Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Sve Dučićeve ljubavi

BILO IH JE SA SVIH STRANA

Pesnik Jovan Dučić, kao što je to obično slučaj sa pesnicima, bio je zaljubljive prirode. Dučićeve ljubavi bile su deovojke poput kćeri bogatog trgovca, jedne vatrene Mađarice, kao i udate rimske plemkinje… Ipak, na kraju je ostao potišten i sam, daleko od otadžbine.

 

Kad god dođem u Hercegovinu odem na Crkvinu, brdašce iznad Trebinja, gde se nalazi hercegovačka Gračanica u kojoj počiva pesnik Jovan Dučić. Odatle se pruža impresivan pogled… Trebišnjica vijuga gradom, a „Jablanovi samo visoko u zraku šume, šume čudno, drhću u svodu”.

dučić

Samo pesnik-perfekcionista, kakav je Dučić bio, mogao je da odabere takvo mesto za svoj večni počinak. U svom testamentu napisao je da želi da bude sahranjen na brdašcu iznad Trebinja, u crkvi nalik onoj kosovskoj Gračanici, sa jedinim natpisom: Jovan Dučić pesnik. Sudbina pesnikova bila je „i svetla i plodna” i puna „mračnih zavera zamukle samoće”. Skončao je u Americi 1943. godine.

Na početku Drugog svetskog rata, u Lisabonu, ukrcao se na poslednji brod koji je išao preko Atlantika. Kao izbeglica proveo je svoje poslednje dane kod svog rođaka Mihaila. A gde je sve za života bio i sa kakvim ženama, lepoticama „taj astralni i večni nomad”. E, to je za priču… Govorio je da se sa ženama treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju… Bežeći od neprijatelja. Službovao je u Bukureštu, Sofiji, Atini, Budimpešti, Beču, Ženevi, Parizu, Rimu, Madridu…

Njegova prva velika ljubav bila je Magdalena Maga Živanović, kći bogatog trgovca iz Bijeljine. Upoznali su se na jednoj Svetosavskoj svečanosti.

„Pojavila se poslednja u kolu, lepo obučena, u ruci je imala belu maramicu, a pamtim i njene male, male crvene papuče u kojima je igrala”, sećao se Dučić. Tajno su se verili, ali njen otac kada je saznao nije dozvolio da se njegova ćerka miljenica uda za siromašnog učitelja, „kuferaša i deklamatora iz bijelog svijeta”, kako je govorio za Dučića. A onda ga je snašla i druga nevolja. Upala mu je policija u stan, pronašla dve pesme sa rodoljubivim sadržajem i po nalogu tadašnjeg Zemaljskog suda u Sarajevu zauvek je proteran…

U Pešti, vatrena Mađarica poklonila mu je kuću, koju je on galantno ostavio državi. Ta kuća je sada ambasada Srbije u Mađarskoj. U Rimu se tajno sastajao sa princezom Dona Anđelom, lepoticom i plemkinjom, upola mlađom od njega, nažalost, bila je udata. Udata je bila i lepa Vranjanka. „Kad sam te ugledao srce mi je stalo, Jovanka Jovanović udata Todorović… Bože šta me snađe”, rekao je Dučić kad je upoznao Jovanku. Zaljubljena Jovanka pobegla je kod Dučića u Sofiju, gde je tada službovao. Ucveljeni muž, u tadašnjem „Malom žurnalu”, objavio je otvoreno pismo ministru Milovanoviću. Bio je to nezapamćen skandal koji je Dučića umalo koštao diplomatske karijere. Kao i svaka velika strasna ljubav i ova ima tužan kraj. Izgubili su sina, tragično. Posle toga razišli su se i nikada se više nisu videli. Zanimljivo, Jovanka je postala glumica, igrala je u Zagrebu, a kao član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu otišla je u penziju.

Daleko od otadžbine, potišten, ostao je sam. „U strahu pred svima, sam u svom sopstvenom telu… Sam, prokleto sam…”. Govorio je: „Najveći čovekov problem je spokojstvo… Spokoj u životu…” To je oduvek tražio i nikada nije našao… „A čoveku je potrebno tako malo da bude srećan, a sto puta manje da večno pati.”

Autor: Nebojša Kundačina

Izvor: Politika.rs

Ostavite komentar

Ostavite komentar