Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Samoubilački napadi i ko su teroristi samoubice i kamikaze

UMIRU DA BI UBIJALI

Samoubilački napadi su najradikalniji oblik terorizma. Prvi su počeli da ih koriste Japanci kao kamikaze tokom Drugog svetskog rata. Sada su to islamski teroristi samoubice. Za sve njih potrebna je dobra psihološka priprema.

Abdelhamid Abaud živeo je nekoliko dana duže nego što je zamislio. Pretpostavljao je da će biti ubijen na dan napada u Parizu, 13 novembra 2015. Abaud je bio vođa terorističke grupe koja je izvela simultani napad na goste nekoliko kafea i restorana u Parizu. Duševno se pripremio na razmenu vatre sa snagama bezbednosti, računajući da će pri tom poginuti. Ali suprotno svim pretpostavkama i računicama, uspeo je da pobegne da bi ga nekoliko dana kasnije specijalci pronašli i ubili u pariskom predgrađu Sen-Deni.

Samoubilački napadi - kamikaze i bombaši samoubice
Parada bombaša samoubica

Abdelhamid Abaud bio je pripadnik najmlađe generacije islamista-samoubica koja se potpuno razlikuje od prethodnika. Abaud je Belgijanac marokanskog porekla. Pre nego što se priključio terorističkoj organizaciji „Islamska država“, iza sebe je imao višegodišnju karijeru sitnog kriminalca. Dosta vremena je proveo u zatvoru i tu je upoznao ekstremiste-sunite. Pod njihovim uticajem se i radikalizovao. Bio je to početak smrtonosnog i istovremeno banalnog životnog puta, karakterističnog za mnoge mlade džihadiste i potencijalne atentatore-samoubice.

Terorizam kao nešto prestižno

Francuski sociolog Farad Kosrokavar, autor knjige o radikalizaciji mladih džihadista, u francuskom listu „Mond“ opisuje njihovo okruženje. „Radi se o krugu prijatelja koji se inspirišu podvizima organizacije kakve je Al Kaida ili IS, a koja želi da obnovi propali kalifat“.

„Cilj IS je“, piše francuska antropološkinja Dunija Buzar za „Mond“, „u banalizaciji zločina i mučenja. To se radi svjesno, kako bi se poremetila moralna ravnoteža mladih ljudi i dovela u disbalans.“

Kamikaze i njihova psihopatologija

Čak i u nihilističkom obliku (nihilizam – pogled na svet i ljudsku egzistenciju bez ikakve svrhe i značenja prim.red), banalizacija zla ispunjava preduslov bez kojeg samoubilački atentati nisu zamislivi – a to je psihološka obrada budućeg samoubice. U 20. Veku atentatori-samoubice prvi su se put pojavili u Japanu – kao kamikaze tokom Drugog svetskog rata. Američka premoć na Pacifiku bila je toliko velika da je japansko vojno rukovodstvo došlo do zaključka da je neprijatelja moguće zaustaviti jedino samoubilačkim akcijama pilota. Poslednje ratne 1945. godine, Japanci su raspolagali sa 2.200 pilota-kamikaza. Njihovi samoubilački letovi su na Amerikance imali kobne fizičke i psihološke posledice. Njihovi napadi bili su zaustavljeni tek bacanjem atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945. Time je Drugi svetski rat na azijskom kontinentu bio odlučen i okončan.

Većina pilota – ako ne i svi – dobrovoljno su se žrtvovali. Spremnost na takvu žrtvu, kako piše novinar Džozef Krojtor koji je napisao sveobuhvatnu studiju na temu samoubilačkih atentata, zasnivala se na principima japanske kulture: verovanju u šintoističke bogove (šintoizam – staza bogova, do kraja Drugog svetskog rata imao je status državne religije u Japanu), u patriotizam, vernost i odanost japanskom caru i budizam. „Samožrtvovanje u sebi sadrži ono što se u budizmu označava kao malo ja ili smanjenje ega u korist nečega uzvišenog“, objasnio je još početkom 20. stoleća jedan budistički sveštenik.

Priprema za napad

Japanci su bili ti koji su samoubilačke atentate uveli u arapsko-muslimanski svet. U maju 1972. u Izraelu je izvršen prvi veći teroristički napad. Tri Japanca, članovi „Japanskih crvenih brigada“ su na aerodromu Ben-Gurion ubili 26 ljudi, a ranili 80. Atentat su planirali zajedno sa „Narodnim frontom za oslobođenje Palestine“. Taj atentat bio je prvi u nizu mnogobrojnih samoubilačkih atentata, počinjenih sa raznim motivima, kako u Izraelu, tako i u drugim zemljama regiona Libanu, Iraku ili Iranu.

Atentatori samoubice, kako piše američki politikolog Robert Pejp u svojoj knjizi „Umiru da bi pobedili: Strateška logika terorizma samoubistvom“, nisu ljudi koji su se pogubili: oni dobro znaju šta rade. Jedino što su im potrebni obredi, rituali kako bi se pripremili i stabilizovali. U kontekstu Bliskog istoka, ta teza je potvrđena kako kod verski-motivisanih, tako i kod sekularnih samoubica.

„Lanac smrti“

Verske samoubice – bilo iz redova palestinsko-sunitskog Hamasa ili libansko-šiitskog Hezbolaha – oslanjaju se na odgovarajuće sure iz Kurana. „Ne misli da su oni koji su ubijeni na božijem putu, mrtvi“, kaže se u trećoj suri. „Oni su s Bogom – živi i zbrinuti“. Ovim, ali i drugim citatima pune se glave budućih atentatora-samoubica još u obdaništu i školi. Sekularni „Fatah“ je s druge strane igrao na kartu samožrtvovanja i ideala mučenika. I jedna i druga organizacije propagirale su samoubilački atentat preko knjiga, sportskih manifestacija, raznih ceremonija i kulta koji su gradili oko poginulih samoubica. Danas je internet jedan od najvažnijih medija za đirenje samoubilačke ideologije.

Napadi u Parizu pokazali su sa kako banalnim idejama mladi ljudi mogu da se pokrenu na tako nešto. Odvratiti ih od toga, mnogo je teže. „Radikalizovani mladići ideološki opijaju jedni druge“, ističe antropološkinja Dunija Buzar i zaključuje: „Oni tako i sami pletu lanac smrti“.

Kersten Knip

Izvor: DW.de

Ostavite komentar

Ostavite komentar