Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Vladeta Jerotić: Šta čovek najčešće skriva?

„PERSONA“ I „SENKA“

Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugom, s opravdanim pitanjem: Kako?

 

Prenatalna psihologija tvrdi da, u toku devetomesečne trudnoće majke, ne deluje samo majka na fetus već i da fetus deluje na majku. Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće.

stid

Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno, uvek šta želi.

Ova detetova saopštenja, i kad odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže dok dete odrasta, njegova saopštenja, češće su neverbalna i zato iskrenija i ona prava, nego kad, kasnije, počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno. Većina ljudi nikad ne nauči da se pravilno služi rečima jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama (osećanjima), čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Na žalost, često, verbalno izražavanje ljudi, pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.

Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je, obično, žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i mislen svet, za razliku od ekstravertovanih kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugima.

Bitno je pitanje šta, zapravo, ljudi kažu jedni drugima, pri čem nije svejedno kom se saopštavaju; možemo sad da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka, odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje, onda, nije daleko od laži.

Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? To je onaj sadržaj, najčešće emotivan, ali i mislen (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu, to, da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji su agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”) skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).

Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kad to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom? Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jest, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozan filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).

Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!

Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svog čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.

Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto, bar, ne ostane čitavog života čovek-putnik (homo viator) jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete, i Dostojevski, i, donekle, i Niče.

Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kad sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe čitavog života drugom – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do tog stepena dolazimo, samo, preko delfijskog ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe!“ Tad smo, tek, na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara već uvek na nov način otvara.

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: Srpskenovinecg.com

Priredio: Velibor Mihić

Ostavite komentar

Ostavite komentar