Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GODINAMA BEZ ODGOVORA

Tokom tragičnih dana bombardovanja 1999. godine Tanja se javljala na Internetu, posredstvom mejling liste „Kosovo“, pričajući o beogradskim događajima iz posebnog, humornog ugla, na onaj specifični, beogradski način koji vas prvo nasmeje i obodri, a onda natera da se zamislite nad tim događajem, pa i nad svojim smehom. Više puta sam na različitim forumima, FB i G+ postavljao pitanje, do sada bez pravog odgovora. Možda vi znate – ko je Tanja?

 

Tokom bombardovanja izdvojile su se dve ličnosti čiji su izveštaji, prenošeni sa foruma na forum i razmenjivani: Gagi iz Kosovske Mitrovice i Tanja iz Beograda. Našavši se u situaciji da o ratnim događanjima može da izveštava iz svog grada, i to o događajima o kojima ni javna sredstva informisanja nisu bila obaveštena, Gagi je to shvatio kao svoju nacionalnu i ljudsku obavezu, javljajući se svakog dana, u stalnoj trci između bombi, nestanaka struje i ispravnosti veza sa Internetom. Njegovi izveštaji su na pojedinim radio-stanicama redovno čitani jer su često bili jedini opširniji izveštaji sa Kosova i Metohije.

ko je tanja

Tanjini izveštaji su posebna priča. Govorili su o događajima koje su svi znali, ali na poseban, rekao bih beogradski način. Zato su i bili traženi, čitani, razmenjivani. I kada se rat završio, oni su presnimavani i čuvani.

Evo izvoda iz Tanjinih ratnih izveštaja broj 9 i 10. Prvi je u originalu, na tada jedinom pismu, „ošišanoj“ latinici.

K O S O V O mejling lista
[email protected] From: „Tatjana “
8.5.1999., 00.25 a.m.

Kosovo: Ratni izvestaj 9

Dnevi zivot u Beogradu tece mirno i bez uzbudjenja. I dalje smisljamo
nove nacine da rat provedemo iduci sa jedne zurke na drugu, oganizujuci
pozorisne premijere, izlozbe karikatura (prva nagrada: deo aviona F 117A),
ulicne hepeninge i modne revije. Nestasice robe su pocele da se osecaju, ali
se jos uvek snalazimo. Prvog dana posle nestanka struje, narod je navalio da
kupi zalihe hleba. Drugog dana svima je postalo jasno da iako nema struje,
bice hleba. Kako? Sto bi rekao Dzefri Ras u filmu Shakespeare in Love :
It`s a mistery!

Ali ipak kad padne noc i oglasi se shizela, za trenutak padne zid ironicnog
narodnog duha koji nas stiti i zabole nas sve rane koje su bombe nacinile na
licu Srbije. Mislim da sam na Avali bila sve zajedno deset puta u zivotu,
ali rusenje Avalskog tornja me je tako zabolelo, kao da su mi zaboli noz u
srce. Po onoj staroj, da covek shvati koliko mu je nesto znacilo tek kada ga
vise nema, Beogradjani pocinju da ocajnicki zale za zgradama pored kojih su
ceo zivot prolazili, gotovo ih ne primecujuci. Njihovo unistavanje je toliko
besmisleno, toliko sumanuto, da podsvesno odbijamo da prihvatimo da ih vise
nema i izbegavamo da prodjemo pored rusevina. Gradjani hodaju Ulicom Kneza
Milosa u tisini i zurno, ne podizuci pogled. Posle pocetne, gotovo detinje,
fascinacije destrukcijom, ljudi vise ne pokazuju nikakvu zelju da sami vide
posledice nocnog bombardovanja.

Do jutra se i majka priroda pridruzila opstoj zabavi, najavljujuci svoj
ulazak u arenu zemljotresom, koji je sve zgrade koje su se do sad tresle po
vertikali, zaljuljao i po horizontali. Vazduh je u celom gradu do podne bio
pun belicaste prasine, tako da je bilo nemoguce disati. Uvece je pocela
zestoka oluja sa jakim pljuskovima i grmljavinom. Munje su parale nebo nad
Beogradom, granajuci se sa jedne strane horizonta na drugu , a gromovi su se
nadovezivali kao bubnjarski tus. Ljudi su zvali radio stanice da provere
jel’ to stvarno samo oluja, a roditelji su pokusavali da objasne deci
razliku izmedju bombardovanja i grmljavine.

A onda su nitkovi odlucili da se surovo obracunaju sa srpskom strujom. Kad
vec ne mogu da uniste vojnu tehniku, udarili su na belu tehniku! Grafitna
vlakna ili ti kurcslus bombe, kako im od miloste tepamo, napravile su od
Srbije i bukvalno crnu rupu na mapi Evrope. Elektricari su ubrzo shvatili da
je sav alat koji imaju na raspolaganju nedovoljan i neprimeren zadatku i
dali se u potragu za metlama! Samo sto su nekako uspeli da pometu kao
paucina tanka vlakna i vrate nam struju, majka priroda je izmislila novi
nacin da zeza srpski narod i podigla zestoku kosavu, koja je uskovitlala
preostala vlakna i ponovo ih razbacala po strujovodima. (Kosava se do
Oklahome i Kanzasa razvitlala u tornado i pokusala da izravna racune po
broju porusenih kuca.) Skoro pet dana trajala je bespostedna bitka za
svetlo, koja je sa sobom odnela mnogo zrtava. Samo u mom domacinstvu, svoj
zivot na oltar otadzbine polozili su mikrotalasna rerna, elektricna cetkica
za zube i video rekorder. Neka im je vecna slava i hvala.

Izmedju dolaska i nestanka struje, gledali smo Dzesija Dzeksona kako vodi
onu trojicu zabludelih nesretnika kuci. Nas ljubljeni diktator je, znajuci
da Dzeksonova misija nije dobila blagoslov zvanicne vasingtonske vlade,
velikodusno poklonio Dzesiju adut za predizbornu kampanju, ko zna koju po
redu. Kad su me zabrinuti Amerikanci bojazljivo pitali sta ce se desiti sa
njihovim jadnim nevinim decacima u nasoj okrutnoj tamnici, lepo sam im rekla
da ce im se srpski strazari gorko osvetiti dajuci im nadimke i uceci ih
psovke i narodne pesme. S obzirom da su pismo zahvalnicu strazarima
potpisali sa Bog D bomogo. Slobodan., bila sam apsolutno u pravu. Amerikanci
su duboko razocarani sto ih nismo vratili u delovima. Prvo sto je izletelo
iz usta komentatoru CBSa koji ih je docekivao na aerodromu u Nemackoj bilo
je: Pa to jer mladez na Gonzalesovom licu! A mi smo stalno mislili da
su ga Srbi premlatili!

Grci su osvetlali pravoslavni obraz praveci divezije sa saobracajnim
znacima. Kako kolona bornih vozila i tenkova krene iz Solunske luke, oni
pocinju da obrcu i skidaju saobracajne znake, sve dok se ovi ne zaglave u
uske ulicice i corsokake. Kolonu od 30 tenkova su tako odveli, umesto na
auto put, do kvantaske pijace, gde su ih piljari, shvativsi sta se desilo,
gadjali paradajzom i rotkvicama. Dve uciteljice iz Soluna su svojim
mercedesima preprecile prolaz vojnih vozila i drzale ih tako cele noci, jer
su se ovi bojali da ucine nesto sto bi izazvalo incident u vec nategnutoj
atmosferi. Iste noci kad je kukavicki bugarski parlament glasao da dozvoli
NATOu dva vazdusna koridora od turske granice, bomba je pala na privatnu
kucu nekoliko kilometara od Sofije. Ima Boga.

NATO je u napadu iskrenosti priznao da smo mu oborili drugi avion (cuj,
drugi!), ovaj put F- 16, ciji su rasuti delovi bili dovoljno veliki da su
cak i Pentagonski eksperti morali priznati da je to stvarno avion, a ne
nekakva srpska propagandna ujdurma. Seljak na ciju je sumu avion pao, je
izjavio da ce da trazi odstetu od Nate, mada mu se svidja ono pilotsko
sediste koje je zavrsilo na njegovom plotu i smatra da ima prava da ga
zadrzi.

Dan kasnije zveknuo je jos jedan avion u po bela dana , negde kod
Bajine Baste. Seljaci spazili da se pilot katapultirao i posli da ga traze.
Konacno ga ugledase kako visi u granama, zapetljan u padobran, pa posedase
oko drveta da smisle sta im valja ciniti. Na kraju odlucise da posalju
jednog po lokalnog milicionera koji je bas mezetio u kafani ispred Mesne
zajednice, a drugi poce da se penje uz drvo sa nozem u zubima, kako bi
presekao padobranske veze. Pilot koji se prepao da ce da ga prekolju poce da
urla i tako urlajuci pade pred seljake…

Nasa drzavna televizija RTS, zvana The Nenadjebiva, drsko prkosi svim
pokusajima da bude ucutkana. Krci, susti, trese se, ali se svakog dana
uporno emituje iz nepoznatog studija. I svaki dan tacno na vreme, vesti
pocinju sa izvestajem koga je nas diktator imao u gostima i kako je gost
ostro osudio agresiju Natoa na jednu suverenu zemlju. Nema veze sto su nam
izmedju dva dnevnika porusili desetak bolnica i skola i pobili silan narod.

Bitno je da mi odmah vidimo da nam je Sloba ziv i zdrav i da samopregorno
radi na nasem spasenju! The Serrrrbian tyrant and his cronies, kako ih
naziva britanski ministar odbrane (koji uzasno lici na Renea iz serije
“Alo, alo”, ali ima gori akcenat), sastaju se svakog dana na
drugom mestu, kako bi zavarali protivnika. Od kad su digli u vazduh
rezidenciju u Uzickoj, samo sele ikebanu i flase sa kiselom vodom iz jedne
sale u drugu, a svakog gosta primaju u sobi sa drugacijom bojom mebl stofa.
Sloba nam je malo ufitiljio, deluje umorno i oci su mu smanjile, a usi
povecalе

I tako posle gotovo nedelju dana zatisja, fasisticke zlocinacke horde su se
vratile nocas da pod okriljem tame… uups, treba da prestanem da gledam
RTS. Izgleda da su zlocinci veceras resili da primene sve sto su vezbali
poslednjih dana, pa su prvo bacili grafitna vlakna, a onda su opet gadjali
Generalstab i zgradu Saveznog SUPa. Pa dobro dokle, majku mu? Pametnom bi i
jednom bilo mnogo.

Kad struja nestane oko 23.00 u mirnodopsko vreme, prosecna Beogradjanka ode
da spava, bilo sama ili u dvoje. U ratno vreme prioriteti se menjaju i
obuhvataju sledece postupke:

1.pogledati kroz prozor da bi se ustanovilo da li su svi u istom sosu
2. pronaci svetlo u tami
3. iskljuciti telefon -fax-sekretaricu, kupljen pod varljivim utiskom da
zivimo krajem XX veka i ustekati stari, crni, sa brojcanikom i okrnjenom
slusalicom
4. staviti krpe oko zamrzivaca, ako pocne da se otapa i
5.oprati sudove, jer mozda sutra nece biti vode

Nakon sto sam uspela da napipam put do terase, oborivsi pri tom kao domine
sve dvolitarske flase koka-kole napunjene vodom, sto je danas izuzetno
aktuelan element unutrasnje dekoracije beogradskih stanova, puko mi je
pogled na mrkli mrak. Kao zivi primer narodnog dara za improvizaciju, vezala
sam ranije pripremljenu baterijsku lampu za letnji sesir (Marks and Spencer,
26.99 GBP), pa sam se kao dementni rudar bacila u potragu za svime sto radi
na baterije i sibice. Sreca te sam se primila na dekadentnu zapadnjacku
opsesiju za aromaticnim svecama, pa sam omamljena pomesanim mirisima
cherry-vanilla i apple spice, pocela da perem sudove. Da me je neko gledao,
pomislio bi da obavljam neki uvrnuti satanisticki ritual.

No pored neprijatnosti, nestasica struje donela nam je i lepe novine. U
mraku smo poceli da vidimo stvari koje ranije nismo ni primecivali ili smo
poceli da ih gledamo na sasvim drugi nacin. Parkovi su odjednom postali
neprohodne crne dzungle pune nepoznatih zvukova, kroz koje se samo odvazni porobijaju sa baterijskim lampama umesto macetama. Koraci odjekuju po mracnim ulicama vestackim tupim zvukom kao u nadsinhronizovanim filmovima,
pa se prolaznici stalno okrecu da provere da li ih neko prati. Nevidljivo
lisce susti u ulicnim drvoredima gotovo primalnim sapatom, a pitomi gradski
kucici njuskaju vazduh i pocinju da zavijaju na mesec. Jedina svetla su
farovi kola koji se reflektuju o prozore prelamajuci se u spektru boja kao
kaleidoskop.

A tek nebo! Bez konkurencije elektricnog osvetljenja, nebo nad
Beogradom se osulo hiljadama zvezda i ljudi su poceli da zastaju i bez daha
posmatraju zaneseni to bogatstvo, koje se do sad krilo od nasih pogleda.

Ali najgora je tisina. U Beogradu nikad nije bila tisina, cak ni nocu. Sad
sam po prvi put pocela d shvatam onaj izraz gluvo doba, jer dok izvirujem na
ulicu ne bi li videla neki znak zivota, cini mi se kao da je neko na
televizoru iskljucio ton. Sto je najgore znam da svaki cas ovu zlokobnu
tisinu moze narusiti zaglusujuca detonacija. Posto je grobni mir i
iscekivanje postajalo nesnosno, izvukla sam sa dna fioke stari vokmen,
jedino sto sam nasla da radi na baterije. A onda se javio moralno patriotski
problem izbora muzike, pa sam posle dugog razmisljanja odabrala pesme
bratskog naroda Kube, koji vec decenijama odoleva pritiscima i ucenama
zajednickog nam neprijatelja. I samo sto sam pocela da pevusim prigodnu
pesmu: De mi tierra bella, de mi tierra santa.. .zacuh kroz ritam sona
eksplozije. Opet isprobavaju neko novo oruzje. Al su nocas navalili…

Prosli put sam u pismu iz zezanja pomenula da se nadam da nece bombardovati Kalenica pijacu, jer hocu da odem da kupim rasad za zardinjeru. Te iste noci dve bombe su pale nedaleko od pijace, pogodivsi privatne kuce u Vardarskoj ulici. Tada sam se zarekla da vise necu praviti nikakve planove za sledeci dan, ali sam to prekrsila danas popodne, dodgovorivsi se sa drugaricom da se prosetamo pored hotela Jugoslavija. I sad mi javljaju da nema vise hotela Jugoslavija. Gde kafance, tu poljance – sto bi rekla Mira Banjac u Radovanu III.

Ali kako mi javlja obavestajna baza Novi Beograd, nema vise ni Kineske
ambasade. Ne znam ko ih je tako gadno zajebao, ali ko god da je – svaka mu
cast!

Posto nam se konacno ustalila struja, sela sam nocas ( nedelja, 9.5., 4.30
a.m.) za kompjuter, da vam prekucam i posaljem ovo. Ne mogu nikako da zaspim
jer se sirene nisu oglasile! Prva noc od pocetka rata da nismo imali uzbunu!
Gde su, majku mu, da im se nije nesto desilo?
Smrt fasizmu, sloboda narodu.
Zabrinuta, ali prosvetljena
Tanja

*****************************************************

  „Београд, 22.5.1999. 1.30 а.м.

Јављам се из Београда или како то НАТО пилоти зову „оно између Стражевице и Батајнице“, у прве сате педесет и деветог дана рата. Седим на тераси, ослушкујем ноћне звуке и чекам да почне друго  полувреме утакмице НАТО – ПВО.

Таман смо се били навикли да спавамо ноћу, Черномирдин је дошао да разговара. Пошто све што долази од НАТО-а и почиње са „мировни“ у преводу на српски значи капитулација и окупација, Черномирдин се није дуже задржавао него је продужио кући. Већ научени да сваки пут кад се неки мировњак прошета Београдом, НАТО интензивира бомбардовање, спремили смо се на целовечерњу журку са пуцањем и плакањем. И нисмо били разочарани, јер су само мала деца, наглуви и они на 50+ мг бенседина, успели да преспавају ту ноћ.

Изгледа да је до Черномирдина стигла прича да чим он дође да преговара о миру, Срби зажде у склоништа, те је одбио да прими Карла Билта и финског преседника, који су запуцали цео пут до Москве да се виде са њим, под изговором да је презаузет. Шпански председник Азнар је такође стигао у Москву са намером да изиграва великог лидера Алијансе, да би му се Јељцин јавио телефоном на пола пута за Сочи, где је отишао на двонедељни одмор. Русија ужива што их по први пут у последњих десет година неко зарезује, па враћају Западу за сва слична понижења. НАТО одуговлачи, јер не зна шта ће. Једино се нама изгледа жури. Што би рекли нишки Цигани: „Предај се Ната, јер ће сви поцркамо.“

После бомбардовања кинеске амбасаде имали смо десетак дана затишја, па смо на миру могли да уживамо у буђењу змаја. Просто не знам шта нас је више радовало, протести по Кини или изговори челника НАТО-а , од чега је онај да је ЦИА (или како је сад зову Center for Incorrect Addresses) имала старе мапе Београда, ипак био најоригиналнији. Поготову ако се зна да је на том месту раније била ледина обрасла коровом. Београдска кинеска заједница се одмах активно придружила нашим чуварима мостова у јуришу на америчку амбасаду, на челу са Кинезом који је на труби свирао „Марш на Дрину“, док су наши покушавали да им преведу шта значи парола „Ако дирнете Кину, најеба…. као жути“.

А онда су пре пар дана амбасаде опет постале „колатерална штета“, кад су у хуманитарном нападу на болнице на Дедињу настрадале шведска и либијска амбасада. Либијски амбасадор, кога је телевизијска екипа затекла како чисти стакло у башти, мирно је изјавио да се он сродио са српским народом, те ако се они не плаше, зашто би њега било страх. Шведски амбасадор и његова жена су били толико потресени да нису давали изјаве за штампу, већ су, да би се мало смирили, отишли у амбасаду Швајцарске на званичну вечеру поводом националног празника. Но НАТО се изгледа баш намерачио да сустигне Швеђане, те је ко за инат, баш тада гађао складиште „Југопетрола“ на Чукарици, на само 300 м од швајцарске амбасаде. Усред вечере, баш у време за дезерт, почели су да лете шарени стаклићи са витражних прозора и да пада малтер са таванице, те је шведски амбасадор заборавио на етикецију и бацио се под сто заједно са папским нунцијем. Београђани су му одмах наденули надимак „локатор“.

Зликовци користе фреон за разбијање облака, а графитна влакна су потпуно пореметила природне токове наелектрисања, те имамо некакве научно-фантастичне олује са муњама које се гранају преко читавог небеског свода, праћене снажним ветром и кишом. Изазвали су град величине тениске лоптице у околини Београда, који је десетковао скоро приспеле кајсије и уништио повртњаке. И наравно, светске еколошке организације које свесрдно нападају мале неразвијене земље зато што користе спрејове и лакове за косу, овом приликом немају коментара. Уосталом, као врхунац хипокризије, један од највећих заговорника овог уништења природе је Зелена партија Немачке, на челу са Јошком званим „Црвено Уво“. Само ли ми на неком страном аеродрому приђе нека плачипич.. са касицом за помоћ Гринпис-у, има да јој направим рупу у озонском омотачу!

Животиње су нам постале најбољи системи оглашавања. Пси много пре људи зачују звук авиона или ракета и почињу да лају и завијају, најављујући опасност боље од сваког радара. Пошто је недостатак горива обуставио немилосрдно поткресивање градских стабала, гачци су искористили прилику да направе гнезда испред мог прозора, у густој крошњи, на висини петог спрата. Кад ујутру чујем гачце како креште и раде јутарњу гимнастику летећи од гнезда до крова и назад, знам да могу мирно да спавам, јер је свануло и опасност од напада је прошла.

Као градско дете никад нисам слушала извештаје о пољопривреди и разноразна „Знања-имања“. Сад пажљиво одслушам како се сетва, ево већ два месеца, приводи крају и како је стасала пшеница и олистала шећерна репа. И забринем се због могућности појаве шећерне пипе, иако појма немам шта је то. Пре неки дан је на панчевачком мосту један мали дечак носио паролу већу од њега: „Клинтоне, појела те пипа!“

Ниткови су очито закључили да Срби највише бесне кад им искључиш замрзиваче, па су нас опет засули графитним влакнима и бомбардовали електране. Београд је још једном утонуо у мрак, а ја седим на тераси са шољом кафе и компјутером на крилу, срећна што игром случаја моја зграда још има струју. Преко ноћног неба лешинари круже над градом уз грмљавину мотора. Грмљавина на тренутак утихне, па се врати још гласнија и злокобнија. ПВО пуца из свег оружја и прати њихов лет сјајним искрама које, због ниских облака, на тренутке обасјају град. Детонације одјекују кроз таму; дуга котрљајућа од које ти се окреће стомак, па онда две кратке и тупе. У правцу Панчева муње се гранају и одбијају од једног до другог облака, не додирујући земљу. Облаци се на трен обоје ружичастом или као ћилибар жутом бојом, пулсирају, па поново утону у мрак. У нашем паралелном универзуму небо никад не мирује. Ужасно, застрашујуће…и незаборавно.

Е драги моји тамо у белом свету, ви и не знате шта пропуштате! Какво заслепљујуће обиље утисака, емоција и чулних доживљаја! Човек потпуно заборави на страх пред спектакуларним призором ноћне ваздушне битке и блиставим ватрометом који шара небо. Једнога дана када пронађемо излаз из овог паралелног универзума, у коме су једина светла експлозије и против-авионска паљба, ово ће вероватно бити драгоцено сећање.

Пси лају, мора да се опет приближавају авиони. Пси лају, НАТО пролази. Ко чека, дочека. Полако регресирам кроз српско колективно памћење и више не размишљам у форми патриотских слогана из Другог светског рата, већ у народним пословицама из турских времена: Трпен спасен.

Стрпљиво, из мрака, поздравља вас Тања.“

Autor: Milivoj Anđelković, književnik www.amika.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: