IKONOPIS I KOSOVO KAO INSPIRACIJA
Mi Kosovo i Metohiju živimo i dišemo. Poznavanje remek-dela sa tog područja Srbije veoma mi pomaže u stvaranju. Ovo vreme je i vreme novog ikonoborstva. Površna i pogrešna shvatanja ikone veoma su široko rasprostranjena, pa nam se na veoma perfidne načine plasiraju neke „religiozne slike koje nisu ni blizu onoga što ikone zaista jesu“.
Jelena Hinić pripada pravim ikonopiscima koji ne vole da ih mnogo hvale, ali joj dela neumitno govore o visokim vrednostima umetničkog i stručnog rada. Ona nam iskreno, spontano i kritički govori o ikonopisu danas i Kosovu i Metohiji kao njenoj izvornoj inspiraciji.
Šta za Vas predstavlja ikona u duhovnom, likovnom i teoretskom smislu?
– Problem savremenog doba upravo je sadržan u Vašem pitanju, u onom „za Vas“, odnosno „za mene“. Pogrešno je nastojanje da se ikona shvati individualno, kao da se radi o nekom profanom predmetu, odevnom npr, jelu ili komadu nameštaja. Ikonu je neophodno pojmiti i primiti ispravno. Lični odnos se, pak, uspostavlja sa onim ko je na ikoni prikazan: „Šta za mene predstavlja odnos sa Bogomajkom, sv. Nikolom itd.“ Zbog toga se i događa da danas mnogi, inače nadareni umetnici, ikone slikaju na pogrešnim osnovama, razmišljajući o svom odnosu prema ikoni, a nemajući živi odnos sa ličnošću koju predstavljaju. Dakle, ne „za mene“, već, mislm, za svakog i za sve, ikona bi trebalo da predstavlja propoved, svedočenje o spasenju. Ikona počiva tj. proishodi iz tajne Ovaploćenja Boga i bogolikosti, ikoničnosti samoga čoveka Bogom stvorenog. Ona je izraz poštovanja i slavljenja Boga, a ujedno i poštovanja i slavljenja Bogom darovanog dostojanstva i bogolikosti čovjeka, stvorenog po božanskom Prvoliku-Hristu, koji je “Ikona Boga nevidljivoga“.
Kada ste i kako spoznali želju za ovim svetim slikarstvom?
– Moje umetničko sazrevanje je nekako spontano krenulo. Posle srednje umetničke škole „slučajno“ sam se srela sa tehnikom ikonopisa. To su zaista bili pionirski pokušaji i u duhovnom i u tehnološkom smislu ali, kako to obično biva, stvari su same krenule da se razvijaju. Upisala sam Akademiju Srpske Pravoslavne Crkve za umetnost i konservaciju i kada sam završila poslednju godinu studija nastavila sam da se bavim ikonopisom, dok je svetovno slikarstvo nekako spontano ostalo sasvim po strani.
Ikonostas crkve Uspenja Presvete Bogorodice u selu Ražana, rad Jelene Hinić
Kažu da svaka pesma, negde u dubini, treba da podseća na molitvu a svaka slika na ikonu?
– Kada je o ikoni reč, nema sumnje, jer je tako već na etimološkom nivou: reč „ikona“ na (staro)grčkom i znači „slika“. Danas je smisao nešto uži i odnosi se na sveštenu sliku u okviru hrišćanske religije, i to mahom pravoslavne denominacije. Štaviše, uglavnom je svedena na portretnu sliku, dok su se nekada pod ikonom podrazumevali i mozaik i freske i reljefi na zidu. U svetlu vašeg pitanja, ja verujem da ikona i molitva povezuju čoveka sa Bogom , kroz komunikaciju a suština našeg života je upravo približavanje Bogu i opštenje sa Njim.
Posvećeni ste prvenstveno ikonopisanju Svetih Srba. Kakvu poruku šaljete svetu s obzirom da su Vaše ikone izlagane i na svetskim izložbama kao što su bile: najveća izložba savremenih pravoslavnih ikona na svetu pod naslovom „Ikone Balkana“ u Norveškoj 2012. godine, zatim u pariskom sedištu Uneska 2006. godine?
