Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Nikola Ostojić: Arhiva sećanja

SVAKO VREME NOSI SVOJ PEČAT

Uspomene stanu u posebne kutije, arhiva sećanja slaže se godinama. Tu su i knjige, albumi slika ili muzika sa ploča koja u sećanje donese ljubimice Šaru i Garu. Njihova igra podseti me na ćerke.

 

Arhiviram svoja sećanja. Odavno. U slikama, beleškama, asocijacijama. Skoro sve oko mene je neka vrsta arhive. Muzika, hiljade ploča, magnetofonskih traka, fajlova na računaru. Tu su i knjige koje sam čitao, stripovi, časopisi. Arhiva su mi i albumi slika, lične stvari pokojne supruge…

arhiva sećanja

Danas je mnogo lakše arhivirati sećanja uz računar. Nebrojena količina slika, snimljenih u brojnim i prijatnim prilikama. Arhivira se i muzika. Danas ne mora da se pušta sa pucketavih LP ploča, na starom gramofonu. Dovoljno je sve smestiti u jedan folder. I, željeni izbor je na dohvat ruke. Pretražujem direktorijum sa muzikom. Uz jutarnju kafu. Želim ugodnu zvučnu pozadinu dok čitam vesti, zanimljivosti…

Tu, negde oko mi zapne za album Iana Andersona sa naslovom Rupijev ples. Na naslovnoj strani, Ian, u svom stilu, svira flautu. Pored njega crna mačka na zadnjim nogama. Pomislih, Rupi je mačka… Potražih tekst pesme. Kad ono, Rupi je senzualna devojka koja pleše u sobi punoj cveća i mami mladića u zagrljaj. A on se oseća kao moljac koji leti na svetlo. Da li će oprljiti krila? Među melodijama koje slede, ipak se nalazi se i pesma posvećena staroj crnoj mački, koja je uginula prethodnog dana. Zapamtio je autor kako je plesala po krovovima, pre nego je svoj život okončala u pesmi.

Podsetilo me to na moje mačke, ljubimice, Šaru i Garu. Nisu to bile gradske mačke, već one, vikendaške. Donela mi ih je komšinica Dušanka, jednog majskog dana pre više od pet godina. Još su bile mačići. I, one su se udomile. Boravile su u prizemlju vikendice gde sam im namestio hranilicu sa granulama. I, posudu sa vodom. Volele su da se smeste u krilo. I, kao da su se takmičile koja će umiljatije da prede. Kad bih krenuo sa suprugom u šetnju, pratile su me. Šunjale bi travom po livadi, iza njih ne bi ostajao trag osim trave koja se primetno protresla. Penjale bi se, zatim, na grane okolnih voćaka. Naime, sa njima u džepu radnog odela penjao sam se na višnju. I dok sam brao sočne crvbene plodove, iskočile bi i verale se. Vešto bi skakale s grane na granu. I, kad se danas prisećam tih trenutaka zamišljam ih kao da su imale svoj ritam u kome, kao da su izvodile neke plesne bravure. Zamislio sam da je takav osećaj, opevan u pesmi koju sam slušao.

I, podseti me to na moje dve kćerke. Na vreme dok su bile devojčice. Živeli smo u Radovljici. Svakog vikenda odlučili smo se za neko lepo izletište. Više puta smo odlazili u dolinu iza mesta Begunje. Tu je, odmah iza muzeja, odnosno istorijske tamnice gde su stradali logoraši tokom Drugog svetskog rata, među visokim drvečem, krivudala trim staza. Supruga i ja smo znali da malo napregnemo mišiće užurbanim hodom po toj stazi koja je čas išla gore, pa dole, pa ulevo i u drugom smeru. Skakali smo i po panjevima. A deca sa nama. A, bilo je tu i vratilo. Obe ćerke bi se obesile rukama, pa o noge. Prebacile bi ih preko šipke i visile naglavačke. A, onda se zaljuljale tako, kikoćući. Posle bi se takmičile koja će brze preći gredu široko raširenih ruku. A, tek što su volele da se veru po granama okolnog drveća…

Danas su to zrele žene. Sa svojom porodicom. Ali, ostala je u njima želja za takvom vrstom igre. I, svoju decu vode na izletišta, u prirodu. Da ih užive u igru koju su one nekada igrale. Da dožive zov šume i dišu punim plućima. Mlađi sin, mlađe kćerke, ume da se igra. Juri, trči po travi, penje se, prevrće preko vratila, pokušava da se sakrije u žbunje. A, za starijeg to je ambijent za drugačije igre. Ne uživa takmičeći se u brzini i veštini sa mlađim bratom. Kad se mlađi sakrije, on mu vikne „Vidim te”. A, mlađi se oda odgovorom „Ne vidiš me”. I, otkrije svoje skriveno mesto. Svet starijeg sina su kompjuterske igre. Na tabletu ili mobilnom. Zbog toga ćerka češće uputi prekor starijem sinu, da previše vremena posvećuje toj vrsti zabave i rekreacije. Najčešće bez efekta. Zapostavio je veštinu, okretnost i koordinaciju pokreta. Nema senzibilitet prema prirodi koju su posedovale prethodne generacije. Ali, svako vreme nosi svoj pečat.

I, kad se vratim u sadašnjost, kad se oslonim na oslabele noge, tad shvatim da je život bio mešavina igre i zbilje. Bio je ispunjen i mnogim prijatnim doživljajima. I, krije duboka osećanja sa svakim proživljenim trenutkom.

Dok je šolja kafe prazna, spomenuti izvođač i dalje peva o svojoj mezimici. Njegova inspiracija je ples crne mačke u virtuoznim stilizovanim skokovima po krovovima. I zvukovima flaute ga imitira. Sa mnogo emocija.

A ja, pošto nisam pesnik te vrste, svoje emocije izvlačim iz arhive sećanja. I, stavljam na papir…

Autor: Nikola Ostojić

Ostavite komentar

Ostavite komentar