Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MOLIĆU SE BOGU DUHOM, A MOLIĆU SE I UMOM

Šta znači biti pažljiv prema sebi, odnosno paziti na sebe i zašto je to tako važno? Kako ne biti rasejan u molitvi? I kako u svakodnevnom životu sačuvati osećaj prisustva Božijeg? Odgovara protojerej Oleg Stenjajev.

 

U svetom pismu je zapisano: „Pazi na sebe i na nauku (to jest u Svetom Pismu i Predanju.- prim.aut.), istraj u tome; jer čineći ovo, spasićeš i sebe i one koji te slušaju.“ (1 Tim. 4: 16)

pažljiv prema sebi

Vrlo važne reči je zapisao svetitelj Ignjatije (Brjančaninov): „Suština svih vežbi u Gospodu je pažnja. Bez pažnje sve te vežbe su besplodne, mrtve. Onaj ko želi da se spasi, treba da se izgrađuje onako kako bi mogao da čuva pažnju prema sebi ne samo u samoći, nego i u rasejanosti u kojoj se ponekad, zbog okolnosti i protiv svoje volje, nađe. Neka Strah Božiji na vagi srca pretegne sva druga osećanja i tada će biti moguće sačuvati pažnju prema sebi i u bezmolviju u keliji i u haosu koji okružuje sa svih strana.“ I otac Pavle Florenski je pisao da je „glavno mesto crkvenog rasula nepažnja, a ne promišljanja o kultu“.

Zbilja, možemo biti pažljivi i prema drugim ljudima. Na primer, kada razgovaramo sa vrlo važnim, poštovanim osobama, svim silama se koncentrišemo na slušanje njihovih reči. Možemo biti pažljivi i prema našim bližnjima, rođacima, ili onima koji su nam se obratili za pomoć. Ali, avaj, nedovoljno je pažljiv čovek prema samom sebi.

Pre svega treba skoncentrisati pažnju na ona osećanja koja ispunjavaju naše srce. Sveti oci uče kako da udubimo svoj um u sopstveno srce i promišljajući da kontrolišemo kretanje osećanja.

Opšte je poznato da je, kao rezultat grehovnog pada, emotivni aparat čoveka postradao na najgori mogući način. I Hristos je govorio da „iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svjedočenja, hule.“ (Mf. 15: 19).

Blaženi Jeronim Stridonski: „Iz srca,-kaže On,-izlaze zle pomisli. Suština, ili početak postupka nije u mozgu, kao kod Platona, a u skladu sa Hristom, u srcu. Treba urazumljivati one koji smatraju da đavo izaziva misli i da one ne proističu iz naše sopstvene volje. Đavo može potpomagati i rasplamsavati zle pomisli, ali ih ne može rađati“.

I, nažalost, svet čula nekada počinje da dominira nad pažljivim odnosom prema sebi. Tada postajemo robovi sopstvenih osećanja: rasploženi smo-molimo se, nismo raspoloženi-ne molimo se ili skraćujemo molitveno pravilo toliko da maltene molitve ni nema. U takvoj situaciji moramo pokazati revnost. Apostol Pavle je video teškoće ovakve protvrečne pažnje prema sebi, posebno u molitvenom životu, i u 1-oj Poslanici Korinćanima on označava problem rečima: „Šta treba, dakle?“ I, odgovarajući na to pitanje, piše: „Šta treba, dakle? Moliću se Bogu duhom,(to jest srcem.-prim. aut.), a moliću se i umom; hvaliću Boga duhom (tj. srcem-prim. aut.), a hvaliću i umom.“ (1 Kor. 14: 15), kako nas svet čula ne bi učinio slugama tih varnica naše duše. Emotivni aparat čoveka je, kao što sam već govorio, najviše postradao usled grehovnog pada.

Čitamo: „I Gospod (Bog) videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle“ (1. Moj. 6: 5)

Prepodobni Jefrem Sirin: „Pomisli srca njihovih bile su zle u svako vreme jer ne samo povremeno, već su stalno i u svemu grešili, i ni danju, niti noću nisu prestajali da ispunjavaju svoje lukave pomisli“.