– Izložba posvećena svetim Srbima u velikoj meri je obeležila moj rad, ali se on ne zasniva samo na slikanju Svetih Srba. Ikone, imaju sopstvenu i univerzalnu poruku, poruku koja ne zavisi od svetitelja koji je na njoj predstavljen, jer svaki svetitelj bilo koje nacionalnosti je Hristov i on nas upućuje na Hrista. Ikone su izraz poštovanja Boga i Bogom danog dostojanstava izobraženog svetitelja. Ako sam svetim Srbima posvetila posebnu pažnju, to sigurno nije iz razloga da se, kao Srpkinja, pred svima hvališem koliko je to svetitelja moj narod dao. Dva su prava razloga: prvi je, nesumnjivo, moj dug i zahvalnost prema njima što su svoje živote preobrazili u podvig i što i mene i moju naciju predstavljaju i zastupaju pred Gospodom; drugi je želja da pripadnike svog naroda podsetim na to i ohrabrim u iskušenjima ovih teških vremena, koja će lakše izdržati znajući da nisu sami, sa pogledom na lica svojih svetih predaka i sa molitvom koju im posredstvom ikone mogu uputiti.
Jelena Hinić rođena je u Beogradu 1972. godine gde živi i radi. Diplomirala je slikarstvo na akademiji Srpske Pravoslavne Crkve za umetnost i konservaciju kao i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Član je ULUPUDS-a. Učestvovala je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu i dobitnik je više nagrada za ikonopis. Samostalno izvela ikone za nekoliko ikonostasa i više pojedinačnih ikona za razne manastire i crkve. Autor je 60 ikona srba svetitelja, koje su predstavljene u galeriji Etnografskog muzeja 2005. godine, velike ikone Svetog Nektarija Eginskog za Onkološki institut kao i velike žitejne ikone Prepodobnog Teoktista za manastir Đurđevi Stupovi u Rasu. Ujedno se bavi i pedagoškim radom i angažovana je kao docent na akademiji SPC.
Kojim stilom radite i kakav je Vaš stav o novinama u ikonopisu?
– U ikonopisu su pravila vrlo stroga i smislena, ali je i sloboda velika, ukoliko se, po rečima apostola Pavla, upotrebljava „na korist“. Svakim proteklim vekom pravoslavne umetnosti obogaćivao se spektar mogućnosti i načina izražavanja večitih istina, te je današnji ikonopisac u prilici da svoje uzore bira iz ogromne riznice, a da pri izboru ne pogreši. Svakako nastojim da slikam u skladu sa predanjem, što će reći da nikada namerno ne nastojim da unesem neke „svoje“ novine, po svaku cenu. Nalazim uzore u najlepšim ikonografskim primerima renesanse Paleologa (kraj 13. i prva polovina 14. veka), verovatno zato što to najviše odgovara mom ličnom senzibilitetu. Mada, opredeljenje za te uzore ima i svoje istorijsko utemeljenje: kada je 1557. godine obnovljena Pećka patrijaršija (kao institucija) pod Turcima, stvorena je živopisačka radionica koja se zasnivala baš na tom stilu. Spontano, ali verovatno ne slučajno, ispalo je da se i ja oslanjam na iste uzore. Ali to nije obavezujuća kategorija: važno je znati da se može menjati stil, način slikanja, kolorit. Međutim, ono što je nepromenjivo je ikonografski tip, jer inače ikona gubi svoju prepoznatljivost, a time i funkciju.
Kako ste razmišljali o pokušaju politike Prištine da Kosovo uvede u Unesko i da otme srpsko pravoslavno hrišćansko nasleđe pod preimenovanim nazivom „kosovski spomenici kulture“?
– Mi kao narod treba, pre svega, da se usredsredimo na to šta mi možemo da uradimo da obnovimo u sebi odnos prema našoj veri, tradiciji i kulturi. Istovremeno, nadajmo se da će diplomatija naše i zemalja koje su nam naklonjene imati uspeha u borbi na međunarodnom planu. Očigledno je da smo sami veoma doprineli poziciji u kojoj se naš narod i naše svetinje na Kosovu i Metohiji nalaze, ali prirodu tih grešaka moramo pažljivo istražiti i precizno odmeriti, kako se nešto slično ne bi ponovilo i kako bismo u potpunosti jednoga dana povratili sve što je naše. Ne sumnjam da će tako biti, ali istovremeno znam da se to može desiti samo kada to zaslužimo. Što se tiče onih koji uzurpiraju naše blago i baštinu, jer ih trenutno kontrolišu, Gospod je pred njih postavio veliko iskušenje i pred njima je još teža borba nego što je naša, da odole izazovu potpunog prepuštanja laži, zlu i uništenju.
Umetnost ikone je jasna i konkretna, očišćena od svega sporednog: Jelena Hinić
Koliko Vas u umetničkom pa i pedagoškom radu inspiriše i motiviše Kosovo i Metohija?
– Malo je reći da je taj uticaj veliki, pa čak i presudan. Mi Kosovo i Metohiju živimo i dišemo, te je uzaludan svaki pokušaj da se analizira uticaj tog našeg duhovnog srca na pojedinačne aspekte života. Naravno da mi poznavanje remek-dela sa tog područja Srbije, kao slikaru i istoričaru umetnosti, veoma pomaže u stvaranju.
Ima umetnika koji smatraju da kanonski ikonopis sputava umetničku slobodu?
– Ukoliko posmatramo stvari sa tačke slikara koji nema uvid u duhovnu dimenziju ikone, može se reći da je tako. Ipak ikona ne služi umetničkim ciljevima iako je potrebno da najviši umetnički standardi budu ispoštovani. Ikona je jasna, konkretna i očišćena od svega sporednog, pa nema potrebe da umetnik na njoj prikazuje svoje fantazije, jer se time skreće pažnja sa lika i umanjuje značaj svetitelja koji je na njoj izobražen. Da i ne govorim o ekstremnim slobodama, koje bi događaj ili ličnost na ikoni učinili neprepoznatljivim, jer bi se u tom slučaju radilo o ilustraciji čiste neistine.
Kao i onih koji za ikonopis kažu da je kao „strip“?
– Bilo je nekih perioda u kojima je nastajalo fresko-slikarstvo (pa i ikonopis) koje danas zaista podseća u nekom smislu, ne samo na strip, već i na film. Suština je u naopakom pogledu na ceo problem: ne može ikonopis ličiti na strip, ali strip može na ikonopis. I što savremeni strip više liči na ikonopis (u svom suštinskom smislu, bez obzira na sadržaj i konkretan stilski postupak) – to je bolji. Radi se o dramskoj kondenzaciji, temporalnoj sublimaciji i prostornoj transformaciji, koju i prava ikona i kvalitetan strip moraju imati. Dakle, opasnost je samo ako neko uzme kao uzor loš strip, pa slika ikonu. Naprotiv, ako se neko ko poznaje pravila ikonopisa upusti u stvaranje stripa, teško da će omanuti.
Utisak je da je krajem prošlog i na početku ovog veka došlo do porasta interesovanja za ikonu i ikonopis?
– U nekom smislu jeste, ali moramo biti svesni da je ovo vreme, u isti mah i vreme novog ikonoborstva. Površna i pogrešna shvatanja ikone veoma su široko raprostranjena, pa nam se na veoma perfidne načine plasiraju neke „religiozne“ slike koje nisu ni blizu onoga što ikona zaista jeste. Obnova je u neku ruku prisutna, ali potrebno je sagledati smisao ikone i proniknuti u suštinu njene uloge u našem hrišćanskom životu, ne tretirati ikonu kao dekorativni element crkvenog enterijera.
I na kraju, ikona kao čuvar nacionalnog i verskog identiteta Srba?
– Odnos prema ikoni odraz je odnosa prema tom verskom identitetu, a, sa druge strane, prisustvo pravih ikona, njihovo posmatranje i molitva pred njima, taj identitet osnažuju. Nacionalni momenat je tu sekundaran, ali neizostavan, još od besede svetog Save u Žiči. Ikona je deo velike scenografije, na pozornici u čijem je središtu čovek, kome je zadatak da se upodobi Bogu. Bez ikona, ambijent te drame svakako je siromašniji, a podvig svakog pojedinca veoma otežan.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić