U IME VLASTI ČINE SE UŽASNE STVARI
Svaka želja za vlašću je toliko jaka da se može svrstati među najsnažnije bolesti uma i karaktera, da stoji paralelno uz ostale bolesti zavisnosti.
Od davnina u dalekoj i bližoj istoriji bilo je ljudi koji su po svojoj slabosti podlegli i pribegavali lošim navikama koje su ih uveli u zavisnost. Dobro su nam svima poznate bolesti zavosnosti: pušenje, alkohol, kocke, igre na sreću, upotreba raznih vrsta opijata (droge).
Najstarija navika od svih njih je konzumiranje alkohola koje datira od pre nekih 7 hiljada godina g.n.e. dok je pušenje nastalo pre 3000 – 5000 godina p.n.e. Kako je vreme prolazilo, loše želje i navike su se povećavale i nastajale su nove zamke za uvlačenje pojedinaca u igre na sreću, dobro stanje, a posebno za vlast. Svi znamo da je veoma teško boriti se protiv tih poroka, bolesti i da su mnogi izgubili zdravlje, imetak, porodicu, posao pa i život.
No, sve je to već poznato, ali koja je najgora zavisnost?!
Istorija nam pokazuje i dokazuje da je želja za vlašću jako stara. Radi vlasti su se užasne stvari dešavale kroz istoriju: ubijala su se braća, sinovi su ubijali oca, muževi zarad vlasti ostavljali svoje porodice, a u ime vlasti žrtvovani su mnogi ljudi, delovi jednog ili više naroda kroz ratove.
Knjige su napisane i snimljeni filmovi o tom fenomenu. Ta činjenica kako vreme protiče sve je jača i surovija, a poluga, pomagač, saveznik u želji za vlašću je LAŽ.
Svedoci smo u poslednjih 25 godina otkad je kod nas došla „demokratija“ da su na se svakim novim izborima pojavile nove stranke. Bivši predsednici i visoki funkcioneri političkih stranaka izgubivši podršku birača, osnivaju stranke ne bi li i dalje bili prvi i zauzimali neka mesta u i oko vlade, i dalje primali visoke plate i ostale beneficije na koje su navikli. Teško se oslobađamo navika, posebno ako one donose ličnu i svaku drugu korist.
Glad, želja za vlašću možda je i najjača. Neverovatno je koliko se pojedinci iz skoro svih stranaka toliko uporno i žustro trude da nas ubede novim lažima kako su oni dobri tek kada ih izaberemo, donose i otkrivaju nam sve dobro za nas i za državu. Koliko laži u vremenu je izrečeno, a sve se ponavlja. U politici nema ništa novo – sve je poznato. Prividno postoje desnica, centar i levica, a između njih su razlike u nijansama.
Poznato je da se u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj za parlament bore nekoliko stranaka dok se u SAD stalno bore samo dve stranke. Međutim , u Srbiji nije tako.
U Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu registrovano je 97 partija od kojih je 20 bilo u nedavno završenoj izbornoj trci. Mala Srbija ima 97 stranaka i svako želi da vlada barem nekim delom nekog dela naroda, ako ništa onda bar da ga u svojoj stranci oslovljavaju sa „Predsedniče!“ Što je država slabija to cveta korupcija i broj stranaka. Međutim, nije tako i u Srbiji.
Neverovatno je kako se ljudi lepe na očite i beskrupulozne laži onih istih koji su ih već nekoliko puta slagali i obećavali mnogo, a jako malo toga i ostvarili. Običan narod sve je siromašniji, a političari sve imućniji.
Želja za vlašću je, gledajući sve ovo, toliko jaka da se može svrstati među najsnažnije bolesti uma i karaktera, da stoji paralelno uz ostale bolesti zavisnosti. Neki političari, uglavnom vođe, presvlače se i preleću iz stroge desnice na potpuno druge stranu, samo da bi bili blizu centrima moći i na vlasti.
Na početku “demokratskih promena” kada se u Beogradu očekivala promena vlasti, i sam sam krenuo željom da se pridružim jednoj stranci i da se uključim u opštinsku podružnicu. Prijavio sam se i počeo odlaziti na sastanke. Trajalo je to nekoliko sastanaka dok mi je jedan blizak čovek koji je već bio u istoj stranci više godina, sa dobrim iskustvom u međusobnom razgovoru, ne reče da ako ne želim biti samo dizač ruku, moram početi sa lobiranjem.
Tada mi se sve srušilo vezano za političku aktivnost. Lobiranje u istoj stranci mi je bilo nepoznato i nerazumno, već samo regularno za privlačenje pojedinaca da pristupe nekoj stranci. Stvarnost je ipak drugačija, borba za poziciju u samoj stranci je istovetna. Odbacio sam tu veoma lošu zamisao i Bogu hvala za takav ishod, jer za tu vrstu aktivnosti čovek mora biti pohlepan, gramziv, koristoljubiv i nadasve lažov. Obećavanje je glavna poluga političara. Glad za vlašću i njenim pojavnim primarnim i sekundarnim efektima tera čoveka da samo nastavlja a bez samokritike ne popravlja ni sebe ni samu stranku.
Neko je rekao da je poštenije biti prostitutka nego političar – ona daje telo za novac, a političari samo uzimaju.
Autor: Zoran Lazarević