GUSLAMA
Sjajni hrame, u kom Srbin čuva
Svoje ime, svoj amanet sveti,
Oj vi gusle od javora suva,
Vašem zvuku moja duša leti!
.
K’o blagoslov, što sa neba bdije,
On je sila, što mi srce žari;
S tankih struna, kad se nebu vije,
Čujem usklik sokolova stari’.
.
Čujem glase sa kosovskog groblja,
Što ih tajno svete sjenke zbore;
Čujem jauk potištenog roblja,
Kome rane sve bivaju gore…
.
U njemu je sve, što Srbin želi,
Jer u želji srpskoj se i zače:
Je l’ veseo, Srbin se veseli,
A kad cvili, tad i Srbin plače.
.
On je duša, kojom Srbi dišu
I v’jekovi srpskih pokoljenja;
On je knjiga, u kojoj se pišu
Naši jadi, naša iskušenja…
.
On je slovo, što leti bratimstvom,
U kome se srpski genij budi;
On je putir, iz kog’ se jedinstvom,
Pričešćuju Srbinove grudi.
.
Oj, kad guslar tanano prevuče,
Koji Srbin ne osjeća žarko?!
Ta guslama sve se silno vuče,
Iz njih zbori: Lazar, Miloš, Marko…
.
A što glasi besmrtnika vele,
To je vjesnik, što se vjerom kune:
Da će skoro svjetlost zore b’jele
Zlatit’ alem Nemanjića krune…
.
Pa nek’ stiže, nek’ se pak’o diže,
Nek’ još bude i višijeh zala:
Srbin neće pokleknuti niže
Dok je Srbu srpskijeh gusala!
.
Biće dana, već se zračak javlja,
„Doće hora, koja doći mora!“
A s gusala horiće se slavlja
Uz molitvu dečanskijeh zvona!…
.
20. februar 1896.