Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DVA PSIHOLOGA – DVA POGLEDA

Usklađivanje zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom zemalja članica Evropske unije i s Konvencijom o pravima deteta donelo je i značajne izmene i dopune Zakona o porodici. Neki od zanimljivih delova zakona su mnogo veća zaštita deteta od nasilja, mogućnost da roditelj–nasilnik bude izbačen iz doma i da mu bude zabranjen prilaz detetu i mogućnost da država oduzme dete roditeljima koji ne obavljaju svoju svoju funkciju na odgovarajući način.

 

Od sada će i komšije moći da prijave roditelje koji zapostavljaju, zanemaruju ili tuku decu. I to je izazvalo i izaziva brojne oprečne reakcije u javnosti.

batina iz raja

O tome da li su izmene i dopune zakona dobre i da li je već odzvonilo tradicionalnom srpskom verovanju da je batina iz raja izašla, za „Politiku” govore dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, i dr Nevena Čalovska-Hercog, rukovodilac Asocijacije sistemskih terapeuta.Da li je vaspitavanje dece batinama dopustivo i kako fizičko kažnjavanje utiče na razvoj deteta?

Čalovska-Hercog: Za mene je neprihvatljivo fizičko kažnjavanje a raj je proterao batinu. Roditelji moraju da objašnjavaju, zabranjuju, lišavaju decu zadovoljstva, a batine nikako nisu vaspitna mera. Roditeljske veštine su uspostavljanje pravila, poruka šta je prihvatljivo a šta nije, šta može a šta ne može. A to ne mora da se sprovodi fizičkim kažnjavanjem. Roditelj mora da bude veoma osetljiv, da prati dete, da bude prisutan i da bude korak ispred svoga deteta i da odreaguje na vreme.

Milivojević: Batina nije iz pakla kako neki pokušavaju da proture. Fizička kazna je majka svih kazni i ona je jedna od legitimnih vrsta kažnjavanja, ali često grešimo i izjednačavamo je s fizičkim zlostavljanjem. A tu postoji vrlo oštra razlika. Fizička kazna je zasnovana na tome da se kod deteta izazove neprijatnost, odnosno bol, a ne da dođe do nekih povreda. Roditelji koji udare dete to mogu da učine kao gest ljubavi jer do tog deteta im je stalo i oni žele da to dete promeni ponašanje. Ako ne kažnjavate fizički dete onda vas dete ne doživljava kao autoritet. Najvažniji je odnos roditelja prema detetu. Ako je odnos u redu onda će i udarac biti u redu. Svrha tog udarca je da dete to zaboli, to je udarac po guzi, a ne da ga povredi.

Drugim rečima, za vas je ipak batina iz raja izašla jer roditelji mogu da fizički kažnjavaju svoju decu?

Milivojević: Ne samo da mogu već i moraju. Pod modom evropeizacije uvode se i neke totalno besmislene stvari, kao što je zakon protiv kažnjavanja dece, a na taj način se samo roditeljima još više oduzima moć i postaju optuženi. Sada ako komšija čuje povišen glas, on odmah zove centar za socijalni rad i u praksi već imamo zloupotrebu. U Novom Sadu postoji jedno dete od 12 godina koje je sebe proglasilo za žrtvu. Država je odreagovala i dete je bilo u sigurnoj kući. Međutim, to dete je, u stvari, ekstremno razmaženo i čim nije po njegovom, odmah teroriše druge da ga oni zlostavljaju i traži pomoć, a roditelji su apsolutno nemoćni. Zbog toga ja mislim da je to, s aspekta države, glupo jer roditelje treba podržati, treba ojačati njihovu ulogu, a ne da budu nemoćni. Treba postaviti granice. To znači dve stvari, zabrana i frustracija detetove želje, s jedne strane, i kazna, s druge strane. Znači pošto se prešla granica bićeš kažnjen. A kazna znači nasilje. Uostalom i autoritet države je zasnovan na nasilju.

Mislite da apsolutno nije u redu da se država, koja svoj autoritet zasniva na nasilju, zalaže za apsolutnu liberalizaciju u vaspitanju i apsolutnu slobodu deci?

Milivojević: Država se meša u odnos roditelj–dete i zaboravlja da roditelj između ostalog mora da ima tu ulogu policajca, sudije i tamničara. Ako izrekne neku kaznu, onda on mora da je sprovodi. A kada dete shvati da je roditelj jači ono uradi nešto što je važno – podredi se roditelju. Razmaženo dete neće se podrediti roditelju, a njime upravljaju njegove želje, a onda ono upravlja mamom, a mama tatom i tada nemate socijalizaciju i imate jako veliki problem.

Čalovska-Hercog: Razmažena deca se ne rađaju kao razmažena ona nastaju u kontekstu porodice u kojoj roditelji ne vladaju dobrim roditeljskim veštinama ili ih ne sprovode. Govorimo o dva pojma – o roditeljima koji su popustljivi i oni podižu takozvanu razmaženu decu, jer deca u svom odrastanju moraju da imaju predvidiv sistem i da znaju šta je dopušteno a šta ne. I to je ono kada mi kažemo testiraju naše granice. Uspostavljanje granica delotvornije je od fizičkog kažnjavanja. Zabrana da, ali fizička kazna nikakoi dobro je da postoji zakon koji nas vodi ka idealnom vaspitanju bez fizičkih kazni.

Milivojević: Kaznu malo dete doživljava kao šok, kao da ga roditelj ne voli. Ali poenta je da dete mora da prođe kroz tu fazu jer dete ne razdvaja sebe od svojih želja. Roditelj mora da nauči da ne sme da popusti, a dete će kasnije shvatiti da postoji razlika između njega kao osobe i njegovog ponašanja.A posledica je važno osećanje koje se zove strah od kazne. Slažem se da je idealno vaspitanje vaspitanje bez fizičke kazne, ali ideal ne sme da uđe u zakon.

Čalovska-Hercog: Zakon je protektivan to je njegova svrha i definiše ono što nije u redu i ono što je prihvatljivo.

Milivojević: Da, ali, recimo, ako vi zabranite fizičku kaznu i ljudi se uplaše toga onda će svoj negativni stav prema detetu krenuti da pokazuju na psihološki način, a psihološko kažnjavanje je mnogo gore i malignije jer dete to ne prepoznaje da je to nešto protiv njega i onda počne da veruje u uvrede.

Da li se slažete s postavkama iz ovog teksta, odlučite sami. Ja kao priređivač se NE SLAŽEM! A imam bogato porodično, individualno, pedagoško, književno i novinarsko-uredničko iskustvo. PLUS: 80 godina života koje danas punim! Ne bih voleo da me iko ikad bije! – priređivač

Kako onda da se ponašaju roditelji?

Čalovska-Hercog: Kod nas ljudi misle da ako vole svoju decu da ih i poznaju i da znaju šta je najbolje za njih. To je velika zabluda jer roditeljstvo se uči.

Milivojević: Roditelji su bazično dobri i sposobni roditelji i mislim da ih treba jačiti i ohrabrivati.

Čalovska-Hercog: Da, roditelje treba osnaživati, ali oni sami po sebi ne znaju da budu roditelji jer roditeljstvo nije samo na nivou animalnog arhetipskog. Ono se uči. Postoje škole za roditelje, mnogo literature ima i mislim da bi ta literatura trebalo da bude bukvar roditeljima.

Milivojević: U literaturi ima gomila gluposti. Naša iskustva u školama su takva da dolaze roditelji koji ne bi trebalo da dolaze, koji su već zainteresovani za svoju decu, a oni koji baš i ne rade to kako bi trebalo oni su nezainteresovani.

Čalovska-Hercog: Roditelji koji su nezainteresovani za svoju decu zanemaruju svoju decu i to je specifična forma lošeg roditeljstva, što to je malignije nego aktivno zlostavljanje, i to je situacija za reakciju socijalnih službi, države. Najbitnija je ljubav, osetljivost, znanje i istrajnost u stavovima i u uspostavljanju pravila.

Milivojević: Dodao bih i strogost.

Čalovska-Hercog: Ne slažem se. Stvaranje atmosfere straha je loše, tada dete ne zna kada će i zbog koje želju biti kažnjeno.

Milivojević: Ne. Dete zna kad će i zbog čega biti kažnjeno, ako je roditelj istrajan, a ne jednom ovako, drugi put onako, to dovodi do ovoga što Vi kažete.

