DOBROVOLJNA BOLNIČARKA SVOJOJ PORODICI
Bio je rat! Veliki! Prvi svetski! Bila je bitka! Velika! I bio je 12. septembar 1914. godine. Na ogromnom hrastovom stablu izoranom granatom, sedela je žena plavih očiju i guste kose od nekih četrdeset godina. Suknja, vojnička bluza i kapa. I traka crvenog krsta oko rukava.
Bila je to Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice. Pismo Nadežde Petrović koje je uputila svojoj porodici svedočanstvo je surovih ratnih stradanja.
Nadežda sa sanitetskim osobljem pred bolnicom u Valjevu 1915. godine
Draga Zoro, mili Rajo, Jelo, mila deco.
Neobično velika briga koja me za vama mori, nagoni me da vam evo po peti put pišem, sve u nadi da ću od vas dobiti ma jedan odgovor, pa do danas evo ni reči, sem što mi dođe u četu jedan Jevrejin Altaras, dobrovoljni bolničar, koji mi reče da vas je video pre šest dana u Kragujevcu.
Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu (Drina severno zapad Krupnja), a ovde četiri dana takav nadolazak ranjenika (oko 4.000) da mi se krv u mozgu poče usiravati. Borbe su bile užasne i očajne i s naše strane, a očajni otpor Austrijanaca dovodio je naše do besnila. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog Groba, Miletina Brda, gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih ranjenih naših i austrijskih Srba i Slovena, zaustavismo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom Kamenu.
Borbe vođene na tom položaju bile su više no ogorčene i očajne, borbe za istrebljenje. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, 5 komandanata pukova, 5 potpukovnika iz devetog četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz 18 puka izginulo je i smrtno ranjeno a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima četa koje su ostale od 450 ljudi na 120. Ranjenika kao što rekoh, imali smo na 4000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli 20 oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, ne mogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi:
“Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše”.
Kroz suze jauknuh: “Gospode, zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju. Trenuci su bili doista strašni”.
Kako smo stigli popodne pod Mačkov Kamen, nismo četiri dana ni legali niti mogli što jesti. Doneše nam prvo Kraljevića Đorđa teško ranjenog, pa zatim jednog po jednog oficira. Na stotine vojnika. Ni jedan rat naš prošli ne pružaše nam ovoliko jada i strahota… Ali kad Mačkov Kamen pade, ipak posle sviju napora naših, u ruke Austrijancima, i mi se moradosmo povući, a pretila nam je opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište, jer smo bili suviše blizu njih, morali smo oficire sve što pre evakuisati za Pecku – Valjevo… Silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće.
Mačkov Kamen je postao drugi Govedarnik. Četvrti prekobrojni puk i deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira. Naš brat Vlada sjajno se pokazao u ovim borbama. Njegov komandant mi ga je hvalio rekavši mi: Možete se i vi i mi s njime ponositi. Ranjen je i on lako u levu ruku, on će se svakako posle nekoliko dana vratiti u komandu. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi.
Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama. Rana ima užasnih sve od dum-dum metaka tako da se zgražavamo. Austrijanci meću dum-dum čak i u mitraljeze, a u puške pola dum-dum a pola običnih metaka, od 8 mm – mnogo krupnijih metaka od naših.
Ja izdržavam umor prilično…
Iz knjige: “Znamenite srpske žene”, Milutin Tasić