Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

UZBUDLJIVI DUH CENTRALNE AMERIKE

„Pura Vida“ (čist život) – najčešća je fraza koju ćete čuti ako je Kostarika zemlja kojom putujete. Ovo su reči kojima se Tikosi, kako Kostarikanci sebe nazivaju, pozdravljaju, požele dobrodošlicu, dočekuju i ispraćaju svoje goste. Ali Pura Vida nije samo prazna reč ili fraza, to je način razmišljanja, način života i recept za sreću, i dugovečnost, jer uprkos tome što nemaju puno, Tikosi su ubrajaju među najsrećnije ljude na planeti sa prosečnim životnim vekom dužim od sedamdeset godina.

 

Iskren da budem, nisam puno razmišljao o Kostariki sve dok od nekolicine prijatelja nisam slušao samo reči hvale. A onda sam rešio da provedem dve nezaboravne nedelje među njenim prirodnim lepotama i uverim se u njih.

kostarika

Sleteo sam u San Hoze (San Jose), prestonicu od nekih tri stotine hiljada stanovnika. I odmah da kažem, od svega što sam u ovoj zemlji video, glavni grad mi se najmanje dopao i iskoristio sam ga samo kao početnu stanicu u koju sam morao da sletim da bih išao dalje. Ali, i tu sam pronašao neke zanimljivosti.

kamene lopte

Kamene lopte iz provincije Diquis

Nacionalni Muzej smešten je u samom centru San Hozea, u ostacima nekadašnje kolonijalne tvrđave i svakako ga vredi obići. Naročito zato što se u njemu pored eksponata iz pretkolumbovskog i postkolumbovskog perioda nalaze i čuvene kamene lopte iz provincije Dikis (Diquis). Sagradila ih je za sada nepoznata civilizacija i niko ne zna čemu su zapravo služile, ali ove misteriozne kamene sfere danas predstavljaju jedan od nacionalnih simbola Kostarike.

Za javni prevoz u Kostariki imam samo reči hvale. Za svega nekoliko dolara možete lokalnim autobusima stići sa kraja na kraj zemlje. A to je u jedno i način da osetite kako lokalni ljudi žive, upoznate se sa njima i istinski osetite njihov duh i prirodu.

A Kostarika i Tikosi odišu spokojem, veseljem i opuštenošću. I zato sledećeg jutra, lokalnim trošnim autobusom iz San Hozea nastavljam ka vulkanu Arenal i tropskoj šumi Monteverde. Posle skoro četvoročasovne vožnje kroz prelepe planine, stižem do malenog mesta u podnožju vulkana. Na svega par ulica sve vrvi od turizma!

arenal

Vulkan Arenal

I tu saznajem da ujutru rano mogu na celodnevnu turu i uspon na vulkan Cero Čato (Cerro Chato). Naime, Arenal i Cero Čato nalaze se jedan pored drugoga, s tim što je Arenal daleko veći i aktivan je, pa je penjanje na njega zabranjeno. Odmah do njega nalazi se manj i neaktivni Cero Čato, sa prelepim planinskim jezerom smeštenim u dnu nekadašnjeg grotla.

I već narednog jutra uz pratnju vodiča krećem na uspon. Uspon do vrha je prilično zahtevan i potrebno je celo pre podne, ali je nagrada koja vas čeka neverovatna! Jezero koje se nalazi u dnu viđa se samo na filmovima. Malo, vulkansko jezero zelene boje, potpuno neuređeno, netaknuta divljina, uz obavezno kupanje, naravno! A posle celodnevnog pešačenja po džungli, u podnožju vulkana čeka vas noćno kupanje u termalnoj reci čija voda odgovara nekoj vrsti prirodnog đakuzija. Pravi raj za izmorene mišiće i nažuljane tabane posle celodnevnog uspona.

cero čato

Jezero u podnožju vulkana Cero Čato

Vec sledećeg dana nastavljam dalje i to ka Pacifičkoj obali. Kostarika izbija na dva okeana, Atlantik i Pacifik, a ja se, malo lokalnim autobusima malo trajektom upućujem ka poznatom mestu Montezuma.

Montezuma me najviše podseća na izgubljeni raj. Mali gradić od svega nekoliko ulica u kome je svaka kuća hotel, hostel, restoran ili prodavnica živi uglavnom od turizma, ali u totalno drugačijoj atmosferi. Turista, čini mi se, nema previše, sve je opušteno, ljudi relaksirani, okrenuti više ka uživanju i mirnom životu nego trci za novcem. Mir, spokoj, šetnje plažama i zalasci sunca nasuprot turistićkoj buci i ludom noćnom životu. I naravno, čuveni vodopad Montezuma do koga se dolazi posle polučasovnog pešačenja kroz džunglu i planinsku reku.

montezuma

Ulica u gradiću Montezuma

U Montezumi sam ostao nekoliko dana, a onda se, da bih uštedeo na vremenu, brzim gliserom prebacujem na drugu obalu, u nacionalni park Manuel Antonio.

manuel antonio

Zalazak sunca u Manuel Antoniju

O prirodnim lepotama Kostarike najbolje svedoči činjenica da je četvrtina njene teriorije pretvorena u nacionalne parkove. Od kako je 1972. godine proglašen za nacionalni park, Manuel Antonio spada u najmanje nacionalne parkove po svojoj površini, ali je zato najposećeniji. Od 2011. nalazi se na Forbsovoj listi 12 najposećenijih nacionalnih parkova na svetu i svake godine obiđe ga na stotine hiljada turista.

A ja tu nailazim na hostel Vista Serena sa neverovatnim pogledom na more i gostoljubivim domaćinima. I tu ostajem celu nedelju. Posećujem nacionalni park, a ostatak vremena provodim opuštajući se na kilometarski dugim plažama oko parka, ispijajući koktele u lokalnim barovima i družeći se sa lokalnim stanovništvom. I ne propuštam izlaske i zalaske sunca sa terase najboljeg hostela u kome sam ikada odseo!

Putnik sam, volim da putujem više od svega i retko kada poželim da se vratim na isto mesto. Na posletku, svet je toliko veliki i nikada dovoljno vremena za nova putovanja, pa zašto bih se vraćao?! Ali Kostarika je mesto na koje sam poželeo da se vratim. Lepota ove zemlje i sreća ovih ljudi učini da se osetite kao da oduvek pripadate ovom raju. I to će vas osećanje zauvek terati da poželite da se vratite!

Pogledajte video zabeležen sa ovog nezaboravnog putovanja!

Autor: Predrag Rudović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: