Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Predrag Rudović: Jelena ’99.

LEPOTA JE VEČNA KROZ SEĆANJE

Bila ja Vlajna i imala je neko smešno vlaško prezime. I bila je lepa kao boginja. Visoka, izvajanog tela, crne preduge kose i zelenih očiju. Imala je šesnaest godina i bila predivna mlada žena. Pojavila se pored mog života, jer nikada nije ušla u njega, te ratne 1999, u zimu pred sam rat. Jedna Jelena ’99. godine.

 

Prelepa kakva je bila oduzimala mi je dah. Nema potrebe da krijem da sam na svim mogućim odmorima kao mamlaz blenuo kad god bih je video. Nema tu nikakve odbrane, nikakvo pretvaranje ne vredi, jednostavno pred takvom lepotom zanemiš! A šetala se školskim dvorištem uvek u društvu jedne drugarice. Nikada momci, nikada neko drugi, samo ona i drugarica.

jelena '99

Gledao sam je dugo i svakodnevno. Valjda je vremenom i ona to shvatila. A onda sam jednog dana napravio jedan od svojih glupih poteza i raspitivao se o njoj kod njene nerazdvojne drugarice. Samo mi je kratko rekla: „Batali, ima dečka, ne vredi ti ništa…“ Batali, ali kako?

Nikada se ni pre ni kasnije nisam toliko divio lepoti jedne žene i nikada nisam u životu bio opčinjeniji nečijim izgledom, a da pritom, osim pogleda, nismo razmenili ni jednu jedinu reč!

Te sam zime prvi put pročitao odlomak iz Andrićevog “Ex Ponta” o zimi i Jeleni. A Jelena je bila u svim mojim mislima, njeno ime bilo je ispisano u svim knjigama i sveskama, svako školsko zvono doživljavao sam kao blagoslov jer bi negde po hodnicima video Jelenu.

A onda, jednog jutra dogodilo se čudo. Ne onoliko jako koliko bih voleo, ali…

Dolazio sam u školu i na ćošku u blizini škole iz daleka video Jelenu. Koračao sam tog zimskog jutra lagano i kroz kičmu mi je prošla jeza kada sam video da zapravo stoji i gleda u mene. Imao sam dvadesetak metara koraka da smislim šta ću joj reći, a ništa mi pametno nije padalo na um. Sačekala me je i nastavili smo dalje zajedno. Ali nije progovarala. Na moje „ćao“ nije rekla ništa… Samo me je gledala onim zelenim očima i iz nekog razloga ostala nema ceo put. Moja boginja koračala je sa mnom tih stotinak metara.

A onda… Onda je počelo! Crni i najcrnji među ljudima spremali su se da mi otmu dedovinu. To parče zemlje zvano Kosovo moja je dedovina uprkos činjenici da tom istom dedi nisam ništa značio u životu. Za života nisam, ali pred smrt me je molio da dođem i obiđem ga. I ja sam to učinio – bila je to poslednja prilika da obiđem i dedu i dedovinu. Samo godinu dana kasnije deda će umreti, a dedovinu će mi uzeti crveno-crni đavoli. Tog marta spremali su se da sa neba sruče svoju verziju pravde na narod koji već vekovima odoleva i prkosi.

Uvek se zapamti prvi dan rata. I ja sam tog prvog dana rata poslednji put bio srednjoškolac. Spremio sam se tog ratnog jutra i otišao u skolu u kojoj je vladao haos. Nastave nije bilo, a zbunjeni i u čuđenju vrzmali smo se po hodnicima i dvorištu, čekajući šta će dalje biti. A ja sam naravno trazio Jelenu! Više nije imalo šta da se izgubi, za mene je počinjao treći svetski rat i možda poslednja prilika da Jeleni kažem ono što mislim. Kao manijak tražio sam je po celoj školi i kada sam je spazio, samo sam prišao i rekao:

„Čuj, počinje ono što počinje i ko zna šta će biti. Sviđaš mi se i to dobro znaš, hajde da se nađemo večeras! Čekaću te kod česme u pola devet!

„A… da ti ne kažem da imam dečka?“

„Pa to već znam! Nije me briga, a verujem ni tebe, dođi!“

„Znaš da ga imam, ali ne znaš da živim sa njim? I da hoću ne mogu da se iskradem.“

„Živiš sa njim?!

„Pa da, znaš, moji tako žele… Čekaju da završim ovu školu i da se udam…“

Stajao sam kao skamenjen. Kakav bre život, kakva udaja, pa njoj je bilo samo šesnaest.

„Ipak dođi! Pokušaj! Čekaću te siguno!“

I naravno da sam znao da neće doći. I naravno da sam je čekao. U tačno osam sati uveče čule su se prve sirene i preplašeni ljudi žurili su da se nekuda sklone. A ja sam još od šest krstario gradom… Nije me bilo ni briga ni strah. Znao sam da neće doći, ali verovao sam da se čudo može desiti… A i govorio sam sebi, ako i ne dođe pričaću nekada nekome kako je za mene počeo rat. Čekajući Jelenu!

Rat se završio, ja sam krenuo na studije, borio se za demokratiju po niškim kafanama i studentskim debatama, nosio bedž otpora, pio i psovao komuniste, mislio da ću biti najsrećniji kad njih više ne bude bilo. Dočekao sam i „njegovu“ smenu, šestog oktobra sam plakao od sreće čitajući naslove iz oslobođene “Politike” i ponavljao opijen iluzijama “Nikada više ni crveni ni crni!”

U crkvi se služila liturgija i po prvi put je u molitvama bio pomenut i predsednik. Meni je trebalo samo par meseci da shvatim da smo se opet zajebali. U narednih par godina i dalje sam studirao i sve više se razočaravao da bih na kraju shvatio da ništa ne mogu da promenim osim da gledam svoj lični zivot. Pruzila mi se prilika da ostvarim svoje sanjarenje, da postanem večiti apsolvent poput mog idola Bore Čorbe, da se vucaram svetom kao mnogobrojni pijanci čije sam priče slušao ispred niških i zaječarskih bircuza, da vidim ono o čemu drugi pričaju i da pre svega budem samo svoj i da sam sebi krojim sudbinu ma kako ona slavna ili neslavna bila. Priliku sam iskoristio i zbrisao preko.

I evo posle deset godina od odlaska i posle skoro petnaest godina otkako sam poslednji put video Jelenu ona je ove zime u ovoj nedođiji u mojim mislima. Gde li je sada Jelena? Da li je postala mlada majka i žena nekome kome se eto posrećilo u životu više nego meni? Da li je još uvek onako lepa? Strast za putovanjima me nije napustila, spremam svoj gubitnički plan da deo života provedem na Karibima, nadam se skorom odlasku na Havaje, pomišljam na Indiju i Tajland, planiram da obiđem Peru. Možda usput sretnem neku lepoticu sličnu njoj. Ali, gde li je sada Jelena…

Autor: Predrag Rudović

1 komentar

Ostavite komentar