala oko 480. p. n. e. U početku su drame prikazivane samo jednom i, to, u okviru takmičenja.

Talija i Melpomena

Dve muze u grčkoj mitologiji se povezuju s pozorištem. Talija je muza komedije, dok je Melpomena muza tragedije.

Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale farse i pantomime.

viljem šekspir

Vilijem Šekspir, nenadmašni čarobnjak scene

U srednjem veku, pozorište je postojalo u obliku predstava koje su prepričavale biblijske priče i priče iz života svetaca. Krajem ovog perioda, pojavili su se karnevali i komadi o moralu.

Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje.

Pozorište zapadnog sveta, nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu.

Pozorište u azijskim kulturama

Pozorište u Aziji, pojavilo se oko 1000. godine p. n. e, o čem nam svedoče sanskritske drame u Indiji. U isto vreme, pozorišna umetnost se začela u Kini. Pozorište u Japanu (kabuki, no) nastalo je u 17. veku. U islamskom svetu najpopularnije izvorne pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Pozorište i književnost

Pozorište i književni rod drama su u veoma bliskoj vezi što je razumljivo. Za većinu drama je svojstveno da su namenjene scenskom izvođenju. Sama reč drama potiče od starogrčke reči za akciju (δρᾶµα). Glumci prikazuju drame na sceni u pozorištu pred publikom. Struktura dramskog teksta je prilagođena ovoj nameni (lica, scene, replike). Osnovna karakteristika drame je sukob između najmanje dva lica (ili stava, suprotnosti). Bernard Šo je u predgovoru prve knjige svojih komedija naveo: „Bez konflikta nema pozorišnog dela“.

Drama se često kombinuje s muzikom i igrom. Primeri su opera i mjuzikl.

Postoji i žanr improvizovane drame. U njoj glumci sami improvizuju razgovor.

Teorija pozorišta, značaj publike

Minimalna formula pozorišta je: glumac glumi, neko iz publike posmatra i oboje su svesni svoje uloge. Za pozorište je neophodna publika. Publika će svojom reakcijom delom uticati na predstavu.

Pozorište može imati ambiciju da daje verske, političke, sociološke ili estetske sudove. Po prirodi stvari, pozorištu priliči umetnička sloboda. Zbog svog neposrednog obraćanja publici u sadašnjem vremenu, pozorište je veoma pogodan medijum za prenošenje ideja i poruka o realnom životu i ljudima.

lorens olivije

Lorens Olivije, etalon glumačke umetnosti

Istorijski gledano, pozorište ima korene u religiji i ritualu. Glumci u drevnoj Atini su glumačkom veštinom predstavljali svet bogova i ljudi, postavljajući pitanja o svetu, ali ne nudeći odgovore. Diskusija o društvu predstavljenom kroz scensku igru, nastavlja se do danas, u različitim epohama i društvima. Pozorišna umetnost koristi reči i intelekt, ali i simboliku, slike, podsvesno. U tom smislu, pozorište je holistički živ događaj. U 18. i 19. veku u Evropi je bila uobičajena predstava o glumcu kao lažovu i iluzionisti na sceni.

Postoji čitav niz umetničkih postupaka i filozofija koji se koriste u kreiranju i prikazivanju pozorišnih komada. Oni mogu biti inspirisani duhovnošću, političkim stavom ili estetikom. Pozorište može da ispriča priču, da bude spektakl za čula, a može i da inspiriše društvene promene. Po Aristotelovoj „Poetici“, u pozorištu postoji 6 neophodnih elemenata: zaplet, ličnost, ideja, jezik, muzika i prizor.

Tri daske, dva glumca i jedna strast

Španski dramatičar iz 17. veka Lope de Vega, zapisao je da su za pozorište neophodni: „tri daske, dva glumca i jedna strast“.

Među one koji su značajno doprineli pozorišnoj teoriji, ubrajaju se: Konstantin Stanislavski, Antoan Arto, Bertolt Breht, Orson Vels, Piter Bruk i Jerži Grotovski. Konstantin Stanislavski se smatra ocem teorije pozorišne glume jer je bio prvi koji je pisao o njoj. Većina današnjih teorija, izvedena je iz njegove, bilo da je nadograđuju ili joj se suprotstavljaju.

Nušić o pozorištu

„Na pozornici se najpre digne zavesa, pa se tad odigra drama. U životu, to, drukčije biva: najpre se odigra drama, pa se, onda, digne zavesa. U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu nego gledati pozorišni komad u životu“.

Gete o pozorištu

„Ništa nije tužnije od javašluka kom se predaje pojedinac, pa i grupa ljudi; ali u pozorištu je to najgore pošto se ovde zahteva trenutno dejstvo, a ne može se sačekati neki uspeh koji će možda s vremenom sam doći.“

petar kralj i ljuba tadic

Petar Kralj i Ljuba Tadić: „Garderober“ (R. Harvud), JDP

„Pozorište je u modernom građanskom životu u kom se, zahvaljujući religiji, zakonima, moralnosti, običajima, navici, stidljivosti sputava veoma tesnim granicama značajna i u neku ruku neobična ustanova.“

„U sva vremena se pozorište emancipovalo čim je to samo moglo, a njegova sloboda ili drskost nikad nisu bile dugotrajne. Ono ima tri glavna protivnika koji se uvek trude da ga sputaju: policiju, religiju i ukus pročišćen višim moralnim gledištima.“

„Ništa za dobrobit pozorišta nije opasnije nego da uprava bude takva da je se lično ne tiče da li će prihod na blagajni biti veći ili manji, pa može živeti u bezbrižnoj izvesnosti da će ono što je tokom godine nedostajalo u prihodima na pozorišnoj blagajni biti nadoknađeno iz nekog drugog izvora…

Doduše, ne treba zahtevati da pozorište u gradu kao Vajmar treba samo sebe da izdržava i da nije nužna godišnja dotacija iz vladareve blagajne.“

Izvor: Sr.wikipedia.org, Blic.rs

Priredio: Velibor Mihić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: