Duhovnost

Duševni nemir i razmišljanje o njegovom prevazilaženju

BURA U DUŠI IMA SVOJE SMIRENJE

Svi vide da je sve manje mira u svetu, a predhodno u samom čoveku, jer sve prethodi od pojedinca. Nije od velikog značaja kojeg smo roda i porekla, statusa, titula… Duševni nemir je sve veći jer se čovek pouzda u sebe i u druge, a na Boga i ne pomišlja. Kada dođu velike nevolje, tek tada se sete da Boga ima.

 

Za one neverujuće to je razumljivo. Tražimo vrlo često pomoć ili savet od pogrešnih osoba, lažnih prijatelja, psihijatara i vrlo često bivamo u još goroj situaciji. Svoje probleme, po slabosti našoj prenosimo drugima koji su možda u još većim i komplikovanijim.

duševni nemir

Rastrzani, nespokojni, nervozni ili puni gordosti sa velikim egom, ne mogu nikom pomoći. Samo smiren, iskusan čovek koji zna za molitvu može malo ili puno pomoći. Na žalost mnogi iz tih razloga menjaju posao, partnere, stanove pa i zemlje boravka, tražeći sebi rešenje, mir, spokoj, tišinu, ali ne nalaze je. Neki vernici odlaze od manastira do manastira, od jednog duhovnika do drugog, no samo kratkotajno na korist.

Sva ta bežanja i traženja uglavnom su bez trajnijeg rezultata i uspeha. Tražeći probleme skoro ih samo tražimo izvan nas, samo da ne zagrebemo unutra. Dođe svakom taj trenutak, kada ga Gospod pozove na svoj način. Promisao, no na žalost mnogi to ne primete, ne prepoznaju i nastavljaju po starom. Ja znam šta je za mene korisno, najbolje („Po plodovima njihovim poznaće te ih“, Matej 7, 15-20).

Kada se jednom duh probudi iz sna, teško ga je tada zaustaviti. Glad duhovna, koja je prirodna, traži hranu kao novorođenče. Stalno je gladan ovog puta duhovne hrane i ne traži više toliko telesne; tada ne može da razume one druge koji su bez duhovnih plodova, a stalno su gladni telesne hrane.

Telesna hrana je veliki neprijatelj duha čak i onima koji su po gradovima i selima, a žive hrišćanski. Velika je to strast, črevougodije, stomakougađanje. Skoro da nema televizije koja u svom programu ne promoviše razna jela, kuhinje i pića, a sve u slavu njegovog veličanstva – stomaka.

Primer je da su neki Sveti ljudi prebivajući u stalnoj molitvi (bezmolviju) sa jako malo hrane očistili svoje telo i duh. Molitva im je bila najveća hrana i što reče Patrijarh Pavle: “Najbolje je deco ništa ne jesti”.

Kada se takvi duhovni gorostasi presele iz ovozemaljskog života u život večni, njihovo telo dugo ne odaje loš miris-smrad. Creva su im čista, očiščenja od otrova, truleži hrane koja je nesvarena ostala u crevima. Nema ništa vrednije od mira u duši.

“Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?”.

Autor: Zoran Lazarević

Ostavite komentar

Ostavite komentar