Прелиставање

прелиставање

„Људи умиру само у два случаја: Када су испунили своју предодређеност

Или када остали схвате да то нису, и да не намеравају.“

Дмитриј Горчев, писац, блогер, РУСИЈА

*

Данас сам прелиставао себе, читајући садржаје

листића који су ме окруживали и вирили,

из фијока мога стола се нудили, са плуте на зиду

прободени, окачени да ме упозоре:

*

Да је сусрет у 12.00 сати, да долазе прваци

и њихове баке, нашминкане баке

као за најсрећније изласке из прошлости,

воде унука до школе!

*

А књиге, које сам као мрав довлачио годинама

да ми при руци буду, и „Слагалице“ моје

које сам свима радозналим поклањао… и

примерци књига које ћу поклонити колегама,

по кесама, са именима оних који ће их примити…

*

Преостале иду у кутије, за неко „домаће отварање“!

Кутија девет је ипак мало више

од бошчалука младе одбегле, смејем се себи…

*

Осећања… остају, у кутије не могу,

као јуче, мој први сусрет с радозналима,

шта то умем?…

И моја прва препорука у НАРОДНИМ,

ГОРКОГ препорука: немојте ваше мило

за таленат пре времена …

*

И ЧЕСТИТКЕ И ПОРУКЕ И ПИСМА ПРИЈАТЕЉА

све је ту на столу и стари стони календар из 2001,

са мноштвом бројева телефона, адреса, порука…

И он иде са мном… све бих да вратим у ВРЕМЕ,

понесем…

*

Читам имена, Петар од Јадра, др Јован Ђорђевић,

Русомир, Руско, Владимир Станковић, др Љубица

Продановић, др Поткоњак, др Радован Грандић…

Колега, имена многих, све, све ми то треба!

*

„45 МИНУТА“, преостали бројеви, насловнице

Милосава, Будимира, Душана, Јелене, Синише…

И стари дрвени зидни сат, драга успомена,

са мном је дочекао ово прелиставање…

*

Без одмора шетам грандиозном грађевином,

школом,  у паузама, тражећи прохујале сусрете,

срећна лица учитеља и ђака, забринуте родитеље,

више од десет пута, неуморно, упијам сваку слику,

сваки угао, простор, звук инструмената

из кабинета музике,

грају ђака из трпезарије…

*

Остају у ваздуху жеље да више васпитања

од толеранције буде, али … као да глувом

оркестар поправља слух, време ће своје рећи…

Звонило је, за ВЕЛИКИ ОДМОР, мој, адио…

*

Мај 2016.

Душан Ђорђевић Нишки

Фотографија: Веселинка Стојковић