Šta je zdravije i bolje za dete – strogost ili popustljivost?

Milivojević: Strogost jer ako neko, kako mi psihoterapeuti kažemo, „ima višak roditelja i društvenih normi” onda će shvatiti da mu te stvari predstavljaju neki problem i na terapiji ćemo lako skinuti taj „višak”. A razmažena deca misle da nemaju problem i stalno prave konflikte, pokušavaju druge da podrede sebi i na kraju kada počnu da prave krivična dela jedina šansa im je zavod ako su maloletni ili zatvor ako je su punoletni. I razmaženo dete kada odraste ima veliki društveni problem jer nema odgovornosti, saosećanja, zahvalnosti, milosti prema drugima.

Čalovska-Hercog: Mislim da je to pseudodilema i da su i strogost i razmaženost dve strane iste medalje lošeg, disfunkcinalnog roditeljstva, a da li će otići u jednom ili drugom pravcu zavisi od toga da li su postojali drugi korektivni odnosi. Prezaštićivanje je sputavanje kao što je i ektremno kažnjavanje sputavanje.

Koje su to mere i greške koje od dece prave huligane i zlostavljače?

Milivojević: Problem nastaje u pubertetu kada mladoj osobi roditelji više nisu važni kao ranije jer im je mnogo važnije da budu afirmisani u grupi vršnjaka. I ako živite u takvom okruženju gde su deca sklona nasilju, koja će na njega gledati kao na inferiorno biće ako se on ne potuče, onda nasilje u toj grupi postaje i način preživljavanja i sticanja statusa. Zbog toga mislim da ne treba oduzeti moć roditeljima nego ih ojačati. Roditelj mora da se suprotstavi ulici i mora da bude jači jer deca su u jednom polju sa uticajima s raznih strana. Roditelji jesu važni, ali mislim da je važnija ulica, subkultura. Ako su roditelji tukli dete na vreme i izgradili dobar odnos, onda mogu da pozovu na taj odnos i u tim adolescentskim vremenima. Glavna poruka tim roditeljima je da nisu nemoćni, da dete zavisi od njih, da ta mlada osoba od njih očekuje emotivnu podršku, u krajnjem slučaju finansijski zavisi od njih. Da razgovaraju, da gnjave, da ne daju novac i, u stvari, da poručuju mladoj osobi da je mnogo bolje za nju da se ponaša na socijalno prihvatljiv način.

Čalovska-Hercog: Ne mislim da će se roditelj koji je tukao svoje dete lakše izboriti s ulicom. Iako roditelji moraju da budu dosledni oni moraju da menjaju svoj način komunikacije, da je revidiraju i prilagode novonastalim vremenima i da ponude. A naši roditelji se vrlo često uplaše, ukrute, povećaju strogost, pa kad to ne uspe, onda se povuku.

Znači glavni uzroci budućeg huliganstva su razmaženost i zanemarivanje?

Čalovska-Hercog: Ne samo razmaženost, nego i kazna sa ovim stavom da je batina iz raja izašla, i te kako se podržava i podstiče nasilnički oblik komunikacije.

Milivojević: Ne to je pogrešno, tamo gde su roditelji strogi, gde otac tuče sina, vrlo retko će on smeti da pravi probleme, ali ti razmaženi i zanemareni oni su problem. Zajedničko za zanemarene i razmažene je to da su roditelji nemoćni, jednostavno ne komuniciraju s detetom dovoljno i ne nameću mu norme, a za razmaženo dete roditelj je stalno tu i trudi se oko deteta, ali ne pokazuje moć. Tamo gde su roditelji suviše moćni, deca su preterano socijalizovana jer u porodici dobiju strah od kazne.

Čalovska-Hercog: Jedna trećina aktivnih zlostavljača dolazi iz takvih porodica.

Milivojević: Da, to je jedna trećina, a dve trećine su nešto drugo.

Čalovska-Hercog: Ali su to nesrećni ljudi.

Milivojević: Jeste, ja mogu, s obzirom na posledice razmaženosti, da kažem da ljubav rađa nasilje.

Ljubav?

Milivojević: Dobro, popustljivost rađa nasilje.

Čalovska-Hercog: Ne, nemanje granica rađe nasilje.

Izvor: Politika.rs

Priredio: pf Velibor Mihić, veb autor

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: