SRPSKA MITOLOGIJA
Pavle Obrni se nije tako prezivao, a evo kako je došao do svog čudnog nadimka.
Pavle je bio ribar i ribokradica, i noću je, sa svojim prijateljima istog zanimanja, često lovio ribu dinamitom. Baci ga u Dunav i kad se začuje eksplozija ubrzo voda postane bela od ribljih stomaka.
Pavlu ostaje samo da pokupi bogati ulov i on je mislio da u tome nema ničeg lošeg, već samo dobrog. A naročito za njega. Sve do jedne noći, kada je, u snu, čuo kako ga neko doziva. Jasno je čuo taj glas, nekako dubok i dalek, a opet vrlo blizu. Čuo je svoje ime. Neko ga je zvao – „Pavle!“
Ustao je i kroz otvoren prozor, jer bilo je leto i sparina, promrmljao:
— Ko je? Šta hoćeš?
Napolju muk. Bila je vedra noć, obasjana mesečinom i Pavle pomisli da neko od njegovih drugova ribokradica zbija šalu. Izađe u dvorište, obiđe ga nekoliko puta, i već se spremao da se vrati u kuću kad začuje ponovo, ali vrlo otegnuto i nekako zlokobno, kako ga neko doziva: „Pavleee!“
Ribar se ukoči, noge mu odrveneše i obli ga hladan znoj. Ali, tako sleđen, pomisli da svakako mora da siđe do Dunava. Hodao je kao na tuđim nogama, teturao, kao da ga neko istovremeno vuče ka reci i gura od nje. Noć je tamnela, mesec nestao iza oblaka, a oko njega su lepetali uznemireni fazani i patke. I već je bio na Dunavu. Zagazio je u vodu i tako nastavio da korača i ne pomišljajući da pliva. Kad mu je voda stigla gotovo do ramena, začuo je ponovo onaj glas, negde iz vrbaka iza sebe.
— Eto, vidiš! Ako te pozovem treći put – utopićeš se.
Pavle je stajao ukipljen u reci i čekao da ga odnese. Onaj glas mu reče:
— Hoćeš li da te pozovem?
Pavle tad pogleda u vodu, mračnu, u kojoj se noću ništa nije moglo videti, ali on, kao po danu, ugleda kako ribe pli- vaju oko njega obrnuto, okrenute naopačke, sa stomacima na površini vode. I bi mu jasno, i reče:
— Neću!
— Dobro — reče mu glas. — Onda se obrni i idi kući!
Pavle se nije vratio kući. Zaspao je u polju, među patkama i fazanima. Sutradan su ga seljani pronašli, a jedina reč koju je znao da kaže bila je – obrni.
Noću je ulazio u kuće svojih prijatelja dinamitaša i urlao: „Obrni, obrni!“
I nikome od njih više nije bilo do lova dinamitom. Prozvali su ga Pavle Obrni. Trajalo je to sa Pavlom godinama. Deca, pa i njegova vlastita, pratila su ga po Čereviću, oponašala njegov drveni hod i urlala: „Obrni, obrni!“
Ali jednog dana, treće godine od njegovog noćnog silaska na reku, Pavle je zastao, okrenuo se prema deci, i kroz os- meh upitao:
— A zašto vi, deco, tako smešno hodate i vičete tu čudnu reč?
Deca se okameniše, a najhrabrije od njih, njegov sin, reče:
— Pa ti tako hodaš i znaš da izgovoriš samo tu reč. Šta ti to znači?
— Ne znam — reče Pavle. — Toliko dugo sam je izgovarao i obrtao po ustima, jeziku i u mozgu, da se izlizala i izgubila svaki smisao.
— A za kim ćemo mi sada da šepesamo i vičemo obrni? — upita ga drugo dete.
— Ne znam ni to! Znam samo da moram kući. I Pavle se vratio posle tri godine u svoju kuću, očistio je i okrečio, i počeo ponovo da peca. Deca su ga pratila na pecanje i smetala mu, ali on se samo blago smeškao i pričao im najčudnije priče o Dunavu i ribama i o još nekim čudnim bićima u njemu.
— Odakle znaš sve ove baš, baš lepe priče? — pitala su deca.
— Tri godine jedan mi je glas šaputao te priče u levo uho — reče Pavle i vrati upecanu ribu u reku.
I malo-pomalo, postao je on – Dobri Pavle Obrni.
Iz knjige: „Prognana bića – srpska mitologija“ Milenka Bodirogića
Ilustracija: Miloš Vujanović