I čovek treba uvek da kontroliše svet sopstvenih osećanja. To pomaže onda kada se udubljujemo u sebe i u Sveto Pismo, tj. prilagođavamo unutrašnje stanje svoje duše rečima Božanstvenog Otkrovenja. Evo šta je o tome pisao svetitelj Ignjatije (Brjančaninov): „Ako imaš slobodne minute tokom dana, upotrebi ih za čitanje sa usrdnom pažnjom nekih izabranih molitava, ili nekih izabranih mesta iz Svetog Pisma i tim rečima podkrepi duševne snage iscrpljene delatnostima usred sujetnog sveta. Ukoliko nemaš tih zlatnik minuta, treba da žališ o njima kao o gubitku blaga. Šta je izgubljeno danas, ne treba gubiti narednog dana, jer naše srce se sa lakoćom predaje neradu i zaboravnosti od kojih se rađa mračno neznanje, toliko pogubno na putu Božijem, na putu ljudskog spasenja“.

Dešava se i to,da kada se čovek moli, čita jedne ili druge molitve, na primer jutarnje ili večernje pravilo od nepažnje prema sebi on odjednom gubi smisao tih molitvenih reči i katkad se pita: „Kome se ja to molim? Je li to molitva Isusu ili Majci Božijoj?“ I čovek počinje da traži po knjizi. U molitvi mora da dominira pažnja srca, tj. sjedinjenje uma i čula. Naši preci, kada su se molili iz ilustrovanih Psaltira, Kanona, imali su pred sobom tekst koji nije bio razdeljen na reči. I ne treba misliti da je to bila ušteda papira ili pergamenta. Ne! Sasvim je nešto drugo. Kada je u Molitveniku tekst podeljen na reči, čovek ih može čitati i pri tome misliti o nečemu drugom. A ako je pred nama tekst napisan u skladu sa drevnom tradicijom, a takav je običaj bio i kod starih Grka i Jevreja, onda čovek ne može misliti o bilo čemu: ako je tekst neisprekidan, bez podele na reči-čim misao odleti, popusti pažnja, odmah se prekida proces čitanja. Lično, koristim savremeno izdanje Kijevskog Psaltira (1379.g.) – odgovara mi da, služeći se drevnom mudrošću, održavam pažljiv odnos prema tekstu. Sada su ti faksimili dostupni i bilo koji čovek može nabaviti takvu knjigu.

Eto, takva praksa prenošenja materijala, njegovog čuvanja svedoči o više nego pažljivom odnosu naših predaka prema molitvenom životu. Da se saznanje ne raslabljuje i ne rasejava.

„Uho koje sluša karanje životno nastavaće među mudrima“ (Prič. 15: 31)

Pažljivo se moramo odnositi i prema našim postupcima u kući i van nje. Nažalost, često se događa da se setimo da smo hrišćani samo kada smo u hramu, na bogosluženju, na primer kada zajedno izgovaramo Simbol vere, ili molitvu „Oče naš“. Ali vernik je prizvan da bude hrišćanin i u hramu i van hrama- kod kuće, na poslu, kako bismo svugde prebivali sa osećajem da živimo u prisustvu Božijem. Za drevne pravednike kao što su Enoh (vidi: 1 Moj. 5: 22), Noje (vidi: 1 Moj. 6: 9), Avram (vidi: 1 Moj. 24: 40) rečeno je da su išli sa Bogom i pred Bogom. Šta znači „ići sa Bogom“ ili „pred Bogom“? Znači živeti sa potpunim saznanjem o životu u prisustvu Stvoritelja.

Znači živeti sa mišlju, kako su govorili u dane Gospoda Isusa Hrista, da se iznad tebe nalazi Oko koje sve vidi, Uho koje sve čuje i da postoji knjiga u koju se zapisuju svi tvoji postupci.

Izvor: Pravoslavie.ru

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: