Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

12 Svetih apostola – Sveti apostol Vartolomej

 

MUČENIK HRISTOV

Ko je bio Sveti apostol Vartolomej koji je propovedao hrišćanstvo i razgonio sujeverje idolopoklonstva. Jedan od 12 Svetih apostola Hristovih

 

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG APOSTOLA VARTOLOMEJA

Sveti Vartolomej beše jedan od dvanaest velikih apostola Hristovih. Po prijemu Svetoga Duha u vidu ognjenih jezika, svetom Vartolomeju pade u deo da zajedno sa svetim apostolom Filipom ide na propoved Evanđelja u Siriju i u Malu Aziju. Oni oba otidoše tamo; čas propovedajući zajedno, čas razilazeći se odvojeno po gradovima, čas ponova se sastajući, oni mrežom učenja lovljahu ljude u moru sveta na spasenje.

Sveti apostol Vartolomej ikona
Sveti apostol Vartolomej ikona

Propovedajući Evanđelje u Maloj Aziji, sveti Filip se na neko vreme odvoji od svetog Vartolomeja i obraćaše ka Hristu divlje i nepokorne žitelje Lidije i Mizije.[1] V to vreme svetome Vartolomeju, koji je propovedao Hrista u susednim gradovima, bi naređeno od Gospoda da ide u pomoć svetome Filipu. Došavši k njemu, sveti Vartolomej se jednodušno podvizavaše s njim u apostolskim trudovima i podvizima. Filipu sledovaše još i sestra njegova, devica Marijamna, i svi oni zajedno služahu spasenju ljudi. Prolazeći sve gradove Lidije i Mizije i blagovesteći, oni podnošahu od nevernih mnoge napasti i nevolje i bijenja; po tamnicama ih zatvarahu i kamenjem zatrpavahu. No u svima tim napastima i mukama oni, blagodaću Božjom, ostadoše živi, poduhvatajući se novih trudova u propovedanju Evanđelja Hristova.

U jednom lidijskom mestu oni sretoše vozljubljenog učenika Hristovog, svetog Jovana Bogoslova, koji tamo propovedaše Hrista. Pošto se utešiše duhovnom utehom, oni zajedno krenuše u Frigijsku pokrajinu. I došavši u frigijski grad Jerapolj, oni tamo propovedahu Hrista. A grad taj beše pun idola, kojima se klanjahu ljudi zaslepljeni demonskom obmanom. Među drugim lažnim božanstvima bejaše tamo i jedna ogromna zmija, koju žitelji Jerapolja poštovahu kao boga. Oni joj behu podigli zaseban hram, i držahu je u njemu zatvorenu; i prinošahu joj mnoge i raznovrsne žrtve. Ti bezumni ljudi obožavahu i druge neke zmije i gadove. Sveti Filip se, najpre, sa svojom družinom naoruža molitvom protiv te zmije; u tome im pomože i sveti Jovan Bogoslov; i oni molitvom, kao kopljem, pobediše zmiju i silom Hristovom je umrtviše. Posle toga sveti Bogoslov se rastade s njima, prepustivši njima Jerapolj za propovedanje reči Božje, a sam krenu u druge gradove, noseći svuda svetu blagovest. Sveti pak Filip sa Vartolomejem i Marijamnom ostadoše u Jerapolju, i usrdno se starahu da odatle oteraju tamu idolopoklonstva razlivajući veliku svetlost poznanja istine. I truđahu se dan i noć u propovedanju: učeći obmanute, urazumljujući nerazumne i izvodeći na put zabludele.

U tom gradu življaše jedan čovek, po imenu Stahije, koji beše slep četrdeset godina. Njemu sveti apostoli molitvom otvoriše telesne oči, a propoveđu Hristovom prosvetiše mu duševne oči. I pošto ga krstiše, oni boravljahu u njegovom domu. I pronese se po celom gradu glas, da je slepi Stahije progledao. I stade se narod sticati u Stahijev dom. I sve te dolaznike sveti apostoli učahu veri u Hrista Isusa. Donošahu tamo i mnoge bolesnike, i sveti apostoli ih isceljivahu molitvom, i izgonjahu đavola iz ljudi. Zbog toga mnoštvo ljudi verovahu u Hrista, i krštavahu se od svetih apostola.

Ženu jerapoljskog gradonačelnika Nikanora beše ujela zmija, i ona ležaše bolesna, na samrti. Čuvši za svete apostole, koji se nalažahu u Stahijevom domu, da rečju isceljuju svaku bolest, ova bolesna žena, u odsustvu svoga muža, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno, od ujeda zmije, i duševno – od demonske zablude, jer, naučena od svetih apostola, ona poverova u Hrista. A kada se gradonačelnik vrati svojoj kući, sluge mu kazaše da žena njegova poverova u Hrista, naučena od nekih stranaca koji borave u Stahijevom domu. Razljutivši se strahovito, gradonačelnik naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev spale. I postupi se po naređenju. Steče se mnogo naroda, pa dohvativši svete apostole, Filipa i Vartolomeja, i svetu devicu Marijamnu, vukoše ih po ulicama gradskim bijući ih i rugajući im se, i zatim ih vrgoše u tamnicu.

Posle toga gradonačelnik sede na sudištu da sudi Hristovim propovednicima. I sabraše se k njemu svi žreci idolski, i žreci poginule zmije, žaleći se na svete apostole i govoreći: Gradonačelniče! odmazdi za beščešćenje bogova iaših; jer otkako u grad naš dođoše ti stranci, opusteše oltari velikih bogova naših, narod zaboravi da im prinosi uobičajene žrtve, pogibe i čuvena boginja naša – zmija, i sav se grad ispuni bezakonjem. Stoga, ne daj tim čarobnjacima da žive!

Tada gradonačelnik naredi da sa svetog Filipa svuku haljine, govoreći: Možda su čini u haljinama njegovim. – I svukavši haljine, ne nađoše u njima ništa. Isto tako postupiše i sa svetim Vartolomejem; ali i u njegovim haljinama ne nađoše ništa. A kada pristupiše k Marijamni sa namerom da je svuku i obnaže devičansko telo njeno, ona se iznenada na oči njihove pretvori u plamen ognjeni, te neznabošci preneraženi pobegoše od nje. Gradonačelnik onda osudi svete apostole na raspeće.

Prvi postrada sveti apostol Filip. Njemu provrteše pete na nogama, pa mu kroz njih provukoše konopce, i onda ga raspeše glavačke na krstu pred vratima zmijinog idolišta, i kamenjem se bacahu na njega. Zatim raspeše svetog Vartolomeja uza zid idolišta. Utom iznenada nastade strahovit zemljotres: zemlja se otvori i proguta gradonačelnika sa svima žrecima i mnoštvom neznabožnog naroda. A svi koji ostadoše živi, i verni i neznabošci, prepadoše se od straha i užasa, pa zavapiše ka svetim apostolima da se sažale na njih i umole jedinog istinitog Boga svog, da zemlja ne proguta i njih kao što je progutala one. I odmah stadoše hitno skidati sa krstova raspete apostole. Svetog Vartolomeja skinuše brzo, jer ne beše visoko uzdignut. Ali svetog Filipa ne mogahu skinuti brzo, zato što beše visoko podignut; i još više zato što takva beše volja Božja, da Njegov apostol kroz to stradanje i krsnu smrt pređe od zemlje na nebo, ka kome je celog života stremio. Viseći tako na krstu, sveti Filip moljaše Gospoda za neprijatelje svoje, da im otpusti grehe njihove i da prosveti oči uma njihovog, da bi ugledali i poznali istinu. I Gospod ustupi na molitvu njegovu: i odmah naredi zemlji te povrati žive sve ljude što beše progutala, sem gradonačelnika i zmijinih žrečeva. Tada svi oni gromkim glasom ispovedahu i slavljahu silu Hristovu, izjavljujući želju da se krste. I kad već htedoše skinuti s krsta svetoga Filipa, on predade svetu dušu svoju u ruke Hristove, te ga oni skinuše mrtva. A rođena sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svog svetog brata Filipa, s ljubavlju grljaše i celivaše skinuto s krsta telo njegovo, i radovaše se što se Filip udostoji postradati za Gospoda Hrista.

Sveti Vartolomej krsti sve koji verovaše u Gospoda Hrista, i postavi im Stahija za episkopa. Zatim oni česno pogreboše telo svetog apostola Filipa. A na onom mestu gde isteče krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza kao svedočanstvo, da se sveti apostol Filip, za prolivenu krv svoju za Hrista, naslađuje večnim blaženstvom sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.

Posle pogreba apostola Filipa, sveti Vartolomej sa blaženom devicom Marijamnom provedoše još nekoliko dana u Jerapolju, utvrđujući dobro u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, pa se onda rastadoše i svaki ode svojim putem. Sveta Marijamna otputova u Likaoniju;[2] i tu se, posle uspešnog propovedanja reči Božje, prestavi ka Gospodu.[3] A sveti apostol Vartolomej otputova u Indiju. Tamo on ostade dugo vremena trudeći se u Evanđelju Gospoda Hrista, po gradovima i selima hodeći i blagovesteći, i Hristovim imenom bolesnike isceljujući. Propoveđu svojom prosvetivši mnoge neznabošce i ustrojivši crkve, on prevede na njihov jezik Evanđelje od Mateja, koje je sa sobom nosio, i predade im ga. Kod njih on ostavi i Evanđelje, napisano na jevrejskom jeziku, koje posle sto godina bi preneto u Aleksandriju Pantenom, hrišćanskim filosofom.[4]

Iz Indije sveti Vartolomej otputova u Veliku Jermeniju.[5] Kada se on tamo pojavi, idoli, ili bolje reći besi koji obitavahu u idolima, umukoše, gromko izgovorivši svoje poslednje reči: da ih Vartolomej muči i progoni. Pa ne samo iz idola, nego i iz ljudi progonjahu se nečisti dusi samim dolaskom apostolovim; i zbog toga se mnogi obraćahu ka Hristu. Car te zemlje Polimije imađaše besomučnu kćer; na njena usta bes vikaše: O, Vartolomeje! i odavde nas ti izgoniš! – Čuvši to, car naredi da se odmah nađe Vartolomej. I kada apostol Hristov dođe k besomučnoj, odmah pobeže bes od nje, i carevićka postade zdrava. Posle toga car, želeći da zablagodari svetome, posla mu kamile natovarene darovima: zlatom, srebrom, biserima i drugim skupocenim predmetima. A apostol, budući siromašan duhom, ništa od poslatih darova ne zadrža za sebe, već ih sve odasla natrag caru, sa porukom: Ja ne trgujem ovakvim stvarima, nego duše ljudske ištem; i ako ih steknem i u nebeske obitelji uvedem, onda ću se pokazati kao veliki trgovac pred Gospodom.

Darnut ovim apostolovim rečima, car Polimije poverova u Hrista sa celim domom svojim. I rukama svetog apostola bi kršten car Polimije, i carica njegova, i isceljena kćer njegova, i mnoštvo velmoža, i vrlo mnogo ljudi iz naroda: jer do deset gradova i više, ugledajući se na cara, primiše sveto krštenje.

Videći to, idolski žreci silno negodovahu na svetog apostola i teško im padaše to što se bogovi njihovi uništavaju, idolosluženje istrebljuje, idolišta opustošavaju od kojih su se oni hranili. Zato odoše k carevom bratu Astiagu, i nagovoriše ga da pogubi Vartolomeja i odmazdi mu za uvredu bogova. Ulučivši zgodnu priliku, Astiag uhvati svetog apostola u gradu Albani,[6] u Velikoj Jermeniji, i raspe ga na krstu glavačke. A sveti apostol s radošću stradaše za Gospoda Hrista i, viseći na krstu strmoglavce, ne prestajaše propovedati reč Božiju: verne utvrđivaše u veri, a neverne savetovaše da poznadu istinu i da se od tame demonske obrate k svetlosti Hristovoj. Ne mogući to slušati, mučitelj naredi da apostolu oderu kožu. No on, podnoseći i to mučenje kao u tuđem telu, neućutno propovedaše i slavoslovljaše Boga i Gospoda Hrista. Najzad mučitelj naredi da mu i glavu odseku. I tek tada, kada mu glava bi odvojena od tela, umukoše njegova bogoglagoljiva usta; a telo ostade viseći na krstu, sa nogama okrenutim gore, kao pokazujući apostolovo putovanje k nebu.

Tako skonča apostol Hristov sveti Vartolomej, posle mnogih stradanja i trudova prešavši u bezbolni pokoj, u radost Gospoda svog.[7] Verni koji behu prisutni pri njegovoj končini, skinuše sa krsta česno telo njegovo, pa ga zajedno sa glavom i kožom položiše u olovni sanduk i pogreboše u tom istom gradu Velike Jermenije Albani. I od moštiju svetog apostola davahu se čudesna isceljenja bolesnicima, zbog čega mnogi od nevernih pristupahu Hristovoj Crkvi.

Posle mnogo vremena surovi gonitelji, pomračeni idolodemonstvom, slušajući od drugih i sami videći čudesa koja bivaju od apostolovih moštiju, a ne želeći da poznadu silu Božiju, uzeše te svete mošti sa olovnim sandukom i baciše u more. A olovni sanduk, ploveći po vodi kao laki čun, pristade uz ostrvo Lipar. Tamošnjem pak episkopu Agatonu bi otkriveno od Boga da su mošti svetog apostola doplovile do njihovog ostrva. Episkop onda sa klirom i celim narodom izađe na morsku obalu i, ugledavši mošti, svi se veoma udiviše kako olovni sanduk sa moštima ne potonu u vodi nego lakše od čuna preplovi tako dug morski put. I svi proslaviše Boga zbog tako velikih i čudnih dela Njegovih. Onda uzeše sanduk sa svetim moštima i radosno ih sa psalmopojanjem odneše u svoju crkvu.[8]

Ovde ne treba prećutati ono što je o svetom apostolu Vartolomeju kazano u žitiju prepodobnog Josifa Pesmopisca.[9] Nalazeći se jednom u Tesaliji, prepodobni Josif dobi od jednog vrlinskog muža deo moštiju svetog apostola Vartolomeja. Odnevši to u svoju obitelj, u blizini Carigrada, on podiže zasebnu crkvu u ime svetog apostola Vartolomeja, i česno položi u njoj deo svetih moštiju njegovih. Gajeći veliku ljubav i veru prema svetom apostolu, prepodobni Josif se često udostojavaše da ga u snu vidi. Naročito pak želeo je da praznik svetog apostola ukrasi pohvalnim pesmama, ali se nije na to usuđivao, ne znajući da li će to delo njegovo biti ugodno svetom apostolu ili ne. I prepodobni usrdno moljaše Boga i apostola Božjeg da mu to na neki način otkriju, i da mu podare premudrost višnju da bi mogao napisati pohvalne stihove, dostojne svetog Vartolomeja. Sa pošćenjem i suzama moljaše se prepodobni o tome četrdeset dana. I kada se približi dan praznika apostolova, prepodobni uoči praznika vide gde se u oltaru pojavi sveti apostol Vartolomej, obučen u belu rizu, svuče oltarsku zavesu, i pozva ga k sebi. Kada prepodobni Josif priđe blizu, sveti apostol uze sa prestola sveto Evanđelje, i položi ga na grudi Josifu govoreći: Neka te blagoslovi desnica svemoćnog Boga, i neka se na jezik tvoj izliju vode nebeske premudrosti! neka srce tvoje bude hram Duha Svetoga, i neka pesme tvoje naslade vaseljenu!

Rekavši to, sveti apostol Vartolomej postade nevidljiv. A prepodobni Josif, osetivši u sebi blagodat premudrosti, ispuni se neiskazane radosti i blagodarnosti. I od toga vremena on poče pisati crkvene himne i kanone, kojima ukrasi praznik ne samo svetog apostola Vartolomeja, nego i mnogih svetih, a naročito mnogim kanonima uzveliča Prečistu Bogomater i svetitelja Nikolaja. I ispuni svetu Crkvu divnim pesmama, zbog čega i dobi naziv: Pesmopisac. Za sve to mi slavimo Hrista Spasa našeg, sa Ocem i Svetim Duhom, od celokupne tvorevine slavljenog vavek. Amin.

Neki misle da je Vartolomej jedno i isto lice sa Natanailom, koga Filip privede Hristu (Jn. 1, 45-51). Naime, oni drže da je ime ovome apostolu bilo Natanail, a po prezimenu, ili bolje reći po ocu, on se nazivao Vartolomej, tojest: sin Tolomejev. Jer reč „var“ na jevrejskom znači sin; kao što se to vidi i iz reči upućenih Gospodom Hristom apostolu Petru: „Blago tebi, Simone, var Jona“, tojest: sine Jonin (Mt. 16, 17). I slepac jerihonski zvao se Vartimej, tojest: sin Timejev. Tako objašnjavaju i o Vartolomeju, da se on po ocu nazivao Vartolomej – sin Tolomejev; jer to ime Tolomej beše kod Jevreja staro i često se upotrebljavalo, a pravo ime Vartolomeju, drže, beše Natanail. A tako drže sa ovih razloga: pre svega, u Evanđelju se nigde ne govori o pozivanju Vartolomeja na apostolstvo, sem ako se pod tim imenom ne razume Natanail; zatim, prva tri evanđelista, spominjući Vartolomeja, ne spominju Natanaila; a evanđelist Jovan, spominjući Natanaila, ne spominje Vartolomeja, i govoreći o lovljenju ribe pri javljenju vaskrslog Spasitelja spominje Natanaila kao druga apostola u lovljenju ribe, jer kaže: „Behu zajedno Simon Petar, i Toma, i Natanail, i sinovi Zavedejevi“ (Jn. 21, 2). No drugi tumači se ne slažu sa tim, i saglasno s Prologom (10. maj) smatraju da je Simon Zilot jedno isto lice sa Natanailom; a neki drže da je Natanail jedan od Sedamdesetorice učenika Hristovih.

Ava Justin PopovićŽitije Svetih

NAPOMENE:

1. Lidija i Mizija – severozapadne oblasti Male Azije.

2. Likaonija – oblast u sredini Male Azije, na granici sa Frigijom.

3. Spomen svete Marijamne praznuje se 17. februara.

4. Panten, živeo u III veku, jedan od najčuvenijih učitelja Aleksandrijske škole.

5. Velika Jermenija – brdovita zemlja između reke Kure, Tigra i Eufrata; nazivala se Velikom Jermenijom nasuprot Maloj Jermeniji, oblasti između reke Eufrata i Galasa, koja je ulazila u sastav carstva Mitridata Pontijskog, a od sedamdesete godine posle Hrista – u sastav Rimske carevine.

6. Alban, ili Albanopol, – grad na zapadnoj obali Kaspijskoga Jezera; sada Baku.

7. Sveti apostol Vartolomej skončao 71. godine posle Hrista.

8. Za vreme cara Anastasija, oko 508. godine, mošti svetog apostola Vartolomeja biše prenete iz Albane u grad Dari, u Mesopotamiji. Kada 574. godine, Persijanci zauzeše ovaj grad, onda neki darski hrišćani uzeše svete mošti apostolove i ukloniše se s njima ka obali Crnoga Mora; tu ih sustigoše neprijatelji, koji česne mošti baciše u more. Ali one ne potonuše, nego čudesno preploviše do ostrva Lipara. Kasnije, ostrvo zauzeše Arapi; oni rasturiše mošti sv. apostola Vartolomeja, ali se one na čudesan način opet sabraše ujedno; sveti Varto lomej se javi jednome monahu i pokaza mu mesto gde će ih naći. Posle toga mošti svetog apostola biše prenesene u Neapolitanski grad Benevent (u devetom veku); odatle ih (u svakom slučaju jedan deo svetih moštiju) preneše u desetom stoleću u Rim. – Prenos moštiju svetog apostola na ostrvo Lipar Crkva praznuje 25. avgusta.

9. Prepodobni Josif Pesmopisac živeo u 9. stoleću; praznuje se 4. aprila.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter