Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ISPOVEST ZAROBLJENIKA

Sećanje na Dobrovoljačku zapreteno je u dubinama životnih nedaća. Tog maja, našao sam se kao novinar na ulicama Sarajeva. U gaćama, ogrnut vojničkim šinjelom i sa primljenim snažnim udarcem u leđa, sproveden sam u policijsku stanicu. Ispitivački tim zadržao me je svega nekoliko minuta… Spasla me profesija.

 

Tog maja 1992. godine i ja sam zarobljen u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Svukli su me do gaća i oborili na zemlju. Levo od mene ubili su pukovnika Mihajlovića, mene snažno šutnuli nogom u leđa da sam pao na trotoar. Sledeći metak upućen je bio pukovniku Katalini u rame.

sećanje na dobrovoljačku

Dugo je trajalo to iživljavanje nad pripadnicima JNA, šutiranje, udaranje kundacima, pljačkanje i preturanje po džepovima svih nas koji smo ležali na trotoaru Dobrovoljačke ulice. Tek kad je, skoro više od sat vremena kasnije, došla policija, oterala civile sa oružjem, naredili su da ustanemo i formiramo kolonu. Tada mi je jedan policajac, videvši me u gaćama, dobacio vojnički šinjel da se ogrnem. Vodili su nas u koloni kroz Sarajevo do policijske stanice.

Posle evidentiranja i kraćeg ispitivanja od nekoliko sati, odvedeni smo u sportski centar. Dobio sam plavo radničko odelo „da imam da se obučem“. Čuvam ga i danas. Tu su nas, do WC-a, vodila po dvojica naoružanih civila koji su nas obezbeđivali. Delili su nam konzerve paštete bez otvarača. Neko je imao u džepu ključ za konzerve i dodavao ga okolo. Jeli smo pomoću poklopca, a kad bi nam dali mesni narezak, i prstima. Kasnije su nas odveli do zgrade Predsedništva, gde nas je „primio” specijalan tim za ispitivanje.

Mene su, kao novinara, zadržali samo nekoliko minuta. Tome je doprineo tekst koji su pronašli u Narodnoj armiji o Vukovaru, napisan nakon ulaska JNA posle višemesečne opsade i bombardovanja. U tekstu sam pisao o besmislu opsade grada u kom su stradali nevini civili. Prvo njihovo pitanje je bilo da li je to moj tekst. Posle pogleda, potvrdio sam. Usledilo je evidentiranje podataka i pitanje zašto sam se našao u Sarajevu u to vreme, baš u komandi. Odgovorio sam da sam ovde poslat kao profesionalni novinar, sa timom odabranih novinara, te da sam obavljao svoj posao i za njega sam odgovoran svojoj redakciji… Rekao sam im još: „I vi profesionalno radite svoj posao”. Nije više bilo pitanja.

Interesantno je da sam u govoru prepoznao zagrebački naglasak, po čemu sam utvrdio da sa nama rade stručnjaci koji nisu iz BiH. Pošto sam dugo živeo u Varaždinu i Zagrebu, počeo sam da govorim tim naglaskom. Možda neka vrsta mimikrije… Svašta padne na pamet kada se čovek nađe nepripremljen u opasnoj i složenoj situaciji. Tokom boravka u predsedništvu saopštili su nam da je obezbeđen i lekarski pregled, pa sam zatražio da me odvedu do lekara. Naime, od snažnog udarca nogom u leđa imao sam veliku plavu modricu i jake bolove. Tražio sam nešto za ublažavanje bolova, međutim lekar je nakon pregleda rekao da to nije nikakva povreda i da nema ništa protiv bolova. Čist formalizam, verovatno i psihološko testiranje…

Uz mene je neprekidno bio mlađi kolega, Miladin Petrović (nažalost preminuo), čovek s kojim sam delio strahove i jedno drugog smo bodrili. Njega su morile brige šta se dešava sa njegovom rođenom sestrom koju su muslimani zarobili… Svoje ljudske i profesionalne brige objavio je u knjizi „Tajna Dobrovoljačke ulice“.

Godinama skupljam arhivu o zbivanjima u Dobrovoljačkoj i svemu šta je prethodilo i usledilo. I ja sam nameravao da napišem knjigu… Dva puta sam pozivan kao svedok u Sud za ratne zločine. Nažalost, naša država je sve podatke stavila pod embargo i proglasila državnom tajnom. Nije mi omogućen uvid u sudska dokumenta…

Beležnicu u kojoj sam zapisivao detalje svog boravka u Sarajevu tokom aprila i maja 1992. godine, uzeli su mi prilikom zarobljavanja. Ostaju mi samo sećanja, zapretena u dubinama životnih nedaća. I, novinarska arhiva za podsećanje.

Autor: Nikola Ostojić, Novi Sad

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: